Прочитај ми чланак
(Милан Миленковић, новинар радија Снага Народа)
Чудновато како Велики Реформатор и његов приватни геније Лазар Крстић, све знају, само не знају да дају завршни рачун за 2013-ту годину, што је, иначе, законска обавеза. То је, у длаку, исти онај склоп мишљења који доказује да уме да направи Београд на води, да доведе Мерцедес, да направи авио-компанију бољу и профитабилнију од Луфтхансе, али не уме да среди насипе и речна корита по Србији, не уме да барем напуни народне кухиње храном и наравно, не уме да нађе паре за лечење болесне деце.
Ер Србија, утварна авио-компанија, ванбрачно дете Александра Вучића и извесног типа, који се одазива на Бин Зајед, је сасвим безизгледна и представља само скупи маркетиншки трик. Месецима сам, у својим емисијама, говорио како Србија, од тих обојадисаних кршина од авиона, неће видети никакву вајду, али штету хоће сигурно. Једноставно: све чега се дохвати Вучић, неизоставно се осуши. Деструктивна политика и деструктивни карактери не могу, ни макар као изузетак, да донесу ништа добро. Живот се, просто, опире томе. Знајући с ким имамо посла, нисам ни гледао папире о пословању Ер Србије. Али, неко јесте гледао…
По објављеном годишњем финансијском извештају, испоставило се да је Ер Србија, само за 2013-ту, кратка неких 73 милиона евра. Поређења ради, ЈАТ је правио кало од око 30 милиона евра годишње. Да буде још лепше, изгледа да је сав овај губитак пао на наш буџет, те да принцу из Емирата не пада напамет да плати чак ни део кала.
Но, ни то није све: пре неки дан сам добио мејл од мог слушаоца, који је запослен у ЈАТ техници, који тврди да је читав дуг покојног ЈАТ-а према овој фирми ликвидиран на терет ЈАТ технике, те да Ер Србија, од почетка рада, није платила нити ЈАТ техници, нити аеродрому Никола Тесла, један једини динар. Не знам да ли је то тачно, али јесте у логици збивања и у логици размишљања српских властодржаца.
Колико треба да нам се окрајцује од плата, колико деце треба да умре, јер нема новца за лечење, колико поплава и суша треба да прегурамо, колико мало треба да једемо, да бисмо намакли довољно пара за сумасишавше, бесплодне и екстремно скупе маркетиншке подухвате владајуиће касте? Колико је наше несреће потребно за њихову срећу? Колико судбина треба да се оконча трагично, колико глади, колико мука треба да поднесемо, да би каста била весела и услишена?
П.С. Да се кладимо да смањење плата у јавном сектору неће напунити буџет? То смањење је ту само да би се запослили нови паразити у јавним службама, који ће добијати плате из оног дела који се окрајцује већ запосленима. Да се кладимо да ће порески приходи опадати, а не расти? Да се кладимо да генија Крстића, који неодољиво подсећа на везира Изногуда из млађих дана, неће бити срамота да висину дефицита промаши за 7-8 пута, што је промашај епских размера, промашај за који је потребан неко сасвим супротан од генија?
