Прочитај ми чланакНа Вучићевом „Титанику" који неповратно тоне, има свега: „Грандови" музичари свирају његовом куму у Венецији, ужа родбина сади винограде, специјалне јединице вежбају за тучу са грађанима, а он лично отвара изградњу стадиона на коме може бити и „сабирни центар" за унутрашњег непријатеља, ако затреба. Све су опције у игри, рече један славни фудбалски тренер.
Никола Петровић, кум Александра Вучића, прославио је педесети рођендан у Венецији, а Дубравка Ђедовић-Хандановић, бивша Негре, министарка рударства и енергетике, оног министарства које плаћа редовно десетине милиона евра за његове криминалом саграђене мини хидроцентрале, присуствовала је овом краљевском кермесу.
Долетела је Ђедовић у једном од два чартер лета, напуњена са комплетном српском естрадом коју је кум Никола „наручио“ да забави госте. И да чувени Канал Гранде у Венецији загади простаклуком.
Прослава га је коштала око три милиона евра, није штедео, нема ни разлога, Србија плаћа. Она Србија у којој је баш тог дана све поскупело: гориво, алкохол, цигарете, кафа, гас, храна, одећа, обућа, комуналне услуге…
Господа из Мекларена, Мерцедеса, Мајбаха и Аудија, далеко је и све даље од српске сиротиње, коју они цинично зову: „губитници транзиције“.
За то време, полудели император, Александар Вучић, наручио је такозвани отворени, панорамски аутобус на дан 1. маја 2024., и у њега сместио амбасадора Кине у Србији Ли Минга, председника криминалног Фудбалског савеза Србије Драгана Џајића, министра финансија Синишу Малог, Милорада Додика, Драгана Стојковића Пиксија и још један број „истакнутих личности“.
Кренули су беспућима раскопаног Сурчина, према месту на коме ће бити подигнут такозвани Национални стадион, по цени од 600 милиона евра.
И још нешто: Скупштина Србије је прошле јесени по убрзаној процедури, усвојила Леx специалис, односно Закон о изградњи комплекса за Еxпо 2027., у чијем члану 14 пише да се неће примењивати одредбе Закона којим се уређују јавне набавке. Исто то се односи и на изградњу такозваног Националног стадиона.
И, то је тек мали део од онога што ће Србија, већ оглодана до кости, да плати кад се саберу трошкови пројекта Еxпо 2027. који ће коштати више од 17 милијарди евра (све процене говоре већ сад, да ће то бити „округлих“ 20 милијарди евра, у најбољем случају).
Вучићев „панорамски аутобус“ са унајмљеним возачем-мигрантом из једне „несврстане“ земље задесила се једна незгода, негде на сред овог унакаженог пространства. Ово необично возило заглавило се у дубоко, сремско блато, тужну ораницу коју је Вучићева грађевинска мафија месецима засипала песком и шљунком, претварајући најплодније пољопривредно земљиште у Европи у „градско-грађевинско“.
Као у култном, званично и најбољем српском филму режисера Слободана Шијана, „Ко то тамо пева“ („Данас овде нећеш проћи!“).
Ништа тако симболично не говори о дубоком блату у које је Вучић увалио Србију као ова истинита сцена, слика реалног сремског блата са скоро надреалних сурчинских поља која данас личе на пустињу Калахари.
Правдао се Вучић Драгану Стојковићу Пиксију што су „потонули“: „Тешки смо Драгане!“ (мислећи ваљда на себе и Милорада Додика, што је близу 300 килограма живе ваге).
И док се Вучић као регистровани садомазохиста бавио избављењем из сурчинског атара, за то време дешавало се нешто много озбиљније…
Наиме, Доцент др Иван Симић са Архитектонског факултета у Београду, израдио је мапу која показује да зелених површина у такозваном Београду на води, има око два процента. Недовољно чак и да пас луталица у сред летње жеге нађе мало хладовине. Преко 60 процената централног савског приобаља је у потпуности, трајно девастирано, као што ће бити и остале зоне око реке Саве у најскорије време.
Узгред, Сава код Београда је мртва и затрована до крајњих граница, а последице свега што се овде дешава платиће здрављем (убрзо) становници Новог Београда, Чукарице, Савског Венца и Старог града.
Ни до данашњих дана, надлежно тужилаштво (постоји ли такво нешто данас у Вучићевој Србији?) није сматрало за потребно да формира предмет и отвори истрагу о томе како је и под којим околностима држава (уствари Вучић лично) 2014. године практично поклонила 177 хектара савског приобаља, најскупљег и најатрактивнијег градског грађевинског земљишта у овом делу Европе (дакле, данашњи „Београд на води“), фирми са већинским власништвом компаније из Уједињених Арапских Емирата.
Недавном, незаконитом одлуком техничке владе, Емирати ће добити још додатних 300 хектара земљишта, дакле, све на обалама реке Саве код Београда. Према ономе шта је феудална фамилија из Емирата тражила да пише у уговору, то више није територија Републике Србије! Наиме, све су то уговори без надокнаде и све што је дато на концесију може бити конвертовано у њихову (арапску) својину, било када.
Вучићева наводна битка за сваку стопу Косова и Метохије, била је и остала обична димна бомба: овај велеиздајник поклања и најатрактивније и најскупље земљиште у Београду и широм државе, ко год му понуди какву инвестицију, кредит или затражи концесију.
Кад је у питању његов брат, његови кумови и блиске особе, ту нема ничега, ни тендера ни концесија.
А, тиранин је велики љубитељ вина, па му други отварају фирме а он „дегустира“. Зна се добро да је неко од поменутих власник огромног винограда, северозападно од Лесковца. Никао је за те потребе и асфалтиран пут, само до винограда, ту су чувари, џипови, бодљикава жица кроз коју је пропуштена струја. Ту је обезбеђење са дугим цевима (аутоматским пушкама).
Винарија у Сланкаменачким виноградима, иста сцена: одмах је стигао асфалт, одмах саграђен водовод са фабриком воде, тренутно се гради црпна станица на Дунаву, са резервоаром 12.500 м3 за наводњавање. Све одмах и случајно где треба. Све давно планирано, а реализација када треба.
Да Вучић озбиљно планира да настави са оваквим криминалом, са највише позиције у држави, сведочи и чињеница да је незванични шеф његове „пајсер бригаде“ за пребијање грађана, Новак Недић, поново изабран за генералног секретара Владе Србије.
Узгред, набавио је најскупљу опрему Специјалној антитерористичкој јединици (САЈ), прикладној за уличне битке, у случају масовне побуне грађана. А, она је извесна.
Постоје две врсте жртви: оне које су пристале да то буду и оне које никад неће пристати. Кад дође до тога да више нема шта да се изгуби „осим сопствених ланаца“, ова друга групација постаје већинска. Тада је свака диктатура немоћна и изгубљена.
