Прочитај ми чланак
Заборавите сплавове, кафиће и клубове – кафане су постале хит београдског ноћног живота. Староградске песме, тамбурице, карирани столњаци и млади људи свих културних педигреа. Ево како то види један Загрепчанин.
Неко би можда очекивао да млади људи генерално желе да се еманципују од претходних генерација, открију нешто ново или барем створе привид прогресивности. Начелно је то тако – осим ако се не затекне у Београду. Било алтернативне, било ундергроунд или маинстреам клубове за доручак су појеле кафане, места где се руше све жанровске границе а средњошколци и студенти откривају чари тамбурица, приступачних цена алкохола и староградских шансона кроз животне максиме типа сипај, не питај. Кафане већ у својим називима представљају врхунац балканске народне мудрости: Ај да пробамо, Штикла и буренце, Последњи динар, Моја бивша…
Кад хоћеш да побегнеш од позера…
Људи који се иначе никада не би срели у истом клубу, који живе у паралелним музичким, стилским, интелектуалним световима који рангирају од Арцаде Фире до Секе Алексић, у кафани ће пронаћи заједничку тачку. Пре свега, разлози су економски. „Феномен кафана кренуо је пре две године. Сви смо мислили да је без везе, нисмо их узимали озбиљно“, прича Маша, ноторна рокерка којој су изласци у кафане у међувремену постали најнормалнија ствар на свету. „У међувремену кафане су постале идеална места за друкчију забаву. У клубовима су позери, људи су суздржани, док кафана асоцира на нешто што је домаће. На приче о изласцима наших родитеља. Емоције свуда. Приступачније су цене. Никада нисам ушла у кафану а да се људи држе за себе.“
Стилско разграничавање већ одавно не суделује у изградњи идентитета, свет строго одвојених панкера, шминкера, хеви металаца, хипхопера, народњака и електроничких партијанера незаустављиво се гаси уназад двадесетак година. Београдска перспектива за људе у двадесетима је прилично безнадежна, а земља која се константно идеолошки ломи између Истока и Запада, између Европске уније и Русије, дезоријентисана и хаотично непредвидљива, хвата се за једину чврсту референцу – традицију.
„Кафане су постале мелтинг пот омладине која је некада била подељена. Замисли тренутак на свадби након што се маторци покупе кући. То је нешто на шта свако може да се адаптира. Песме које си чуо у детињству, на крштењу неког рођака. Нико у кафанама не позира јер нико није толико ВИП. Додуше, људи који су склонији року и алтернативи теже ће отићи у кафану него неко ко излази на фенси народњачке сплавове или на Северину“, наставља Маша.
Колико људи, толико кафана?
Српски колективизам, дефицитарност снобовског менталитета и културолошки зацементирана носталгија омогућиле су кафанама да данас дефинишу ноћни живот Београда. Људи од 18 или 19 година немају проблем да се идентификују с традицијом својих очева и мајки или да буду носталгични за временима у којима су евентулано постојали тек као тачка на графу наталних пројекција. Наравно, нису све кафане рођене исте. У некима царују новокомпоновани народњаци, у другима пристојни маинстреам, но интересантно је да је сам појам постао толико атрактиван да и београдски алтернативци и хипстери имају своју Алт-кафану.
Феномен кафана неки сматрају наставком донедавно популарних дизел-журки. Кафана је само логичан наставак људи да се проводе по истом принципу. Дизел журке појавиле су пре неких шест, седам година а пуштала се домаћа музика деведесетих. Спој електронске музике с неким ужасом што је резултирало у још већи ужас и с текстовима типа запали град, обуци нешто баш кратко, запали град, наручи ми нешто кратко, каже Андреа и даје опис типичног дизел мушкарца који је набилдован, обријане главе и са кајлом око врата.
Кафанска сценографија
На крају дана, већини Београђана тотално је свеједно која је симболичка конотација места ако се на њему турбо забављају. Кафанска сценографија је следећа. „Најчешће имају дрвене дугуљасте клупе уздуж којих седе веће групе људи са нешто места за играње између. И шта се дешава? Неки стоје, неки седе и у почетку је мирно. Врло брзо буде лудница. Није Секс и град атмосфера, не замишљаш да си на Менхетну. Хоћеш да попијеш шприцер. И како се музика убрзава тако људи скачу на ноге, буде ужасна гужва између столова. Није диско играње него весељење мало статичнијег типа. Наилазиш на људе који те поздрављају“, рећи ће Маша.
Али није све у музици, има нешто и у слушању животних прича. Јелена преферира те старе балканске социјалне топониме, како их зове, где животне лекције и закључци пљуште у водопадима: „Кафане у којима се прича, расправља о политици и актуелном стању у земљи нису ништа мање живе него осамдесетих. Мислим да се млади одушевљавају кафанама јер их подсећају на неко безбрижније време. Пије се полако, пуши такође. Време у кафани пролази другачије од реалног времена и ствари које доживите не понављају се никад. Зато треба знати гледати и слушати.“
(Дојче веле)
