Један од малог броја великаша из јужних покрајина српске царевине, који је остао доследан државним интересима био је Велики војвода Никола Стањевић. Он се после 1366 године више не помиње, али његов син Вукша или Вук наставиће очев завет.

Њихови поседи, били су североисточно од Скопља према Куманову, у пределу Скопске Црне Горе са тридесетак старих манастира. После Маричке битке 1371 године, мали део српског племства који није прихватао вазалан однос према турском освајачу морао се селити према северу. Ова чињеница, свакако стоји у вези назива ширег подручја Рудничког округа с више од 20 села, које се до Другог светског рата звало „Црногорски срез“.

Вукша или Вук, кога неки погрешно сматрају сином Николина брата Ђурђа, наставио је војничку службу код обласног кнеза Лазара. У неким списима, уместо имена Вукша он слови као Вук „Црногорац“, по придевку области одакле је доспео, а познат је и по надимку “Орле” који је добио по одећи, на којој је доминирао орао раширених крила. Сходно војничкој традицији, Вук Црногорац је био ожењен сестром Дамјана Томковића тадашњег дукађинског војводе.

Војвода Вук је имао сина Павла. Вукша се женио још једанпут, по прилици женом која се може пратити до племенитог рода у Херцеговини, са којом је имао синове Милију и посмрче Мартина. Сигурно се зна, да је Вук погинуо на Косову као и његов најстарији син војвода Павле. Такође, погинуо је и војвода Дамјан Томковић ујак војводе Павла.

Ношење мученичког крста за своју домовину је привилегија само одабраних. Један од њих је и епски барјактар Павле Орловић, руднички војвода с местом столовања у Теочину, који је од историјске постао митска личност, а зачетник je генеалогије Орловића у Херцеговини и Црној Гори. Зна се и где су били његови двори, а на теочинском гробљу је некада постојао натпис, о томе, да је војвода Павле пошао у бој на Косово са „77 сабaљa“. То значи, да је Павле Орловић био војвода једне веће војне јединице, из простране Рудничке области која је некада захватала више од 70 насеља.

Они, који су баратали с бројем од 77 учесника Косовске битке сигурно су погрешили, војвода Павле Орловић морао је командовати приспелим војницима из читавог Рудничког краја. Осим тога, (велики) војвода је био првенствено војнички чин, па је носилац овог чина командовао много већом војном јединицом, а не са две чете. Са данашњег становишта, слободно можемо проценити да број учесника под командом војводе Павла није био мањи од 2500 људи. На то упућује бројка од „77 сабљи“, јер су сабљу тада носиле само старешине одређених војничких редова, па се предпоставља да је „носилац сабље“ имао најмање 30 војника (један вод) под својом командом.

Средишна област великог Рудничког округа је манастир Враћевшница, са селима Горња и Доња Црнућа, које су се до Косовске битке звале Белућа, а за које предање каже да је сво способно мушко становништво изгинуло на Косову. У Косовском боју, практично је учествовала сва преостала родољубива властела супростављена освајачу, коју је предводио кнез Лазар као властелин с најважнијим стратегијским положајем у остатку царства. Додатну пометњу у читаву причу, унела је симболика народне песме која Павла ставља у ред барјактара. Како реч „барјак“ у преносном смислу значи „одред“ или „племе“, Павле је био вођа барјака (одреда), значи предводник а не заставник! Осим тога, „барјак“ је српска реч а не турска како се сматра. Долази од ариј. барјака, подржати, подупрети, зависити од другог, а поред осталог значи и „чуван“, „храњен“.

На Косову је изгинуло бројно српско племство, које је било директан носилац суверенитета државе. Ова очигледна чињеница, стоји у вези питања „косовске издаје“ која има одречан одговор. Није је ни било, јер, Косовска битка је добијена чистом српском војничком победом! Само, што је то била „Пирова победа“ која је резултирала губитком државности.

У народној свести, српска средњевековна држава остала је упамћена по расулу, услед отворене себичности и велеиздајничког понашање већег дела српског племства. Касније, народно предање је државну трагедију везало за Косовски бој, с мотивом класичне издаје која је до нас доспела у свом епском облику.

приредио С. Филиповић, из књиге „Родом до искона“, Р. Кривокапића

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Орловић Павле