Прочитај ми чланакАлександар Вучић је недавно изјавио: „Ер Србија је понос наше државе“. Пре ће бити нешто друго: Ер Србија је право лице Вучићевог опскурног режима. Лаж, превара и бофл! Битно је шта се пропагандно говори, а не како ствари функционишу.
У претходним данима – пошто је обзнањено да држава преузима удео у тој фирми од „братске“ УАР компаније Етихад – у медијима који нису под контролом режима, било је доста приче о томе колико нас кошта све оно што је власт од 2013. урадила у вези са националном авио компанијом.
Отуда, тиме се нећу бавити. Осврнућу се искључиво на основу личног искуства, на Вучићев летећи циркус, на начин који много говори о карактеру режима.
Требало је да у 02:30, 19. маја ове године, летом Ер Србије (Аир Сербиа) ЈУ 675, кренем из Санкт Петербурга за Београд, а да у наш главни град стигнем исте ноћи у 04:20.
Без икаквог сувислог званичног објашњења, са лета сам скинут са не баш занемарљивом групом путника.
Неформално нам је речено – нисам се бавио истрагом већ само преносим добијену информацију – да наш тзв. „авио понос“ са својим руским партнерима, прода више, од увођења западних санкција прескупих, карти, на релацијама из Русије за Србију.
Они који су се определили за лет од 2-3 сата а не могу да стану у авион, са аеродрома бивају преусмерени на доста дуже (са преседањем и чекањем између летова) али јефтиније летове преко Турске.
Тако и српски тзв. „летећи понос“, и његови руско-турски компањони, профитирају, а путнике „ко шиша“. Не служи Вучићева „дика“ њима, већ су они ту да би наш самодржац имао „успешну“ компанију.
У складу са реченим мени је понуђено: 1) да чекам у Санкт Петербургу слободно место за Београд, али сам одмах „добронамерно“ упозорен да ће то трајати данима; 2) да одлетим за Москву (о трошку Ер Србије) и тамо чекам када ћу моћи да се укрцам у неки авион за Београд (уз напомену да ће и то потрајати, али ће се пре десити него да останем у „северној Венецији“; 3) да ме, у релативно кратком року, пребаце на неки лет за Истамбул па онда да продужим за Србију.
Свестан да и немам истински избор, прихватио сам једино реално, последње решење. Оно је у поређењу са другим опцијама деловало „сјајно“. Као Вучић када лаковерним грађанима уз медијску хипнозу поручи: ја или потоп!
Полазећи од северне капије Европе, преко њеног јужног моста ка Азији, тако сам стигао у балканско-средњоевропску престоницу Србије. То, што подсећа на пут из Београда за Нови Сад преко Врања, догодило се са закашњењем од око 15 часова.
На аеродром „Никола Тесла“ слетео сам 20. маја у приближно 21:00. Но, нисам се одмах помирио са тим да сам поданик а не грађанин. Пошто сам претрпео непријатност а и добро знам разлике у ценама летова из Србије и Турске, за Русију, Вучићевој ваздухопловној узданици обратио сам се са захтевом за компензацију.
Она је предвиђена, што је чак и на сајту Ер Србије наведено, у случајевима значајнијих кашњења и других непријатности.
Наравно, у року за одговор од шездесет дана (или било када) нисам добио ни једну једину реч објашњења, а камоли обештећење.
Пошто је наш тзв. „авио понос“ познат по честим, и то великим кашњењима (и, рекао бих, лошој услузи), из разговора са пријатељима и познаницима установио сам да ни они међу њима, који су се услед насталих проблема са сличним захтевима као што је мој обраћали Ер Србији, нису добили ни одговор, камоли нешто више од тога.
Упркос позиву грађанима да се јаве са законски утемељеним претензијама, оне се доследно игноришу. Како се, сасвим у духу друштвено-политичког амбијента у коме живимо, код нас каже: обећање лудом радовање!
Тако нешто сам и очекивао – па пошто ме је прошао почетни ентузијазам да истерујем правду – нисам био спреман да губим време и нерве са наредним инстанцама (признајем, то није грађански одговорно понашање, али јесте последица изостанка елементарног поверења у наш правни поредак).
Нисам сматрао ни да ишта могу да постигнем медијским покретањем питања о коме је било речи. Ипак, сада када нам предстоје избори, а Вучић поручује да је и „успех“ Ер Србије „препорука“ за даљу „сарадњу“ његовог СНС-а са народом, нисам могао да одолим да не поделим свој мали путнички доживљај који, у поменутом контексту, много говори о њему и њима.
Нетранспарентност, муљање, неистине, преваре – константно, на велико, и на све стране! И то уз бујицу демагогије и дрски поглед у очи од стране онога ко се налази на врху овдашње политичко-мафијашке пирамиде!
Енглези су почетком 19. века, у време Наполеоновог похода на Русију, увели израз „генерал мраз“, који до данас неретко користе (а и прихваћен је широм света).
Некада са симпатијама (када су савезници), некада цинично, алудирајући на стварну или измишљену неспособност руског вођства, наглашавају да се ради о најзначајнијем фактору руских победа.
Руси тим и другим западњацима одговарају да се сувише уздају у „генерала долара“. Србија, за разлику од свих њих, нема ни „генерала мраза“ ни „генерала долара“, али зато сада има „маршала лажова“ и његове извршиоце сличне врсте али мањег калибра.
Од правих генерала, што док Албанци шиканирају Србе на северу Косова, шаљу војску да се позерски вози од Рашке до Краљева, до лажова у цивилу, са другим задацима варања народа за рачун врховном мешетара прљаве српске политике.
Док цела та булумента, на челу са газда Алеком, буде могла тако да поступа, удобно седећи у државним фотељама, само једно је сигурно: пропаст нам је загарантована!
Зато, ако никоме нисмо наклоњени на политичкој сцени, шта год мислили о опозицији, требало би да изађемо на изборе и гласамо за онога ко нам је, ако ништа друго, бар најмање одбојан.
У нашој политици (ван директно-индиректно владајућег блока) нема икога ко би био толико лоше решење за земљу као што се показао Вучић са својим друштвом, па је искључена могућност да ћемо да погрешимо.
То ње мала ствар! И шести круг пакла је бољи од последњег, седмог, у коме се налазимо. А имамо основа – не подлежимо режимском деморалисању – да се надамо и бољем!
