Прочитај ми чланакСрбији је данас много потребнија потпуно нова опозиција, него потпуно нова власт.
Изборни тријумф Александра Вучића показао је да, иако већина и није презадовољна стањем у земљи, ипак није дозволила да их поново преваре експоненти политике која је осведочено непријатељска према држави и српском народу. Постизборни циркус показује пак да поражени прелазе на план Б, у ком отворено поручују да већина није ни битна, већ су само они као авангарда.
Разни су ту спинови – како је све што је младо, образовано, паметно, урбано и студира – за њих, а против њих задрта већина, која заслужује преваспитавање. Прибегава се чудној математици, према којој Вучић није легитиман и није њихов председник, јер, забога, њихових 16 посто више вреде него његових 56. Прича није нимало наивна, посебно имајући у виду укупну машинерију која је покренута, али и злоупотребе делова апарата силе – војних и полицијских синдиката.
На македонском примеру могу се извући многе поуке. Али, иако га не треба потценити, не треба га ни преценити, јер страх паралише. Добра ствар је што се чини да и држава схвата како се супротставити таквим феноменима, посебно на интернету и друштвеним мрежама. Наравно, за похвалу је и јака свест огромног броја обичних људи, који трезвено размишљају и схватају у чему је квака оваквих протеста.
Чини се да на друштвеним мрежама букти прави информативни рат. Није без разлога у многим водећим земљама – САД, Британији, Русији, Израелу, Немачкој – информативно поље, где сајбер простор заузима најзначајнији сегмент, постало фактички признато као нови род војске, јер, осим борби на мору, копну, у ваздуху и свемиру, најжешћа борба се води за умове људи – у средишту свега је ипак тај рањиви човек.
Борба за очување духа, културе и морала сопственог народа је важан сегмент безбедности сваке земље. Добро је, што су овај пут на страни противника сорошевских паткарских протеста и многи који су опозиција овој власти. Увек треба пазити да се не догоди оно на шта иду инспиратори оваквих буна и да незадовољство влашћу не прерасте у опозицију држави.
ШТА ПОСЛЕ ВУЧИЋА
Ово нису протести против непостојеће диктатуре, нити за више слободе, за здравији систем и поредак, него протести против оно мало система, поретка и слободе што имамо. Овако јак лидер није у интересу великих сила, које стално теже да креирају процесе и утичу на политику мањих земаља у смеру њихових интереса, јер јак лидер са неспорним легитимитетом лакше може да прави заокрете, после којих им је теже да га казне и руше него кад има климаву већину која, на примр, зависи од неколико посланика.
Протести могу да се посматрају и са аспекта притиска на новог председника у смислу прикривене претње упућење њему и очекивања одређених праваца његове политике, али и нових кадровских решења, при чему ће најинтересантнија бити позиција новог премијера. Није ми се нарочито допадала идеја да Вучић са премијерске функције оде на председничку и одустане од подршке Николићу за други мандат. Сада се показује да је то можда био и добар потез, јер замислите какав би хаос тек био да је кандидат власти нпр. тесно победио у другом кругу, када су поражене снаге овако агресивне после никад убедљивијег пораза и Вучићевог тријумфа у првом. Или су можда баш због оволике победе агресивне? Ако споре легитимитет у овим околностима, како би тек било да су ближе егалу. Нема сумње да би покушали на све начине да отму оно што мисле да им припада, јер, ако у овој констелацији сматрају да имају право, тад би се то подразумевало.
Ствара се постепено крајње нездрава атмосфера. Остаје, међутим, питање шта ће бити кад Вучић оде једног дана са власти. Свака власт дође и прође, и разуман политичар, и кад је најопијенији моћи и кад је на врхунцу власти, то зна. Државник мора да размишља шта ће оставити иза себе, а, нажалост, овде су многи размишљали у стилу – после мене потоп.
Често сам писао о томе зашто мислим да је Вучић бољи од досовских кандидата и зашто је 2012. била позитивна прекретница за српски народ. Тај бољитак, који више иде по дубини, под условом да сте за слободну и независну Србију, није толико видљив уколико се политика посматра површно и банално, већина ствари се не види голим оком и на први поглед, већ тек када се мућне главом и осврне на неке корисне ствари, гледајући политику као вишедимензионалну вештину, често контрадикторну. Али данашњи свет и јесте свет политичке контрадикције и схизофреније, и оне су постале глобални метод. Битно је, међутим, да је кључни циљ јасан и да постоје црвене линије.
Избори у показали да Вучић тренутно има највеће поверење, али права борба тек предстоји. Референдумска атмосфера и клица штетне поделе на две Србије посејана је, али, када неко не жели да се уједињује него дели, тешко га је силом натерати на јединство. Вероватно је ово неки историјски максимум Александра Вучића иако је у политици природно да увек тежиш да одбраниш претходно и само још побољшаш. Државник, међутим, треба да размишља шта ће бити после њега. Осим резултата на државном плану, на основу садашњег стања и неких показатеља, кључни циљ би требало да буде и да се избегава оваква острашћена и екстремна поларизација, али такође и да се спречи могућност да Вучићева главна алтернатива буду снаге које нпр. персонификује Саша Јанковић.
ПОВРАТАК ПАТРИОТСКОГ ДИСКУРСА
Вучић је дозволио плурализам и, за разлику од Тадићевог времена, сад бар у јавном дискурсу није срамота бити националиста и патриота, тако да је тај спектар политички легитиман и може да дише. Али чини се да се тај спектар у никад повољнијим околностима не сналази, док су са друге стране грађанисти, који ће у Србији увек бити изразита мањина, показали невероватну виталност, домишљатост и способност да извуку максимум утицаја у односу на реалну снагу у бирачком телу.
Видели смо, на основу феномена Белог, колико има огорчених људи, којима је дозлогрдила свака политика, па су гласали за пародију и деградацију политике и државе. То је јасан знак да добар део грађана жуди за неком новом трећом опцијом, неупрљаном, а то свакако није садашња опозиција, тј. бивши режим. Уместо да безнадежно и даље покушава да постигне договор са НВО сектором и грађанистима, који га очигледно мрзе, можда би Вучић требало активније да се потруди и отвори простор за нове млађе снаге, који би биле алтернатива и конструктивна му опозиција, али не би биле опозиција држави. Не би морала то нужно да буде нека странка, бар не на почетку, можда покрет, али да буде јасно препознатљива снага, која ће бити добар баланс овим другима.
Ако је Јанковић на чистој другосрбијанској причи добио 16 посто гласова, а не смемо да занемаримо и скоро десет процената Белог, без обзира на то што је огроман део деснице подржао Вучића, за жаљење је што, кад погледате проценте, десничарске опозиције нема нигде. С обзиром да се Јанковић намеће као главна алтернатива, уколико то потраје, једног дана, уколико се Вучићева власт уруши и изгуби поверење а и даље му ова либерална опција остане главна алтернатива, она може постати и власт.
ПОСЛЕДЊИ ЈЕ ЧАС
Зато је ово последњи аларм и за десницу и за све патриоте, али и за Вучића, да се суверенистичка опција која није за Вучића хомогенизује и да временом достигне бар снагу другосрбијанске опције. Посебно у светлу глобалних трендова, када су и многе западне земље погођене вирусом ресуверенизације, трагедија би била да се код нас догоди контрапроцес и јачање ових снага које протестују ових дана. То би био промашај и по нас много гори од оног који нам се често спочитава – да нисмо разумели пад Берлинског зида. Потребна нам је нова, аутентична суверенистичка снага. Око ње би се окупиле и многе истакнуте личности.
Као што је, рецимо, Јанковића подржао велики број припадника квазиелите, тако би могао и морао да се Србији догоди и неки национални покрет који би ујединио безнадежну расцепкану десницу око кључних питања. Где би било места и за озбиљне национално одговорне и свесне интелектуалце, али и нове младе људе. Широк фронт, који, за разлику од леволиберала, титоиста и анархокомуниста, ако би био опозиција власти, не би био опозиција Србији. Који би, док је Вучић на власти, као што грађанисти раде за себе, као респектабилна снага био и коректор да клатно не оде на другу страну.
А много је тема око које би могли да буду опозиција власти – око односа према НАТО, ЕУ, приватизацији ПКБ, Телекома и других стратешких предузећа, економске политике, ССП и евентуалне продаје земље странцима, али да се не буде кратковид па да се у личној опозицији Вучић не подржи за оно што добро ради и за сваки отклон од другосрбијанске стране. Да се не буде попут Бошка Обрадовића, па да се и са црним ђаволом удружује само да би се било против власти.
Србији је много потребнија потпуно нова опозиција, него нова власт. Уколико је Србији неопходна промена власти, утолико јој је претходно потребнија нова опозиција. Да би се власт променила, актуелну би требало да замени нека друга. У овом тренутку, главна алтернатива је Саша Јанковић и ко год искрено добро мисли Србији тешко да ће пожелети сценарио по којој ће такве структуре доћи на власт. Да би власт била што боља, потребна јој је што боља опозиција. Због здравог притиска и приморавања ове власти да буде што боља, али и дугорочне будућности Србије и питања – шта после Вучића – тврдим да је национални интерес број један стварање респектабилне треће опције што пре, најпре кроз опозиционо деловање да се искристалише и сазри, а можда једног дана и преузме власт.
Србији нису потребни никакви украјински или македонски сценарији, нити промена власти на улици. Да би Србија преживела, не сме будућа промена власти, кад год била, да буде насилна и да представља повратак жутих јакобинаца и петооктобарске републике, не сме бити драстичан корак уназад, већ само корак напред. Промена има смисла само ако је набоље, а не нагоре. Зато је у конзервативнијим и десним снагама спас, а не у анархолиберализму и глобалистичкој левици. Десница, чак и кад критикује, она то ради из државотворних побуда, желећи изградњу, бољу државу и систем.
Ови други, напротив теже, урушавању и то државе, система и поретка што тренутно има – не теже изградњи, него потпуној разградњи и наивном веровању у потпуну демонтажу система као спасоносном. Србији није спас у револуцији, већ у континуираној здравој еволуцији. Да би се то десило, потребно је разбити матрикс у коме је или Вучић или другосрбијанци. За добро Србије неопходна је и снажна трећа патриотска опција. Потребна је здрава алтернатива.
