Полиција Србије и српски народ нису на истој страни. Недавни протести због високе цене (акцизе) горива, показали су да је полиција сервис режима, а да је режим против српског народа или грађана Србије, што значи да је и полиција против народа или грађана Србије. Режим продаје Косово и Метохију. Режим продаје раднике (грађане Србије) као “јефтину радну снагу“.

Режим неће да обезбеди новац (а новца има) за лечење болесне деце. Режим узима од сиромашних, од пензионера, узима од домаћих предузетника, шаље им полицију и приватне извршитеље – да би прикупио новац за камате страним банкама и кредиторима и субвенције страним инвеститорима. Новац се узима од сиромашних, зато што они који су на власти краду из буџета, па рупе у буџету попуњавају задуживањем, а дугове враћају тако што узимају новац од свих грађана, тј. од сиромашних. Режим је странцима продао и изворе воде, обрадиво земљиште, руднике злата, бакра, јадарита (литијума).

Режим је странцима продао и “срце Србије“ (Косово и Метохију), и центар Београда (тзв. “Београд на води“). Србија је, данас, права “банана држава“, са “џет сетом“ као из лоших сапуница. У српској владајућој “елити“, или, у антисрпском и антихришћанском режиму, окупили су се, и своје место су нашли, и они који су се обогатили деведесетих 20. века (за време “црвено-црне коалиције“), и они који су се обогатили после 2000. године (за време коалиције ДОС). Ујединила их је потреба да штите своје интересе (капитал који су стекли) и да нико од њих не одговара за криминалне радње у привреди, и за штету коју су нанели држави, а коју сви грађани и сви порески обвезници плаћају.

Полиција је данас нека врста приватног обезбеђења и служи за заштиту највећих лопова и криминалаца у држави. Полицијци штите оне који су покрали народ и оштетили буџет, а плаћа их народ, који пуни буџет из ког се полиција финансира. Када се народ или грађани побуне против лопова на власти, полиција штити лопове на власти, а пише казне и бије грађане који протествују. Сваки човек је одговоран само за себе и сваки човек има избор.

Исто тако и сваки полицајац има одговорност и избор – а то може да буде и одлука да се, због велике корупције и лошег стања у самој полицији, онда када види да не може ништа да промени, напусти тај посао и да више не буде полицајац. Можеш да будеш исти као и остали полицајци и да радиш исто што и они, а можеш да покушаш нешто да промениш и ако видиш да си усамљен и да то није могуће, можеш да даш отказ у полицији и да радиш нешто друго у животу, у Србији или ван Србије. Не постоји оправдање за крађу и издају.

Ако си полицајац и видиш да су на власти издајници и лопови, шта је твоја дужност – да хапсиш издајнике и лопове, или да служиш издајницима и лоповима – тако што ћеш да се правдаш да ти само “радиш свој посао“, позивајући се на Устав и законе, или на “народну вољу“ исказану на изборима? Зар тај Устав и ти закони, по којима је полиција подређена политичарима из извршне власти, и чије наредбе и одлуке, када на власти нису издајници и лопови заиста треба да следи, не даје основу и за хапшење издајника и лопова на власти?

Да ли закони важе и за оне који су на власти? Шта кажу Устав и закони ако неко продаје део своје државе или краде из буџета државе, не плаћа царине и порезе, намешта тендере? Да ли је дужност полиције да спречи крађу на изборима и ухапси оне који краду и варају? Ако полиција не спречава крађе на изборима, ко то да уради? Онда неко мора то да уради без полиције. Да ли ће полицајци да учествују и у крађи најављеног референдума поводом статуса Косова и Метохије? Полицајци морају да се погледају у огледало.

Од десет запослених у полицији, четири полицајца су лопови и криминалци који примају мито и чине разне противзаконите радње, четири полицајца су неспособни и некултурни људи. Само два од десет полицајаца (или запослених у полицији) су поштени, способни, културни и паметни полицајци, који храбро, савесно и одговорно раде свој посао, тј. не примају мито, не учествују у корупцији и непотизму, или, два од десет полицајаца (или запослених у полицији) ради свој посао професионално (ако је то уопште могуће, у таквом окружењу и са таквим колегама) и морално.

Дакле, 80% полицајаца прима мито, учествује у корупцији, или су кукавице и неспособни, тј. иду линијом мањег отпора, праве се да не виде шта раде њихове колеге, гледају само своја посла и своје интересе, не прихватају одговорност или кривицу за оволики степен корупције, криминала и издаје, и за све су им други криви (од политичара, преко судија и тужилаца, до новинара и народа или грађана).

Данас су ретки културни полицајци који се грађанима, којима прилазе да их легитимишу, обраћају са “Ви“. Грађани, који су морали да ваде личне карте, пасоше или да региструју возила у станицама полиције, знају да је то као боравак у паклу – враћају вас по неколико пута, често због њихових грешака, редови испред канцеларија и шалтера су велики (док они који имају везу у полицији и који раде у полицији све обављају преко реда), запослени у полицији су врло нељубазни. У полицију се примају да раде људи који се и понашају и изгледају као криминалци (на сплавовима, полицајце разликујете од криминалаца само по томе што имају униформе полиције).

Полицајци користе службена возила и за приватне послове, возила возе тако да су она често у сервису, а све поправке плаћају сви порески обвезници. Полицајци могу да се паркирају са својим приватним возилима где хоће и како хоће и никада неће бити кажњени. Генерали полиције граде своје куће без потребних дозвола. Полицајци за себе и за своје ближње све завршавају преко веза, скоро ништа не морају да плате (наравно, они из врха полиције имају веће привилегије у држави, па добијају бесплатне карте за ложу неке утакмице или концерта и слично, а они на нижим позицијама раде у обезбеђењу утакмица и концерата, па пуштају познанике без карата и слично). Саобраћајни полицајци не пишу казне рођацима и пријатељима, а не смеју, из страха, да пишу казне моћним људима – државним функционерима, најбогатијим људима у држави или најпознатијим криминалцима.

Полицајци се труде са “направе име“ у подземљу – полицајцима је важно шта ће о њима да мисле криминалци, а не грађани Србије. За већину полицајаца, на жалост, успех у животу је када постану прихваћени у највишим мафијашким круговима – полицајац је поносан на самога себе, онда када стекне поштовање од стране главних мафијаша у држави и постане део српског (или локалног) “џет сета“.

Највећи или главни лопови који су учествовали у приватизацији и шверцу, имају заштиту полиције. Највећи или главни лопови који се баве привредним криминалом, имају заштиту полиције. Највећи издајници који продају Косово и Метохију, имају заштиту полиције (и војске). Највећи или главни лопови који се баве крађом аутомобила, раде у полицији или имају заштиту полиције. Највећи или главни дилери наркотика, раде у полицији или имају заштиту полиције. Вође навијача највећих клубова, имају заштиту полиције. Свако ко је под заштитом полиције ради шта год хоће, може да убије другог човека и да никада због тога не оде у затвор.

Таквих убица, и највећих или главних криминалаца или мафијаша, који су под заштитом полиције, у овом тренутку, у Србији, има на десетине, ако не и на стотине. Они су на слободи, шетају међу нама, неки се појављују у медијима као “угледни“ људи, итд. Што веће недело учините, што сте већи злочинац или криминалац, то су веће шансе да добијете заштиту полиције или да постанете сарадник полиције. Страда једино онај полицајац или криминалац који је припадник слабије фракције или клана – ако дође до сукоба између две фракције у полицији или између два мафијашка клана – због поделе плена или због повређене сујете. Таквих сукоба увек има: само у овој години догодило се осамнаест мафијашких убистава, преко осамдесет од 2012. године. У сличним сукобима, убијани су и генерали и инспектори полиције.

Шта раде полицајци? Полицајци малтертирају бабе и деде који продају кромпир на улици поред пијаце. Полицајци се крију по приградским насељима и лове сиротињу да им пишу казне за неупаљена светла и невезан појас у аутомобилу и тако попуне буџете општина из којих краду политичари који су под заштитом полиције. Полицајци хапсе ситне лопове и преваранте. Полицајци продају информације, у вези истраге, “новинарима“ из таблоида. Полицајци хапсе клинце због једног џоинта, а штите главне наркодилере који продају тоне кокаина, хероина и осталих тешких наркотика. Генерали полиције и начелници тајних служби друже се са највећим наркодилерима из Србије и региона по елитним ресторанима у Београду, заједно са народним певачицама.

Полицајци јаднији од овога не могу да буду. Полицајци су срамота српског народа и државе Србије. Реално, ако уопште не би имали (овакву) полицију, у држави би био већи ред и имали би мање криминала. Полиција је та која спречава увођење реда и борбу против криминала и корупције у Србији. Полиција је та која спречава истрагу о несталим бебама – полиција Србије за 30 година није успела да реши ниједан случај украдених беба у Србији. Полиција се никада није огласила (никада није рекла да је спроведена истрага и да је та вест тачна или да није тачна; то није урадила ни војска која чува небо над Србијом и која најбоље зна шта се дешава) због сумње да се из авиона, над Србијом, просипају отрови.

Ако је тачно да се у Србији, годинама, краду деца у породилиштима или да се над Србијом просипају отрови, то не може да се ради без знања и учешћа врха полиције, БИА и војске. (Ако је све то у вези крађе беба и просипања отрова тачно, и официри у томе учествују, онда су они душевно болесни људи, јер на тај начин убијају и сами себе и своје ближње.) Данас је тешко наћи полицајца који може да трчи 50 метара, а да се много не умори (једино су они који раде у специјалним јединицима у физичкој форми). Полиција не може неколико година да открије ко је убио неку народну певачицу.

Полиција није открила ни ко је убио вођу навијача Партизана. Полиција није открила ко су фантоми из Савамале. Полиција није решила ниједну спорну приватизацију. Полиција никада неће открити ни ко је убио Оливера Ивановића. Полиција Србије је под контролом црногорске мафије и страних служби безбедности. Полицајци служе режиму, режим служи окупатору, што значи да су и полицајци сарадници окупатора. Једино то можете да будете – сарадник мафије и окупатора (издајник), ако радите у полицији државе коју води марионетска или квислиншка власт, тј. мафија, којој верно служите.

Шта друго да се очекује од полиције Србије? То није српска полиција. Од 1945. године у полицији није било ниједне позитивне промене. Стање је све горе, или исто као и у време комунизма. Добри полицајци су изузеци, а треба да буду правило.

Полиција је ненародна. Ова полиција је наследница оне комунистичке полиције. Удбаши су формирали кадрове и вршили негативну селекцију у полицији. Кадрови које су обучили удбаши, данас формирају кадрове и врше негативну селекцију у полицији. Ко је формирао кадрове и вршио негативну селекцију у полицији и на највишим нивоима државе? То је радио (страни) окупатор. Окупатор (коминтерновци и натовци) је поставио прве министре, генерале и начелнике полиције и тајних служби у СФРЈ, а они су онда, по дубини или по хоризонтали, вршили (негативну) селекцију у полицији. Њихови наследници су изабрали своје наследнике.

Србија је окупирана од 1945. године, ништа се није променило ни после 1990. године, ни после 2000. године, ни после 2012. године. Полиција је, још у доба СФРЈ, контолисала све криминалне радње у држави и стварала је своје криминалце, наркодилере и убице. Криминалом су могли да се баве само чланови КПЈ и сви који су одани партији и “великом вођи“. Криминалом се нико не може бавити ако није под заштитом полиције, јер полиција хапси свакога ко је конкуренција полицији, односно, свакога ко је конкуренција онима на власти за које раде, и којима служе полицајци. Недавни протести су показали да полиција хапси и бије и народ, грађане или демонстранте који изађу на протест. Свако ко није слуга “великом вођи“, на мети је полиције.

Тако је било и у доба комунизма. Истина, није било боље ни у Краљевини, али је увек постојала нека опозиција, и никада није била тако сурова диктатура као она коју су увели комунисти, тј. титоисти и коминтерновци. Данас је очигледно да је прогон комуниста од стране полиције Краљевине Југославије био исправан и оправдан, јер је циљ комуниста био да се уништи све православно и српско. Из историје знамо да монархисти у томе нису успели, комунисту су победили – на власт је дошао “нов човек“.

Комунисти су поставили своје кадрове и водили су државу 50 година, онда су оставили наследнике, сада ти наследници постављају своје наследнике. То је исти систем и исти менталитет, само се мењају генерали, начелници и инспектори; исто тако се мењају главни трговци наркотика, оружја или људи, главни банкари и тајкуни, итд. Међу полицајцима (исто као и међу судијама или докторима), а посебно међу оним на вишим положајима у полицији, који учествују у криминалу и корупцији, има веома богатих људи.

То је истина о полицији Србије. То не виде или неће јавно да признају једино људи који су кукавице. Кукавица се плаши полиције, и због тог страха не види каква је полиција или не сме да призна самоме себи, и да јавно каже истину о полицији. У Србији је много оних који би да се смени режим и промени систем, али да то неко други уради уместо њих. У Србији је много оних који би да се ухапсе тајкуни и издајници, и да се ослободимо од окупације, а плаше се чак и од саобраћајног полицајца. Неко би (преко интернета) да руши “нови светски поредак“, али, у стварном животу, уплаши се полицајца који га заустави и тражи документа или возачку дозволу (чак и ако зна да ништа лоше није урадио и да нема разлога да буде кажњен од стране полиције).

Полиција је преко својих таблоида почела да плаши народ када су избили протести због високе цене горива, полицајци су почели да пишу казне, у Лазаревцу и да ударају демонстранте, и доста људи се уплашило, више нису излазили на протесте, блокаде саобраћаја нису дале резултате, цена горива није снижена. Ако се плашиш полиције, како мислиш да се бориш (и ко уместо тебе да се бори) против криминалаца? Како ћеш да се бориш против окупатора, ако се плашиш полицајца? Зашто се плашиш полицајца, ако ниси криминалац? Зашто се бојиш од било кога, ако верујеш у Бога?

У људима је усађен страх од полиције, то су последице диктатура, тоталитаризама или деспотизама. Народ се мора ослободити тог страха. Ко ради поштено, нема разлога да се плаши полиције, а посебно ако мисли да су му ускраћена или повређена нека права, да је преварен или оштећен, онда има право да протествује и да тужи свакога ко му је нанео штету или повреду, без обзира о коме се ради и на којој функцији се налази.

Да ли можете да замислите како неки генерал или начелник издаје наређење испекторима и полицајцима да ухапсе министра полиције, или директора БИА, или председника владе или државе, зато што ови раде нешто против Устава и закона ове државе? Од грађана нико то не може да замисли, још горе, нико од полицајаца то не може да замисли. Полицајци су “неустрашиви“ када треба да се ухапси неки ситни лопов, нека скитница или алкохоличар, или, свако ко нема било каква “леђа“ или везе у политици и полицији. Полицајци треба да добију сукње и да носе сукње као део униформе. Највеће кукавице у држави, заправо, раде у полицији и у војсци Србије.

Шта они раде када обуку униформу, ставе значку и оду на посао, када знамо да су сви највећи криминалци у држави њихови пријатељи, или су под заштитом полиције и политичара? Полицајци без “синдрома бициклисте“ су изузеци. У полицији не постоји ред, нема добре организације и (само)дисциплине, за полицајце не важе закони Србије. Полицајци сами себе доживљавају веома озбиљно, а не виде да личе на кловнове. Они који то виде, њих је срамота, они су усамљени, или бивши полицајци, ако преживе.

Све што је у овом тексту речено за полицију Србије, важи и за војску Србије, за правосуђе и остале државне институције. Сви су они повезани. Богати (тј. корумпирани) полицајци штите богате (тј. корумпиране) судије или докторе. Сви они имају заједничке пријатеље међу политичарима и тајкунима. Полицију истичем зато што се већина људи највише плаши полиције, или, наивно верује полицији. До промена у Србији ће доћи тек када се српски народ ослободи страха од полиције, и када полицију буду водили они који неће ширити страх у народу, већ међу криминалцима, које ће ловити и хапсити. У Србији (и у било којој другој држави) владају људи који контролишу полицију. Наш проблем је што полицију контролишу људи који продају део своје територије и свој народ.

Све док је полиција под њиховом контролом, полиција је непријатељ српског народа. Народ мора да “стане на пут“ таквој полицији. Народ мора да замени лоше полицајце. Србија заслужује бољу полицију. Добри полицајци су, у овом тренутку, мањина у полицији, немоћни су да заштите и сами себе, тако да не могу да заштите било кога међу грађанима Србије, ако је неко из врха полиције или врха власти одлучио да га нападне или склони. Таква полиција нам не треба. Са таквом полицијом, грађанима једино преостаје да узимају правду у своје руке, а тада важи само закон јачег, и то, опет, највише одговара криминалцима и мафији.

Неко мора да представља народ. Они који су спремни да преузму ту одговорност и да буду вође (део нове елите) народа – да предводе борбу против режима, борбу за ослобођење, и од “меке“ (културне, економске, медијске…) окупације (целе Србије), и од војне окупације (Косова и Метохије) – морају прво да стану у прве редове народа испред кордона полиције – и буквално и политички. Ако немају храбрости и плаше се од полиције, а намећу се као вође опозиције или покрета отпора, онда је боље да ћуте и да се склоне у страну. Наравно, нико од нас не жели сукоб са полицијом – ми желимо народну полицију, полицију која је сервис грађана. Међутим, ако је истина да је полиција таква каква је – ненародна и сервис марионетског или квислиншког режима и мафије – сукоб је неизбежан. Тај сукоб тражи и изазива полиција, а не народ.

Народ има право да смени лошу власт. У недемократској држави не можете демократским средствима да промените власт, тј. ако полиција неће или не може да омогући поштене изборе, народ мора преко улице да осваја власт. Полиција је, у овом тренутку, на страни власти, а против свог народа. Полиција је крива, ако дође до сукоба између полиције и народа, зато што полиција има избор – може да буде на страни народа, а против режима. Због тога је потребно да се створи критична маса у народу, и да неко (који ће чинити нову владајућу елиту) предводи народ. Полиција не може да победи народ. Народ је наоружан.

Све док је полиција криминализована и ненародна, народ треба да чува оружје које поседује. Народ жели да живи у правној држави, а не у мафијашкој држави. Народ жели да живи у слободној и сувереној Србији, а не под окупацијом или у колонији. Народ ће, кад тад, дигнути буну против дахија (они који су уверени да је српски народ сломљен и да се то никада неће догодити – имају лошу процену и та процена ће их скупо коштати), а када се то догоди, страдаће сви сарадници мафије и окупатора.

Србија је полицијска држава, а свака полицијска држава је – мафијашка држава. Тек када полиција постане народна (када вратимо полицију народу), може да се води права борба против криминала и корупције, може озбиљно да се ради и на повратку КиМ у састав Србије. Те две ствари су, на много начина, повезане – Косово и Метохију отимају исти они који су одвојили Црну Гору од Србије, а то су албански и црногорски мафијашки кланови који су под контролом тајних служби са Запада. Полиција Србије треба да се бори против тих кланова и тих служби, а не против грађана Србије.

Полиција Србије служи (сарађује са) албанским и црногорским мафијашким клановима и тајним службама са Запада, зато што их се неки полицајци плаше, неки им се диве, или просто имају користи од те сарадње и гледају само личне интересе, а не интересе свог народа и своје државе. Непријатељи и криминалци улазе у Србију, крећу се по Србији слободно и раде шта хоће, новац зарађен у трговини наркотицима, оружјем и људима улажу без проблема, учествују у приватизацији, а полиција Србије их штити. Министар унутрашњих послова и директори полиције и БИА служе као фикуси (на пример, сигуран сам да министар и директори полиције и БИА не знају ни да ли је новинар из Беле Цркве отет или није).

Зато полиција није могла да спречи ни убиство председника владе Србије 2003. године. Зато је полиција сервис банкстера и фармакомафије (не зна се да ли је истина да се деценијама краду бебе у породилиштима, или, да ли се бацају отрови из авиона – не знамо се ни шта се налази у вакцинама и ко је одговоран зато што је уништен институт Торлак, или Галеника; то не знамо зато што нико из полиције није јасно рекао шта је истина, али чак и да је рекао, нико из полиције нема поверење народа и кредибилитет у јавности, па би опет сви нагађали шта је истина).

Добри полицајци неће бити већина у полицији, ако и на највишим државним функцијама немамо добре политичаре, ако у судовима већину не чине добре судије… Полиција Србије ће бити народна полиција, или сервис грађана, онда када у полицији, од десет полицајаца или запослених у полицији и БИА, осам буду добри, а два лоши полицајци. Тада ће ових осам, добрих полицајаца, лако да изађе на крај са два лоша полицајца у својим редовима, и моћи ће да се озбиљно посвете борби против привредног криминала, тајкуна и банкстера, против корупције у осталим државним институцијама, против албанских и црногорских и свих осталих мафијашких кланова и њихових сарадника у Србији, против агената страних тајних служби и сарадника окупатора.

Полицајац је, у идеалу, часно занимање, полицајци су савесни и морални људи. Полицајци се, у идеалу, боре против лоших или злих људи који другим људима чине зла дела, наносе бол и патњу, наносе штету, против оних који желе да убију или су убили другог човека. Полицајац је на страни правде, поштује законе, помаже другим људима. Наш циљ је да се полиција што више приближи том идеалу, и да у полицији већину чине такви полицајци.

Полицајац мора да има добру плату, много већу него што је сада има. Зато мора да има и већу одговорност, односно, мора да буде већа казна за полицајце ако крше законе, примају мито или се баве криминалом. Да би полиција имала веће плате, приходи у буџету морају да буду већи, а то је могуће једино ако има много мање корупције у врху државе, или ако држава није нечија колонија. Против те корупције и колонијалног статуса (тј. окупације) полиција мора да се бори. Сада се полиција не бори, полицајци имају мале плате – да би зарадили довољно за живот, примају мито, баве ce криминалом и сарађују са окупаторима (издају свој народ и своју државу). Ако се полиција не бори против лопова који пљачкају државу и народ, неко други ће то морати да уради.

Ако се нико у полицији не бори против лоших полицајаца у својим редовима, неко други ће то морати да уради. Свакако, најбоље решење је да никада не дође до сукоба између полиције и народа, да све све реши мирним путем. Да ли ће то бити могуће, највише зависи од људи који сада раде у полицији Србије. Одговорност је на полицајцима. Полиција мора сама да ради оно што је њен посао, иначе ће увек неко изван полиције одлучивати. Ако полицајци не прихватају ту одговорност, народ ће реаговати одговорно. Народ је близу “црвене линије“, питање је времена када ће се створити критична маса – у питању је борба за опстанак, борба за живот, борба за свој народ и за своју државу.

До промена на боље, у Србији, никада неће доћи, ако се много тога не промени у полицији Србије. Све друго су илузије. Ко год сутра да дође на власт, ако се у полицији ништа не промени, неће бити промена ни у Србији. До промена у полицији никада неће доћи ако се народ плаши полиције. Страха од полиције има све мање међу грађанима Србије, посебно међу младима, који су, у последњих пар деценија, одрастали, углавном, у мржњи према полицајцима и политичарима (тј. режиму).

Српски народ мора да се потпуно ослободи тог страха, али, да се нико не испуни мржњом. “Љубав изгони страх“. Ми се можемо борити против криминалаца, полицајаца, окупатора… а да никога не мрзимо. Довољно је да се да се никога (осим Бога) не бојимо, и да увек тежимо да, и у најтежим животним ситуацијама или искушењима, поступамо праведно или хришћански – зло се не може победити злим делима. Једино тако можемо да изградимо правну државу или владавину права.

Да сам ја Вучић https://t.co/pfjwi13Yow

— СРБИН инфо (@srbininfo) July 2, 2018

Сада имамо велике препреке на путу изградње правне државе. Након што победимо сами себе и зло у себи, предстоји нам борба против разних криминалаца, мафијаша, окупатора… из Србије, региона и света. Ако већ причамо о правној држави, слободи, сувереној држави, ослобађању Косова и Метохије, борби против криминала и корупције… Потребна су дела, а за дела је потребна храброст. Да ли ће, у тој борби за слободу и правну државу, полиција Србије да буде на страни свог народа или ће бити на страни непријатеља, остаје да се види и све зависи од полицајаца који сада раде у полицији Србије.

Извор: nikola5.wordpress.com

Ознаке: анализа, никола варагић, полиција Србије