Почетком 1804. године дахије су одлучиле да побију виђеније и по њих најопасније Србе у чувеној сечи кнезова, која је била непосредан повод за Први српски устанак. Ипак, први удар није био усмерен на кнезове у чијим рукама је била световна власт и сила. Прва жртва сече био је духовни кнез Хаџи Рувим, архимандрит манастира Боговађе.

Османски јаничари су овог духовника, уметника, историчара, светског путника, полиглоту, просветитеља погубили 29. јануара на Калемегдану.

– Иако је Хаџи Рувим био у сенци војсковођа, Турци су веома добро знали одакле долази права опасност. Он је био духовни творац српске револуције и обнављања државности Србије. Његова памет, писменост, углед у народу и везе са иностранством плашили су дахије више него саме пушке и јатагани – каже историчар Борисав Челиковић.

По неким изворима Хаџи Рувим је на превару намамљен у Београд 27. јануара 1804, где су га дахије утамничиле у кули Небојши. По другој верзији, архимандрит Боговађе свесно се жртвовао да би сачувао друге организаторе устанка.

Турци су га прогонили још откад им је ухода, издајник међу калуђерима, јавио да се у јануару 1803. у Боговађи тајно састало дванаест српских кнезова да напишу тужбу султану Селиму Трећем против дахијских злодела. Предање каже да су писмо написали Хаџи Рувим и његов пријатељ, ученик и саборац Хаџи Ђера, игуман манастира Вољавче. По неким сведочанствима, окупљени кнезови пред Хаџи Рувимом су положили заклетву да ће подићи буну против дахија.

Кад се то прочуло, Хаџи Рувим је морао да напусти Боговађу пред турском потером и са намером отишао је у Студеницу, царску лавру Немањића. Одатле је, према записима Вука Караџића, у пролеће 1803. упутио 14 „књига“ – посланица Србима да се спремају за буну против дахија. Из Студенице га је пут одвео у манастире Овчарско-кабларске клисуре, а затим на Свету Гору, са које се враћа у касну јесен 1803. уочи освита „српске револуције“.

У то време дахије долазе до писма аустријском мајору Павлу Митезеру у коме се говори о припремама за устанак и наводи да „у Срба има довољно војске“ и моли се само помоћ у муницији и официрима. Као аутори писма првоосумњичени су кнез Алекса Ненадовић и Петар Николајевић Молер, братанац Хаџи Рувима. Историчари сматрају да је Хаџи Рувим то сазнао и да би спасао њихове главе свесно је жртвовао своју, одлазећи у Београд, где су га дахије одмах утамничиле.

Погубљен је 29. јануара, после страшног мучења. Стоички је трпео док су му Турци усијаним клештима кидали месо са груди. Злогласни Аганлија био је задивљен и понудио му да пређе у ислам и сачува главу. Хаџи Рувим је одбио и затражио само мало времена да се помоли. После четврт сата ћутања подигао је главу и рекао:

– Сад чините своје…

Сабља је фијукнула и завршио се овоземаљски живот једног од најважнијих Срба тог времена. Готово истовремено страдао је његов ученик и сарадник Хаџи Ђера, који је посечен у свој цркви. Њихова погубљења била су увод у сечу кнезова, која се показала као катастрофална грешка дахија. Позив Србима „да се на оружје дижу, сваки своје да покаје старе“ који је засејао Хаџи Рувим дао је, бележе историчари, бујан плод и Србија је васкрсла, практично ни из чега.

– Није случајно што је за прво седиште устаничке владе, Правитељствујушчег совјета, одабран манастир Вољавча, где је Хаџи Рувим први пут постао игуман, после ходочашћа у Свету земљу и Свету Гору. Манастир је под његовом управом постао просветни центар за младе даровите људе, које он учи писмености, уметничким дрворезачким и каменорезачким вештинама, а нарочито сликарсву, које је, између осталог било веома битно и за цртање мапа за војне сврхе. Манастир Вољавча био је познат по монасима-обавештајцима који су прикупљали податке пред ратове Аустрије са Турцима у којима су Срби масовно учествовали као добровољци – каже Челиковић.

Совјет је у Вољавчи почео да ту ради нацрте о уређењу врховне управе, суда и осталих институција обновљене Србије, те пројекте је окончао у манастиру Боговађи, где је за време управе Хаџи Рувима створена једна од првих модерних српских библиотека, просветно и устаничко језгро.

– Он је у Боговађи створио за то време значајан књижни фонд, а из те библиотеке давао је књиге на читање и световним лицима. Све књиге које је набавио завештао је манастиру. Поред целог круга црквених богослужбених књига, Боговађа је 1826. имала и 108 других, од којих чак 40 историографске садржине. Књиге које је набављао указују на његово широко опште образовање и жељу да даље обогаћује своје знање – наводи историчар Недељко В. Радосављевић.

Хаџи Рувим је обезбедио и прва средстава за обнову манастира Рача, чувене преписивачке и књижевне школе, чији је игуман Хаџи Мелентије био један од вођа Првог српског устанка.

СВЕДОЧАНСТВО ФИЛИПА ВИШЊИЋА

Записи сачувани у Хаџи Рувимовим књигама су из Русије, Јерусалима и Свете Горе и православних центара у Хабзбуршкој монархији доспеле у Боговађу. Дахије су почеле да страхују од српске писмености и просвете коју је ширио Хаџи Рувим о чему је сведочанство оставио Филип Вишњић у Аганлијиним речима у „Почетку буне на дахије“:

Док погубим до два игумана,
Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
Који знаду злато растапати
И са њиме ситне књиге писат’
Нас дахије цару опадати,
Око себе рају сјетовати.

(Вечерње новости)

Ознаке: дахије, Први српски устанак, сеча кнезова, Хаџи Рувим