Прочитај ми чланакУ Причи једног провинцијалца, објављеној 1896, Чехов нарочито сурово описује мужике, руске сељаке који на свој начин показују сву неукротивост руских друштвених и политичких историјских услова. „Били су углавном нервозни, раздражљиви, вређали су друге; били су људи ограничене маште, неуки, са слабим и досадним изгледом, са истим мислима о сивој земљи, сивим данима, црном хлебу; људи који су били лукави, али су, попут птица, крили своје главе иза дрвећа – људи који нису знали да броје.
У Причи једног провинцијалца, објављеној 1896, Чехов нарочито сурово описује мужике, руске сељаке који на свој начин показују сву неукротивост руских друштвених и политичких историјских услова. „Били су углавном нервозни, раздражљиви, вређали су друге; били су људи ограничене маште, неуки, са слабим и досадним изгледом, са истим мислима о сивој земљи, сивим данима, црном хлебу; људи који су били лукави, али су, попут птица, крили своје главе иза дрвећа – људи који нису знали да броје.
Не би вам дошли у косидбу за 20 рубаља, али би за пола кутлаче вотке иако за 20 рубаља могу купити четири кутлаче.“ Што се тиче њихових господара, њихов новац „је прикупљан целим низом безобразних, бестидних обмана…“
Прочитавши ове редове, многи ће можда само одмахнути главом, увидевши потпуну немогућност да било шта добро икада дође из Русије. Одједном би схватили да је све од цара, преко Лењина и Стаљина, па до Путина на неки начин повезано руском друштвеном реалношћу, коју је Чехов овде описао. И били би у праву. Али многи други би, читајући ове редове, помислили на све реформе које је требало предузети да би се отклонили такви жалосни услови и на све другачије путеве којима је Русија могла кренути у касном 19. и раном 20. веку (и још увек може) како би побољшала тамошње друштво. И они би такође били у праву.
Међутим, било би превише брзоплето закључити да у прву групу спадају реалисти, а у другу идеалисти. Исто вреди и за став да је прва школа мишљења детерминистичка, а друга антидетерминистичка – при чему су они који се често противе хуманитарним интервенцијама обично у првом кампу, а они који их подржавају у другом. Ипак, све ове дихотомије садрже одређене елементе поделе из борбе идеја.
И, заиста, због тога што се ради о два потпуно различита сензибилитета и светоназора – који, између осталог, подупиру разлике у мишљењима о одређеним питањима – овде је реч о нечем дубљем, што објашњава многе спорове у Вашингтону и што неке људе наводи да се диве, на пример, далековидој мудрости реалиста попут Брента Сковкрофта, а друге да цене енергичност и добродушност Џона Керија.
Заправо, говорим о онима који су увучени у геополитику – вечну битку за простор и моћ која се одвија у географском окружењу, међу државана са специфичним и често неукротивим историјским и културолошким тенденцијама – и о онима који су увучени у политику, у којој различити кадрови активно настоје да изнађу решења за међународне проблеме која би била базирана на специфичним акцијама америчке владе.
Прва група је више или мање концентрисана на проучавање историје и литературе; друга је обично фокусирана на читање и изучавање политике као науке. Прву привлачи наратив, другу графикони и табеле. Прву занимају дубоко укорењене културне есенције; другу подударности које, без обзира на националне границе, уједињују људе у добу глобализације.
ДРЖАВНИК МОРА ДА ИМА ОБОЈЕ
Колико год биле несавршене ове генерализације, верујем да у њима има истине, која у најкраћем гласи овако: ставови појединца о великим спољнополитичим питањима субјективно су детерминисани њиховим интелектуалним укусима и склоностима. Али ствари се овде компликују. Јер, док идеалисте, као што сам рекао, интригира политичка наука, неоконзервативце (подскуп идеалиста) занима филозофија, а кроз исте апстрактне принципе посматрају и свет у целини.
Геополитички реалисти, са друге стране, увучени су у област експертиза, која захтева одређену врсту интимног културног и историјског предзнања о специфичним географским локалитетима за које се у многим случајевима на крају испостави да нису подложни истим оним филозофским принципима којих се неоконзервативци – и либерални интервенционисти – придржавају.
Они који након читања Чеховљевих фрагмената дигну руке пред зверском непроменљивошћу Русије имају тенденцију да буду опрезни према идеји великих планова за наметање америчких вредности у иностранству, док оне који у Чеховљевим одломцима виде позив на акцију такви планови мање брину.
Искрено, припадам првој групи, што није искључива последица мог читалачког укуса него и деценијског рада на позицији иностраног дописника, где сам научио да многа места имају радикално другачија историјска искуства од нашег америчког. Уживам у филозофији и веома ценим наше најистакнутије политичке стручњаке, али највише сам заинтересован за читање историје и експертских радова (што укључује и писање на основу непосредног искуства).
Наравно, државник, да би заслужио такав назив, мора да баштини оба сензибилитета. Он мора бити геополитичар, који прихвата битку за простор и моћ између држава са различитим вредностима, тенденцијама и историјским искуствима, док у исто време у том суморном надметању мора настојати и да оствари предност за своју земљу. И баш због тога што прихвата свет какав јесте, са свим његовим окрутностима које Чехов тако добро описује, он има трагичан сензибилитет. Али, због тога што у свим ситуацијама настоји да дипломатским путем стекне предност и оствари напредак, он мора имати поверења у људске ресурсе, што захтева велику дозу идеализма.
Јер, ако би само имао првопоменуту врсту сензибилитета био би спречен да предузме акцију; док би у супротном случају ишао из преговара у преговоре, без икаквог плана, сврхе или осећања шта би био реалан или користан исход (нешто као секретар Кери). На крају, државник мора поседовати оба сензибилитета – јер је сваки од њих је сам по себи недовољан и ограничен.
ОСТАЈЕМО ЛИ БЕЗ БАЛАНСА СЕНЗИБИЛИТЕТА?
Геополитика је једноставно превише механичка наука. Саму себе поражава одбијајући да узме у обзир појединачна људска бића. Не прихвата да, на крају, Шекспир може више да нас научи од Макиндера или Мехена. Са друге стране, идеалистичка врста политике је врло често просто несвесна света који описује Чехов. Отуда, што је већи хаос у свету, они су све више збуњени и шокирани.
Јер културно и историјско знање, које се – са свим његовим непријатним истинама – може пронаћи у историјским и литерарним делима, је нешто што су они и њихови инструктори на колеџима превише често избегавали. Ово је главни разлог што, уместо да га прихвате, наше елите полуанархични свет само дезоријентише.
У исто време, морам да признам, политика је тежа и захтевнија од геополитике. Теоретски разумети, рецимо, Украјину са гледишта руске, америчке или немачке геополитике је једна ствар, али осмислити политику према Украјини је нешто сасвим друго. На пример, треба ли да наоружамо Украјину? Којим оружјем? Колико ће то коштати? Колико дуго ћемо морати да их обучавамо да користе то оружје? Да ли су њихова војна доктрина и структура у стању да ефектно искористе оружје које бисмо им дали? Шта ако оружје падне Русима у руке?
Шта ако наоружавање Украјиница не промени реалност на терену – шта је следећи корак као план Б? Треба ли овај задатак да одради Пентагон или CIA? Због свега тога геополитичар може бити професор у фотељи, али политичар мора бити брз, динамичан и веома виспрен у различитим социјалним вештинама како би успео да бирократски прогура своје предлоге. Политика је мање апстрактна и интелектуално узбудљива од геополитике, али у њој лични карактер игра већу улогу.
Страх ме је да растућа специјализација факултета, заједно са политизацијом хуманистичких наука, не произведу нову политичку елиту, која неће бити способна да избалансирано прихвати оба сензибилитета о којима сам писао.
Роберт Д. Каплан је виши сарадник Центра за нову америчку безбедност и аутор књиге „Стичући Рокизе (колоквијални назив за планински венац Rocky Mountains; прим. прев.): Како географија обликује америчку улогу у свету“, која излази у јануару у издању Рендом хауса
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
