Прочитај ми чланакПо први пут је у истраживањима јавног мњења Алтернатива за Немачку оставила иза себе све три странке владајуће „семафор” коалиције, социјалисте, зелене и либерале.
Алтернатива за Немачку (залажу се да Берлин отпризна Косово, братска партија Двери – прим. Србин инфо) несустало потреса немачку политичку сцену. Најпре шокантан резултат најновијег истраживања јавног мњења: кад би се у овом часу одржали парламентарни избори, ова, медијски и политички анатемисана странка, постала би друга по снази у Бундестагу.
Иза (опозиционих) конзервативаца (демохришћана), а испред (владајућих) социјалдемократа. Бламажа за канцелара Олафа Шолца и, некад тако моћну и утицајну (посебно у време њеног првог канцелара Вилија Бранта, Шолц је четврти у том реду, после Хелмута Шмита и Герхарда Шредера), најстарију немачку странку, Социјалдемократску партију Немачке (СПД), која је основана (пре)далеке 1863. године.
Најновије истраживање које, у месечном турнусу, обавља Инфратест димап, „опипавајући” пулс јавног мњења, у оквиру пројекта „немачки тренд”, за потребе јавног сервиса АРД, показало је, наиме, незадржив узлет „проказаних” алтернативаца.
Први пут је ова странка, коју означавају као националистичку, популистичку, екстремно десничарску, евроскептичну и ксенофобну, с потенцијалних 19 одсто гласова, оставила иза себе све три странке владајуће (несложне „семафор”) коалиције. Социјалдемократе би, трагом овог (најчешће поузданог) истраживања једва освојиле 17 процената гласова, дуго фаворизовани Зелени 15 процената, а либерали (ФДП) само шест процената.
Историјска премијера
А онда је уследио нови шок. И још једна, за политичку елиту неугодна историјска премијера: први пут је кандидат Алтернативе за Немачку постао (на)челник једног (за немачке размере малог, 57.000 житеља, 48.000 бирача) округа Зонеберг. И то упркос чињеници да су све странке, звучнијих имена и политичке моћи, социјалдемократе, Зелени и либерали биле против њега. Све су оне сложно и свим средствима подржавале кандидата демохришћана (ЦДУ) и – губитника: додатни разлог да се укључи аларм у Берлину.
Победа 50-годишњег адвоката и посланика (уступиће мандат у корист градоначелничке функције) у парламенту источнонемачке покрајине Тирингије Роберта Зеселмана деловала је као „хладан туш” и немачка „политичка драма”. За његову странку „историјски пробој” и невиђено охрабрење: тек ћемо, ускликнули су, „писати историју”.
Политичка странка која је још далеко од пунолетства (основана је тек 2013. године) барата нескривено с историјским амбицијама да већ на следећим парламентарним изборима, за две године, има свог кандидата за савезног канцелара. Аспирације без покрића? У маршу на канцеларски трон те амбиције би могле да ојачају, и учине, упркос свему, чак извесне изборе (следеће године) у три источнонемачке покрајине: Алтернатива за Немачку има на истоку (бивша немачка Демократска Република) чврсто упориште, с добрим изгледима да у тим покрајинама буде прва политичка снага.
Реч је о странци способној да приређује изненађења. Нико, наиме, кад се појавила, није рачунао да ће се дуже одржати на политичкој сцени. Све странке сличног, десничарског и ултрадесничарског профила, које су настајале у минулим временима, брзо су нестајале. Демохришћани, десно од центра, успевали су, у време Хелмута Кола, на савезном нивоу, и Франца Јозефа Штрауса у Баварској, да спрече свако политичко организовање и јачање „десније од десног”. Коловој наследници Ангели Меркел то, међутим, није пошло за руком. Напротив. Индиректно је помогла алтернативцима. С једва две године „стажа”, ова странка је, на жестокој критици њене политике према мигрантима, с отварањем (широм) немачких врата за стотине хиљада дошљака, „узлетела”: на препад је освојила готово све покрајинске парламенте и „умарширала”, на „велика врата”, с двоцифреним процентом освојених гласова, у Бундестаг.
Неисплатив подухват
Умела је да искористи кризе које су се ређале – мигрантска, финансијска здравствена (пандемија), енергетска, која је, с ратом у Украјини и политиком драстичног раскида с Русијом, попримила – управо у Немачкој – драматичне, губитничке размере. И да, судећи по јачању подршке, чини се, боље од осталих политичких странака осети и „прочита” расположење доброг дела јавности. Једина је парламентарна странка којој у овом часу не падају политичке акције. Напротив.
Покушаји осталих странака да „изопште” и анатемишу Алтернативу као екстремно десничарску (чак неонацистичку), антиевропску, ксенофобну, антисемитску и (у новије време) проруску, очигледно није био плодоносан и политички исплатив. Странка у свом чланству и међу присталицама има сигурно екстремиста и неонациста, исламофоба („ислам није у складу с немачким уставом”).
Она је, међутим, и знатно више од тога. Инсистирањем на суверенистичкој „жици”, културолошкој хомогености и рестриктивној мигрантској политици, против овакве (бирократске) Европске уније („без демократског легитимитета и легалитета”), за искључиво економску заједницу, против бриселског централизма, за савез националних држава, против санкција Русији и уласка у украјинску „ратну лаву”, за шта алтернативци на нишан узимају и оптужују „агресивни НАТО”, Алтернатива је постала прибежиште једног броја (разочараних) пребега из других странака, с десног и с левог политичког спектра.
Упркос свему томе, Алтернатива за Немачку се, медијски и политички, доживљава и представља као опасност за демократију и уставни поредак. Неки њени покрајински одбори (вероватно и читава странка) су под сталном присмотром и контролом тајних служби. Чују се чак и гласови о њеној судској забрани…
Тај унутрашњи опрез и стрепње из иностранства везане за успон Алтернативе за Немачку треба ставити у контекст чињенице да у овој земљи нешто потмуло кључа: с јачањем десничарског екстремизма и неонацизма, сновањем о превратима и државним ударима (фамозни „Грађани рајха”) оживљавају страхови и авети прошлости.
О тим страховима говорио је и један од најпознатијих савремених немачких писаца Бернхард Шлинк (аутор, поред осталог, чувеног Читача) приликом недавне посете Београду. Плаши га, рекао је (у разговору за Политику), то како су лако и брзо, у тренутку кад су нацисти преузели власт, срушене институције демократске државе Вајмарске републике, немачко друштво и немачка култура. Уз упозорење: ми обично мислимо да је политичко и културно тло којим ходимо дебели слој леда који се не може сломити, а онда схватимо како лако може да напукне и да се сломи…
Свако сваког оптужује
Резултати најновијег истраживања јавног мњења с почетка овог текста изазвали су, осим шока у јавности, запаљиве расправе међу политичким странкама о „заслузи” за (очигледно незадржив) успон десничарске Алтернативе. Свако сваког оптужује. Опозиција власт. Странке владајуће коалиције једна другу. Вођа конзервативаца (демохришћана) који су најдуже (с паузама) од Конрада Аденауера до Ангеле Меркел (између њих двоје: Лудвиг Ерхард и Хелмут Кол) владали земљом (најпре Западном, а потом и уједињеном Немачком) Фридрих Мерц кривицу сваљује на „неспособну владу” Олафа Шолца.
Иако удео „заслуге” (кривице) за (неочекивани) успон Алтернативе има и опозиција, бар у „срчаном ангажовању” у украјинском рату, и за продужење рата, имају и опозициони конзервативци, Мерцова оцена о учинку Шолцове владе је очигледно основана: две трећине грађана, опет према истраживањима, лоше оцењује рад „семафор” дружине. Пламса рат и унутар коалиционара, једно време пригушен једногласјем у односу на рат у Украјини, при чему је, очигледно, била доминантна и одлучујућа позиција и оштар тон Зелених: социјалдемократски канцелар Олаф Шолц је готово понизно прихватио порицање исправности чувене источне политике Вилија Бранта која је икони социјалдемократа донела Нобела за мир. Одричући се те политике, у чијем средишту је било успостављање добрих односа с Москвом, и то усред Хладног рата, Шолц је, под унутрашњим и спољним притиском, направио радикалан заокрет у спољној политици, „историјску прекретницу”.
„Млађи” коалициони партнери, Зелени и либерали, међусобно се оптужују за драматичан пад владиних политичких акција. У средишту њиховог сукоба се нашао проблематични закон о систему грејања, који је изазвао велику узнемиреност у јавности. Зелени министар привреде Роберт Хабек, иницијатор закона, инсистира да се, већ од следеће године, могу инсталирати и користити само системи који за грејање користе енергију из обновљивих извора. Либерали се томе жестоко противе, ослушкујући гневна реаговања грађана који ће, коначно, плаћати цех авантуристичког зеленог подухвата.
Распет између супротстављених (и све уочљивије завађених) струја унутар владајуће коалиције, Шолц покушава да смири страсти багателишући успон Алтернативе. Ради се, каже он, о „европском тренду”. И „странкама лошег расположења” у „временима превирања”, с истовременим утицајем више проблема: корона, климатске промене, рат у Украјини. На опаску о „странкама лошег расположења”, при чему је, у конкретном случају, канцелар циљао на Алтернативу за Немачку, промптно је реаговала Алис Вајдел, копредседница странке: грађанима, рекла је, стварно више није до смеха. Разлог није лоше расположење него неспособан тим који у савезној влади сваког дана приређује „тужни политички кабаре”.
Канцелар Шолц је бар у једном у праву: већина влада у чланицама Европске уније налази се у овом тренутку у рукама деснице. Један од ретких бастиона левице је, бар за сада, Шпанија, која до краја године председава Унији. Шта ће даље бити, зависиће од исхода парламентарних избора у овој земљи чији ће се резултат вероватно знати кад овај број „Печата” буде на киосцима. Списак земаља у којима је (пре)власт преузела десница је, иначе, дугачак: Мађарска, Пољска, Италија (са Ђорђом Мелони и странком „Браћа Италије”, с призвуком Мусолинија), до Шведске и Грчке. Знак да у читавој Унији јачају суверенисти…
