Прочитај ми чланакДа ли су Вучић, Брнабић, Лончар и разни Конови и Радовановићи као деца, маштали да ће се бавити овим послом који сада раде? Добро утемељено питање.
Овај текст је посвећен најпре њима и сличним, који ће се можда и сами препознати.
Постоји ли начин да се Психопате спрече да заузму руководеће положаје у друштву?
Упркос растућем интересовању у науци за психологију нарцисоидних социопата и психопата, чини се да је друштво данас изгубило идеју о томе како ти људи могу саботирати основну структуру цивилизације или нације. Врло је лако превише се фокусирати на колективистичке идеологије као извор наших проблема и заборавити да ове идеологије не функционишу у вакууму; не могу сами да пустоше, потребни су им психопатски људи који их воде да направе стварну штету.
Постоји нешто у колективизму који је подложан пројекцији и лицемерју (колективизам је организација силом, а не добровољношћу). Претпостављам да када ваша политичка идеологија постане ваша религија, лако се претворити у фанатика. И док фанатици проналазе снагу у својој сврсисходности и свом култизму, они такође имају тенденцију да немају никакву самосвест. Они буквално полуде од посвећености свом послу до те мере да губе идеју да ли је њихов случај праведан и поштен. Њихово понашање постаје све промискуитетније и раздвојено, а свака особа с којом се сусрећу која не дели своје ставове одмах се сматра херетичким непријатељем кога треба разоткрити или уништити.
За аутсајдере који гледају изнутра, фанатици су бескрајни извор комедије. Не можете се суздржати од смеха, јер су њихови тикови, вика и вриска болесно бесмислени и апсурдни (добар пример, „Бака Прасе“). Све док немају никакву стварну моћ, ови људи служе као подсетник шта се дешава када људи одустану од свог ума због лудила. Они могу бити застрашујући, али служе сврси забаве и држе нас остале на земљи. Међутим, када заиста стекну моћ, онда ствари престају да буду смешне.
Цивилизације су током историје доследно решавале проблем фанатика, али већа претња је постојање нарциса и психопата који се пробијају на руководеће положаје и подстичу бахатост међу масама. Генерално, психопати се сматрају аномалијом која се брзо открива и избегава како би се спречило да се превише попну на лествицу друштвеног утицаја. Проблем је у томе што нису тако ретки као што се неко може надати, а многи од њих имају способност и да се сакрију међу стадом.
Око 1% Било које популације састоји се од психопата, док је још 1% социопата. Око 5% људи је идентификовано као да имају нарцистичке особине карактера. Нарциси се апсорбују и сматрају себе изнад свих осталих-верују да имају право на обожавање и ауторитет. Социопати нису у стању да деле емпатију са другима, а то их чини непрактичним за лидере. Психопате такође показују недостатак емпатије, али такође имају склоност емоционалном или физичком насиљу. Они се радују патњи других и спремни су да почине велике и насилне злочине.
Иако психопати чине 1% становништва, они чине 15-25% оних који су затворени у затворима. Утицај који имају на друштво се не може преценити.
Дефинитивно постоји неко преклапање између различитих типова, али генерално око 10% људи показује опасне и углавном урођене психолошке поремећаје који се често не могу лечити. Размислите о томе на тренутак-10 од сваких 100 људи су временске бомбе које чекају да нас живот учини неподношљивим.
Да будемо сигурни, неки од њих су и даље способни да функционишу у друштву. Социопати, посебно, могу постати драгоцени у областима у којима је потребно мање емпатије за обављање одређених задатака. Посебно су погодни као хирурзи, лекари хитне помоћи, војници, ватрогасци и за било који други посао где их врста оболелих људи неће спречити да спасу животе. Не морају се нужно радовати видећи како други наносе штету, али ни емоционално их то не додирује. Све док им није дозвољено да заузму позиције које имају утицај на велике групе људи, они могу имати користи од друштва.
Историја нам показује да проверавање и спречавање психолошки сломљених људи да уђу у институције које нуде моћ није тако једноставно. У ствари, многе монархије и царства изграђене су на системима који су омогућили да психопате и нарциси напредују јер су се ослањали на генетски континуитет. Да је монарх имао сина предиспонираног за психопатију, то не би било важно, тај луди принц би једног дана постао краљ и ту би се мало тога могло учинити. Није било процеса провере. Поред тога, многе такве особине се преносе генетски, што значи да структура моћи изграђена на наследности може постати све деструктивнија како се психопате у краљевској породици жене и удају. То би помогло да се објасни зашто је психопатско понашање превише уобичајено међу монархијом у прошлости.
Стварање демократије и демократских Република делимично је имало за циљ да помогне уклањању људи који одступају од норме кроз отворене изборе и процес гласања. Другим речима, Нека људи пажљиво погледају кандидате и уклоне лудаке из кругова моћи. Нажалост, то не функционише превише добро ако су сви кандидати психопате (личи ли и вама?), а јавност нема прави избор. Даље, психопате су такође пронашли начине да заобиђу политички процес и контролишу га без директног учешћа у њему.
Корпоративни свет и финансијске институције омогућавају психопатама да утичу на политику иза кулиса, подмићујући кандидате и њихову лојалност или проверавајући кандидате и допуштајући само оне са сличним социопатским, нарцистичким и психопатским навикама кроз процес селекције и у политичку арену.
У племенским друштвима и малим друштвима са ниским нивоом технологије било је лакше идентификовати и искоренити психолошки сломљене људе и спречити их да постану лидери. У условима огромних царстава и технократије, психопатима је много лакше сакрити се међу нормалним људима и спојити се са њима. Из тог разлога, обично упоређујем агресивне психопате са митолошким причама о вампирима. Стварно не могу смислити бољу аналогију. Они се уграђују у становништво, заузимају утицајне положаје који их штите од сумњи, а затим систематски пију крв грађанима. То је оно што раде. Ово је уграђено у њихову природу и не могу се исправити, могу се уклонити само онако како се паразит уклања из домаћина.
Ови људи представљају главну претњу било којој цивилизацији. Они су модератори хаоса и активно планирају да истисну слободно друштво. То је оно што бих назвао примарним организованим психопатима и они стварно раде заједно за обострану корист, слично као чопор вукова. Они представљају 1% од 1% (то су ти глобалисти).
Психопати на врху пирамиде су већ дуго организовани, али шта је са милионима других људи са таквим особинама карактера? Шта се дешава када им се пружи прилика да се окупе?
Савремено друштво и високотехнолошки друштвени медији створили су још горе услове, јер сада заједница психопата више није изолована. Тај 1%, Који је некада био углавном гурнут у мирне углове и на двориште човечанства, сада је у стању да се организује у агресивне гомиле стотина хиљада, водећи милионе мањих социопата и нарциса. То ствара субкултуру онога што бих назвао лудилом заједнице – као што каже стара изрека, „пацијенти преузимају болнице“.
То видимо посебно у погледу политичке левице и отворене пропаганде нарцизма као прихватљивог начина живота. То не значи да психопате такође не покушавају да се инфилтрирају у конзервативне кругове, само што су левице много пријатније за себе. То су људи који су се некада осећали беспомоћно јер су их избегавали и сада желе личну освету.
Ствар је у томе што су у почетку избегавали утицај из врло доброг разлога; они нису психолошки спремни да се носе са било којом мером моћи. Сада им се даје институционална контрола и то их доводи до беса. Они себе сматрају аутсајдерима и „револуционарима“, али у стварности су само емоционално ретардирани и инфериорни и послани су у овај временски период да би заштитили остатак човечанства.
Али како се носити са овом опасношћу не само краткорочно, већ и дугорочно?
Наша култура мора бити фундаментално измењена узимајући у обзир психопатију и друге девијантне и особене карактера. Више не можемо занемарити утицај који ови људи имају на човечанство у целини. Први корак би захтевао одвајање од покрета и институција које подстичу психопатско и нарцистичко понашање. Другим речима, морамо се вратити на модел изолације за склоне психопатији, уместо да их третирамо као да су нека група са статусом жртве која треба посебну пажњу и „негу“.
Као што је напоменуто, у многим случајевима ове карактеристике су урођене (урођене) и не могу се лечити. Проблем се не може решити, јер то није толико болест, већ потпуно другачија психолошка структура. Могли би бити и нека друга врста нпр. грабежљива. Са њима нема међусобног суживота. Они нас виде као храну.
Кандидати за руководеће позиције ће морати да се провере за психопатију, нарцизам и социопатију.
Ако имају превише знакова упозорења, онда им не би требало дозволити да се баве овим послом. То је једини одговор, поред фундаменталне промене начина на који функционише наш изборни систем, против чега се ни ја не морам нужно противити. Систем случајне лутрије за јавне функције, заједно са строгим ограничењима времена (не само за редовне политичке позиције, већ и за бирократске позиције), барем би био бољи од онога што сада имамо. Радије бих ризиковао могућност случајног избора мање квалификованих људи у влади него да имам систем који привлачи концентрисану културу злонамерних паразита.
Који је бољи начин да се уплаше психопати него да им се одузму било какве дугорочне користи од рада у влади? Који је бољи начин да се смањи утицај корпоративне „елите“ него да им се одузме могућност финансирања или избора кандидата који на крају заузимају своје позиције? Чак и да су успели да подмићују неке званичнике, са временским ограничењима, морали би да почну изнова и изнова са последњом генерацијом нових званичника.
Неки ће, наравно, указати да ће промена система сутра захтевати ослобађање од психопата који данас управљају. Слажем се, то је дилема. Нажалост, када психопати постану организовани и укорењени, прича нам говори да се не могу помакнути без употребе силе. Није их брига за протесте, не покреће их ум или логика, није их брига за патњу људи, и увек ће себе сматрати легитимним владарима нас „ниже“ врсте.
Они добијају надмоћ од гомиле заосталих људи које воде и искориштавају.
Скоро 10% становништва које се, када се организује, претвори у војску бесних лудих паса који жуде за остацима са стола моћи. Можемо и требамо наставити да се одвајамо од гомиле колективиста и фанатика, али сви психопати виде раздвајање као изазов и покушаће да интервенишу.На крају ће доћи до свађе а то је можда и најбоље.
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 29, 2022
