Прочитај ми чланак
Можда наш чувени композитор Станислав Бинички не би таквом снагом писао знамените корачнице да одмалена није био сведок славном војевању свог оца. Мање позната сведочанства о храбрости Стевана Биничког (1840-1903), детета крајишког официра из Мушалука код Госпића, чувају се у архиви Легата оца и сина Биничког у Народном музеју у Крушевцу.
Јер, управо је у Јасици код Лазаревог града отпочело потоње неустрашиво војевање Стевана Биничког, али и родитељство када је добио сина Станислава. Све до марта 1874. године био је командир Треће понтонске чете и то након што је и поред исказане способности у аустроугарској војсци, отпуштен на лични захтев и прешао у подаништво Кнежевине Србије.
– Почетком Првог српско–туског рата 1876. године, Бинички је постављен за начелника штаба Крушевачке бригаде прве класе, а потом Крушевачког одреда, који је имао за задатак да спречи продор турске војске кроз Јанкову клисуру и даље преко Јастрепца ка Крушевцу – напомиње историчар Коста Радић.
И ту је одмах унапређен у инжињеријског капетана прве класе. На јужноморавском фронту учествовао је у биткама код Адровца на Кревету изнад Каоника и Великом Шиљеговцу. Држао је положаје на Песковитом лазу, на главном правцу турског напада. Пред бројно надмоћнијим непријатељем батаљони Биничког су се бранили до последњих могућности и уз помоћ пристиглих резерви пуковника Рајевског (Вронски из Толстојевог романа „Ана Карењина“).
За испољену храброст и способност у командовању унапређен је у инжињеријског мајора 10. септембра 1876. године. У борбама код Великог Шиљеговца тешко је рањен, али је положај задржан. У болници у Делиграду добија чин потпуковника. Током рата одликован је и Орденом таковског крста и Златном медаљом за храброст. У другом српско-турском рату 1877-1878. потпуковник Бинички исказао се као командант Ибарске дивизије Моравског корпуса.
После тих ратова, Бинички, који је у писму зету Миленку критиковао понашање Ђенералштаба у рату, био је и начелник инжињерије Моравског кора, командант Нишавске дивизије, те Пиротске окружне војске и нишког града (тврђаве), а 1883. је инспектор инжињерије са чином инжињеријског пуковника. Ађутант краља Милана Обреновића постаје 1884. године.
Можда о јунаштву личког срца најбоље сведочи писмо сину Сташи 21. новембра 1885. године, у коме се, поред осталог, наводи:
„Ти сине мој не разумеш мој положај, не разумеш моју свету дужност према народу, отаџбини и Краљу, иначе као млад Србин не би Ти могао ни смео мислити на чување Твог оца, било ма кога који је појмио шта је отаџбина.
Бог нека нас чува све, и ако ја погинем: Ти, Александар и сви наши треба да се тешите и дичите тиме што сте имали оца који је био свестан свога задатка, и да се поносите, што ваш отац не беше шарлатан и кукавица“.
ХРАБАР, АЛИ МАЛО ЋУШНУТ
– Бинички је храбар као лав, али је мало ћушнут и хоће да сувише ради што је њему воља – писао је краљ Милан Обреновић о команданту Шумадијске дивизије у Српско-бугарском рату 1885-1886.
(Вечерње новости)
