Када је, почетком јесени, морао да се исели из стана у коме је привремено живео, нашао је скромну собицу у старој кући на сомборској периферији, у којој преспава под танким јорганчићем. Грејања у станчићу нема. Топле воде нема. Купатила нема. Aли он и даље трчи…

Сигурно се сви сећате дечака Лазара Ришара из Сомбора, који је са седамнаест година у старим поцепаним ципелама и панталонама, без сата тренинга, претрчао свој први полумаратон (21 км). Прича о њему “Ускрснуће Лазарево” је поново подсетила на њега и изазвала велике емоције на друштвеним мрежама, а највише због тога што је његов живот постао много тежи и што су људи били окрутни према њему

Лазар је српски Форест Гамп. Трчао је полумаратоне, маратоне, па и ултрамаратоне. Већ 2011. године постао је познат јавности, када су о њему писале новине, снимане су емисије о њему на неколико националних телевизија. Тада му је обећана помоћ од града Сомбора која, како се наводи у посту на Фејсбуку, никада није стигла. Међутим, Лазар је добио помоћ од разних знаних и незнаних доброчинитеља.

О Лазару су 2013. године опет писале српске новине захваљујући којима су добри људи препознали његову вољу, па је добио посао на бензинској пумпи, а у међувремену, завршио је и специјалну основну школу.

И све је изгледало много боље него раније. Aли, велика породица у којој је живео злоупотребила је његову популарност и примала је сваку врсту помоћи која је уствари стизала за Лазара. Живели су боље него раније. A онда, када помоћи више није било, почетком ове године, Лазар је на најневероватнији начин био удаљен из те породице.

Под оптужбом да је покушао да напаствује једну девојчицу из породице, Лазар је два месеца (од краја јануара до краја марта) провео у затвору у затворској психијатријској установи где је био везиван, кљукан лековима, живећи између невиности свога сна и пакла сопствене јаве. После два месеца, када се открило да је све било лаж, Лазар је, налогом надлежног тужиоца, по хитном поступку ослобођен. Надокнаду за паклена два месеца свог живота, од државе, до сада није добио.

За време боравка у затвору изгубио је посао на пумпи и остао без било каквих средстава за живот, а није више имао ни где да оде. Aли је наставио да трчи. Добротом једног Сомборца, скоро пола године је провео у његовом празном стану. Радио је где год су га звали, било за храну, било за неку ситну пару.

Наставио је да трчи. Маратони, медаље и пехари су се ређали (има их већ на десетине).

Када је, почетком јесени, морао да се исели из стана у коме је привремено живео, нашао је скромну собицу у старој кући на сомборској периферији, у којој преспава под танким јорганчићем (остао је без свих својих ствари после затвора, јер му је све развучено, а много тога што је добио још је раније разделио онима који немају). Грејања у станчићу нема. Топле воде нема. Купатила нема. Aли Лазар трчи…

Пре неки дан је претрчао ултрамаратон Осијек-Aпатин (55 км). У старим покиданим патикама. И одлази, кад год може, на Острог, где остаје и по неколико седмица, служећи и помажући манастирском братству. Каже да му је тамо најлепше.

Господин који је написао овај дирљив пост о Лазару како би скренуо пажњу јавности на несрећног дечака слушао је Лазареве приче о Острогу, о Богу и људима, о његовом животу. Слушао је овог скоро неписменог момка, који никада није научио сасвим правилно да говори. Једном га је питао: “Како то, Лазаре, Бог допушта да ти, који толико верујеш у Њега, тако сурово страдаваш?”, а он му је одговорио: “Да, али Он је учинио да све то мени не буде тешко!”.

– И ја остајем постиђен његовим одговором – написао је, између осталог, овај човек за себе.

За који дан Лазар ће напунити 22 године (на православни Бадњи дан). Неће се за рођендан почастити ни коцком чоколаде. Биће добро ако тог дана буде нешто појео. Aли ће и тог дана трчати.

Извор: Телеграф

Ознаке: злостављање, Лазар Ришар, СОМБОР, судбине, трчање, тужна прича