Када вам се укаже прилика за нешто ново, нешто другачије, нешто што ћете памтити заувек – немојте је пропустити. Није ни Исадора Мелло, седамнаестогодишња ученица из Бразила, која је дошла на размену у Србију. На почетку ове школске године придружила се одељењу трећег разреда Гимназије у Бечеју, где је стекла много пријатеља и обогатила живот незаборавним искуством.

За почетак, како си одлучила да проведеш школску годину у Србији?
Од своје осме године желела сам да идем на размену, јер су моји тата и бака својевремено ишли, и знам колико је њима то искуство било значајно, за њхове личности, будуће послове и неке друге аспекте њихових живота. Што се мене тиче, могла сам да одем у било коју земљу. САД су биле мој први избор зато што су они тамо ишли, али сам заправо била отворена за било коју идеју, различите земље и неочекиване дестинације. Сматрала сам да треба да дам шансу различитим опцијама и поносна сам што сам прва особа из Бразила која је дошла на размену у Србију преко АФС програма.

Шта си знала о овој земљи?
Не знамо много о Србији у Бразилу. Никад раније нисам чула за Србију. Ни моји пријатељи, кад сам им рекла где идем, нису знали где се Србија налази. Али кад сам сазнала да долазим овде, почела сам да проучавам, да учим о Србији, посебно јер ми родитељи не би дозволили да идем у земљу о којој ништа не знају. Зато смо истраживили и учили заједно, али смо били мало уплашени, јер све што смо могли у Бразилу да видимо о Србији, били су ратови.

Да ли су се твоја очекивања поклопила са оним што си затекла овде?
Трудила сам се да не очекујем превише и мислим да је тако било најбоље, јер је овде све било изненађење и откриће и заиста сам се заљубила у ову земљу, која има толико тога за видети. Заиста сам срећна што сам на крају завршила овде, јер никад не бих научила све те ствари да их нисам доживела у стварности.

Колико су Срби и Бразилци сличан народ? Шта имамо заједничко?
Мислила сам да су људи у Србији хладни, као да што сам чула да су људи из других европских земаља, али уствари су попут нас из Бразила, латинске крви. То је заправо лепо изненађење. Људи који се смеју, грле, љубе, желе да се упознају. Лако сам се осетила као код куће.

Можеш ли да упоредиш школске системе у Србији и Бразилу?
Најважнија разлика је та да овде у Бечеју идем у државну школу, а ја сам увек ишла у приватне школе. Државне школе у Бразилу тешко функционишу, иако, наравно, имамо неке одличне. Чујемо за разне проблеме у државним школама, ђаци и професори често протестују. Моја државна школа у Бечеју је баш као једна добра приватна у Бразилу и то је нешто на шта Србија треба да буде поносна.

Такође, мислим да у Бразилу не постоје средње школе различитих профила, све су опше средње школе, а овде се могу наћи техничка, музичка, економска, медицинска. Још једна ствар, ми у Бразилу имамо само један одмор у току дана, а овде после сваког часа имамо одмор. Мислим да је тако боље, јер можеш да се одмориш, ужинаш, причаш са друговима и не помешају ти се сви предмети у глави и боље сарађујеш са професорима. У Бразилу можеш изаћи из школе само уз посебно одобрење родитеља, а у Бечеју можемо да прошетамо по граду, одемо до кафића или супермаркета за време одмора или празног часа и не осећам се као у затвору.

Овде, наравно, говориш енглески. Како се сналазиш са српским језиком?
Правим доста грешака и стварам нове речи које су мешавина енглеског, португалског и шпанског. Сада стварно ценим енглески, видим колико је то важан језик, јер ми тренутно спасава живот. Имам доста потешкоћа да научим српски, посебно падеже. То понекад зна да буде смешно, када покушам да одаберем прави падеж. Или мој акценат. А понекад је језик ноћна мора, када људи престану да причају са мном, јер им је доста тога што ја досад нисам научила српски.

Осам месеци сам овде и знам само основно и изгледам као беба која учи прве речи. Али језик је увек добра тема да се започне разговор. Сви желе да ме науче бразалице, али и псовке. У моментима тишине приликом шетње с неким, не знајући о чему да причамо, само почнем да показујем на ствари и учим значења. Са друге стране, већина људи није заинтересована да учи португалски, само можда псовке.

Вероватно си научила доста о Србији. Шта ти нас можеш научити о Бразилу, сем да је то земља самбе, карневала и фудбала, што су многима прве асоцијације на њу?
Бразил је заиста велика земља, пета највећа на свету, па имамо много различитости унутар ње, различите начине живота, говора, облачења, различита веровања и навике. У Бразилу може да се види утицај разних земаља и култура, као на пример утицаји САД-а, Немачке, Шпаније, Португала, Италије, Јапана, Кине, Афричког континента, Либана, Индије, Сирије, домородаца и многих других. Бразил је мешавина од свега по мало.

Данас је бразилска економија у порасту и то даје много наде будућим генерацијама. Једна трећину тропских шума света се налази у Бразилу, имамо многе биљне и животињске врсте. Веома смо топао народ са много традиције и волимо да упознајемо људе из других земаља, да учинимо да се пријатно осећају и заволе Бразил. И поред свих наших проблема, попут корумпиране власти, ипак смо срећан народ који воли журке, воли да се грли, разговара и забавља. Имамо сјајне уметнике који су променили генерације својом музиком и писањем. Имамо прелепе градове и различите пределе. Можете видети модерна места у Бразилу и такође веома рурална. Бразилци само треба да науче да воле своју земљу, јер ми увек пуно критикујемо Бразил.

Како је ово искуство утицало на тебе, колико те је променило?
Променила сам се много, али на добар начин. Пре свега, зближила сам се братом и сестром у Бразилу, иако су далеко. Научила сам да немам предрасуда, да не верујем у све лоше што људи кажу, како бих могла да пробам нешто ново. Научила да слушам људе око себе. Такође сам научила да слушам себе, своја осећања, шта желим, шта волим. Сад сам свој најбољи пријатељ и имам више самопоуздања, задовољнија сам и срећна због тога ко сам. Стало учим нешто ново о себи и особи која постајем. Такође сам открила да морамо увек нешто учити и бити у покрету, размишљати, шетати, ићи напоље и уживати у природи, имати нове идеје, стварати нешто ново и стицати нове пријатеље. Сада сам мање стидљива када треба да се представим и започнем конверзацију, могу се да се шалим, смејем и будем то што јесам. Још више волим да слушам о животима других људи, људи које упознајем.

Постоји ли нешто у Бечеју што ће ти посебно недостајати кад одеш кући, осим, наравно пријатеља?
Они ми већ недостају, чим помислим да ускоро одлазим кући. Недостајаће ми мир и сигурност Бечеја. Овде увек могу да се шетам и сама, ујутру, чак веома рано ујутру, увече или ноћу, и веома сам мирна. Волим природу у Бечеју, укључујући реку Тису, паркове. Волим и то што сам видела годишња доба овде. У Бразилу немамо годишња доба која се толико разикују једно од другог. Посебно ће ми недостајати слободно време са пријатељима, кафићи. Овде заправо могу да будем тинејџер, са пуно слободе.

Шта ћеш рећи својим пријатељима у Бразилу о Бечеју и Србији?
Све што ми падне на памет, нећу се контролисати, заправо ћу бити веома досадна јер знам да ће ме све подсећати на Србију и само ћу настављати да причам исте ствари поново и поново. Највише о томе како је Србија учинила да откријем себе. Причаћу о ноћном животу, како људи воле да се упознају и како су топли, фини и пријатни. И како си лепо примљен кад одеш код неког кући, јер увек имају да понуде храну. И како су Срби сјајни кувари. И да можеш да се изујеш и осећаш као код своје куће. Рећи ћу како су људи у Србији лепи, посебно момци, и како можеш бити млад овде.

Да ли можеш да се замислиш да живиш у Србији једног дана?
Не баш, јер са овим искуством почињем да схватам праву вредност своје земље. Бразил има много проблема и неке ствари су много боље овде, али, са друге стране, ми имамо дивне ствари у Бразилу и ја сам рођена тамо, моја породица је рођена и живи тамо и моја мисија је да поштујем и учиним своју земљу бољим местом и да то покажем својој деци једног дана.

Заправо, Срби придају велику важност својој земљи, њеној историји и култури, и показали су ми да и ја морам да имам исту страст у својим очима кад видим одакле долазим. Бразил је мој дом. Али ћу сигурно долазити чешће у Србију, вредно ћу радити да бих имала новца да допутујем овде једном годишње или у две године. Никад нећу заборавити Србију, то је моја друга земља, у мом срцу, изабрана земља. Кад год будем могла да се вратим, учинићу то, али морам живети у Бразилу и због тога што кад моји пријатељи из Србије оду тамо требаће им место да остану и ја сам им већ обећала да ће врата моје куће бити увек отворена за њих.

(iserbia.rs)

Ознаке: Бечеј, Бразил, Исадора Мело, размена ђака, Србија, средња шјола