КРШ ДА ЦЕЛИВАМ – МОШТИ СУ! Мило, не дешава се теби народ, већ – Црна Гора!

0

Лако би ти с нама, људи ко људи, но устала су распећа и иконе. Човека и да саломиш, ал пробај воштаницу? Сваку кост да пребијеш, залуду ти, не носе руке кандила, муко, о небо Црне Горе су окачена.

Михаило Меденица је награђивани српски новинар, уредник, политички аналитичар, извештач, сатиричар и сценариста стрипова.

Фото: Митрополија

Прочитајте шта има да поручи Милу Ђукановићу у овом фантастичном тексту, који вам преносимо у целини:

„Стигло те оно од чега манито бежиш, несрећниче…

Лако би ти с нама, људи ко људи, но устала су распећа и иконе.

Човека и да саломиш, ал пробај воштаницу?

Сваку кост да пребијеш, залуду ти, не носе руке кандила, муко, о небо Црне Горе су окачена.

Ево ти брда у литији, море на литургији, јутра се подвижавају а ноћи монаше…

Камен нас је позвао на молебане.

Гробови закуцали на врата, веле: „Ајде, похитајте!“…

Међе се размеђиле, тарабе растарабиле, ливаде потекле једна у другу па усекле кањоне од људи.

Црна се Гора теби догодила, ђавољи послужитељу!

Људи само носе небо и земљу, лако би ти са нама, али…

Видиш ли где нас праунучад вуку а прађедови пожурују- Црна Гора ти се догодила…

Велиш: „Србујемо“! Не, већ векујемо, а ништа се друго вековати не може у Црној Гори до српства.

Да нам сваки манастир раскамениш камен по камен опет би под каменом нашао манастир.

Није Црна од тмине већ од риза и мантија, нит је Гора што је врлетна већ што се црква на цркву успела.

Нису се цркве свиле на земљи но се земља свила око олтара.

Шаку по шаку, камен по камен, дрво по дрво, поток по поток…све дошло на послушање, и ето се гора завладичила…

Ћивоти су ливаде Црне Горе, несоју.

Крш да целивам- мошти су.

Сваки је катун- Хиландар!

Нисмо бирали да будемо Срби.

Да јесмо можда бисмо погрешили и заметнули се у шта друго, погано…

Не бира се то, хвала Богу, већ нерођен примиш ко нафору и читавог века носиш ко благослов.

Жао ми те је, бескућниче! Куд ти да погледаш и кажеш: „Одатле сам, ено ми цркве, ено ми куће, ено ми Црне Горе“?

Запињеш о трње, саплићеш се о цветове…грабиш уз ливаду а ливада узмиче.

Жао ми те је што ни себи на славу не свратиш…

Што те прогоне и прете крстови свете Српске православне цркве.

Не прогоне те, безумниче, већ те прате да не самујеш, не луташ, не упиткујеш звери јесу ли те где виделе, не отимаш се о сенку као ланце…

Срби смо, распећа.

Не постаје се то колевком, нит умине гробом- Србин се животом искушава за живот вечни.

Жао ми те је, авети пуста, ти животом браниш све а ништа немаш и ништа ниси.

Црна Гора ти се догодила- литије векова прошлих и будућих.

Црна Гора, несрећниче, ту где је Србин на икони прогледао.

Ту, где је гора затравила у распећа…“