Прочитај ми чланак

РУСИ У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

0

Турцима уз губитке од 1.000 погинулих. Срби су имали око 80 погинулих, а руски губици су непознати. Руски олоњецки батаљон се на Малајници и Штубику изузетно храбро и срчано борио, па је српски вожд Карађорђе његове војнике назвао својом браћом.

Крајем 18. и почетком 19. века замисао о обнови „Илирске краљевине“  изнео је и
обнародовао митрополит црногорски Петар Први Петровић Његош (Свети Петар
Цетињски, Његуши, 1748 – Цетиње, 18. октобар 1830, поглавар  (Старе) Црне
Горе од 1784. до 1830; у титулару се потписивао као „Митрополит Црне Горе, Скендерије
и Приморја, а био је и  руског царског „ордена свјатаго Александра Невскаго
каваљер“). [1]  За време Првог српског устанка (од 1804–13) црногорски митрополит Петар
Први је одржавао сталне везе са Карађорђем (Георгије Петровић, село Вишевац у
Шумадији, 1768 – Радовањски Луг, 1817), и са њим је склопио савез за ослобођење
потчињених Срба, те је са тим циљем водио жестоке борбе против Турака.

Митрополитову замисао о обнови „Илирске краљевине“ у савезу са Србима из Србије и
Русима, разрадио је карловачки митрополит Стефан Стратимировић
(Кулпин,  1757 –  Сремски Карловци, 1836, столовао од 1790–1836) као идеју о обнови
„Славено–сербског царства“’ – „по угледу, уз помоћ и у корист Русије“. [2]

Нова криза у односима Русије, Аустрије, Француске, Енглеске и Турске, изазвана
дебалансом у положају Француске према Турцима науштрб других европских сила,
нарочито манифестована турском сменом проруски настројених кнезова Молдавије и
Влашке, определила је одлуку цара Александра Првог (рус. Александр I Павлович,
1777–1825, владао од 1801–25) да руска Молдавска армија пређе реку Дњестар и
стационира се на Дунаву. Следујућа објава рата Русима од стране Отоманске империје, 28.
децембра 1806. уз подршку Француске, одлучујуће је утицала на почетак сарадње
Молдавске армије са српским устаницима. За најпогоднију форму руског уплива у српску
политику ослобађања од турске власти одабрано је стварање „Књажевско-влашког
корпуса“, односно „Греческо-елинског корпуса“, са задатком спровођења ратних
операција у Малој Влашкој, околини Оршаве, Крајини и Кључу (данас Кладово) и
контроле пловног пута. Неуспеси Грка у конституисању војних формација надокнађени су
активностима официра српског порекла: Никића у оснивању „Влашког козачког пука“ са
750 људи, Милорадовича са „Црно-српским хусарским пуком“ од 300 људи и „Српске
пандурске команде“ од 458 војника, као руских помоћних трупа. [3]

У Србију је августа 1807. године дошао агент руске војске Константин
Родофиникин (рус. Константин Константинович Родофиникин, 1760–1838). По својој
природи сплеткарош, Родофикин се одмах умешао у раздор међу српским устаницима,
стајући на страну Карађорђевих противника, који су желели да ограниче вождову
власт. [4]  Разочаран што очекивана руска помоћ није стигла до тог тренутка, Карађорђе се
у помоћ обратио Француској и Аустрији, али без успеха. [5]  После склапања Тилзитског
мира, руски министар спољних послова Пјотр Румјанцев је са француским послаником
расправљао о различитим решењима за Србију, међу којима је било образовање
аутономне српске области под француском или руском заштитом или на челу са неким
аустријским надвојводом. Цар Александар I  и   Наполеон  су септембра 1808.

у Ерфурту одбацили могућност о комадању Османског царства. Договорено је да Русија
може да окупира само Влашку и Молдавију, али Србија би и даље била под турским
суверенитетом. Са друге стране, у време кризе пре ступања на престо новог
султана Махмуда II, Порта је била вољна да Србима гарантује широку аутономију, али две
стране нису могле да договоре обострано прихватљиве услове. [6]

До почетка рата дошло је 1807, после збацивања кнежева Влашке и Молдавије које
су биле под Руским протекторатом. Србија је одбила понуду Турске да помогне у рату већ
своју судбину везује за Русију.

Део руских формација под командом генерал-мајора Донске војске Ивана Исајева
(рус. Иван Иванович Исаев, 1748–1810) је ноћу, између 17. и 18. и 29. и 30. јуна 1807.
године прешао Дунав код Брзе Паланке. Сведочанство о овом догађају оставио нам је Вук
Караџић (1787–1864): „Чујући у том Русијски генерал Исаијев, да су Срби прешли у
Крајину и туку се с Турцима, крене се и он из Краљева с нешто козака и пјешака к Дунаву,
и растјеравши Турке које пред собом нађе, пређе у Велико острво. Дознавши Кара-
Ђорђије, да је Исаијев ондје дошао, пошаље Миленка (Стојковића) са једном хиљадом
Срба на Дунаво према Великоме острву, те се ту 7. јунија први пут састану Срби и Руси.
Исаијев оставивши нешто мало својијех људи, да чувају Велико острво, са свом осталом
војском отиде с Миленком на Малајницу, и ондје сви заједно ударише на Турке, тако их
разбију, да им отму и топове и хазну и џебану. Потом Срби и Руси отиду заједно те опколе
Неготин, у који се Гушанац Алија био затворио са неко 2000 Турака, но пошто Кара-
Ђорђије отиде оданде к Делиграду, Исаијев се врати на Велико острво“. [7]

Српско–руске победе на Малајници и Штубику

Дана 30. јуна 1807. генерал Исаев и Карађорђе извршили су процену турских
положаја на Малајници и одредили распоред за напад. Сутрадан ујутро (1. јула) Руси су
прво отворили топовску ватру по логору Мула-паше, а затим су Миленко Стојковић са
1.500 Браничеваца и Вујица Вулићевић са 600 Смедереваца, уз руски Олонецки батаљон
(600 пешака, 200 козака и 200 српских добровољаца) кренули у напад, брзо ускочили у
турске шанчеве у којима је настала права сеча. У борби прса у прса Срби и Руси су се
боље сналазили. Турке у шанчевима обузела је паника, која се пренела на логор. [8]
Мула-паша је побегао на коњу, а потом Алија Гушанац са преосталим Турцима уз
губитке од 1.000 погинулих. Срби су имали око 80 погинулих, а руски губици су
непознати. Руски олонецки батаљон се на Малајници и Штубику изузетно храбро и срчано
борио, па је српски вожд Карађорђе његове војнике назвао својом браћом.

Друга руска војна сарадња и помоћ српској устаничкој војсци стигла је после три
године: у ноћи између 16. и 17. јуна 1810. године, када су руске потребе и српске наде
најзад стајали у истој равни, код ушћа Замне у Дунав, неколико километара низводно од
Брзе Паланке, на десну обалу прешло је 3566 војника, током септембра појачаних са још
3000 Руса: Шеснаести Ладошки мушкетирски пук, Шести Волински улански пук, Донски
козачки пук Исајева Молдавске армије и око 300 пандура. У међувремену у Србију долази
и лака коњица: 4. јула 25 козака предвођених заставником Савичем прешли су у Србију да
би постали Карађорђева специјална оружана пратња, чему следи приспеће Српског

козачког пука снаге 1270 људи, предвођен капетаном Петром Никићем. [9]  Сматрајући
питањем части освајање Кладова, Руси и Срби врше опсаду турског утврђења, коју Турци
безуспешно, са губитком од 100 људи, покушавају пробити 1. августа. Три дана касније,
користећи временске непогоде, Османлије са Ада кале (данас се ово речно острво налази
на дну Ђердапског језера) покушале су да посади утврђења доставе муницију, којом
приликом Срби успевају да заплене комплетну лађу с драгоценим товаром. Коначна
предаја турске војске уследила је 14. септембра 1810. године. Том приликом заплењене су
велике количине наоружања и војне опреме. По налогу генерала Каменског, команданта
руске армије, у Кладову је стациониран руски гарнизон снаге једног батаљона.

На слици Јосиф Корнилијевич Орурк, командант руских трупа у бици код Варварина 1810.
Напуштање Србије од стране руске војске, изазвано Наполеоновим нападом и
према томе неопходношћу одустанка од ратовања против Турске, чему је следило
потписивање руско-турског мировног споразума који је закључен 28. маја 1812. у
Букурешту, вратили су Османлије у Србију, жељне освете и спремне на страхотна злодела
над бунтовном српском рајом. Тек по окончању следећег руско-турског сукоба и
закључењу уговора о миру у Једрену 1829, утаначено је враћање Србима свих територија
које су Турци запосели 1813. године.

ЛИТЕРАТУРА
[1]  (еп.) Сава Вуковић,  Српски јерарси од деветог до 20. века. Евро–Београд, 1996. 
[2]  Историја српског народа, 4-1, Београд 1986, с. 425.
[3]  Бранко Богдановић, Српски козачки пук 1810-1812. године, Историјски часопис САНУ,
бр. 44, Београд,
1998, с. 157-158.
[4]  Barbara Jelavich, Russia’s Balkan Entanglements, 1806-1914. Cambridge University Press.
2004, стр. 16.  ISBN 978-0-521-52250-2.
[5]  Barbara Jelavich, Наведено дело, стр. 17.
[6]  Barbara Jelavich, Наведено дело, стр. 17.
[7]  Вук Караџић о војној сарадњи руске војске и српских устаника 1807-1812, према Голуб
Добрашиновић, Вук у Крајини и Кључу, Кладово-Неготин 1986, с. 51-52.
[8]  Никола Гажевић, Битка на Малајници, Војна енциклопедија (том 5),  Војноиздавачки
завод, Београд 1974, стр. 234.
[9]  Бранко Богдановић, Српски козачки пук 1810-1812. године, с. 159-160.