Прочитај ми чланакСа шест Мигова човек на Централном Балкану може много, али шта је то што би са тим капиталом морао и што никако не би смео.
1.
Иако још нису слетели у Србију, трагова свакојаких шапица већ је остављено око руских Мигова-29 поклоњених Србији. У НАТО и ЕУ су искусно ћутали, свесни да је, ако већ не можеш да честиташ на лепом пазару, све што се у таквој прилици каже далеко од паметног. С тим што су ови други off record најавили отварање преговарачког поглавља 31 о спољној политици како би њиме следеће године притиснули Србију због Русије. Ћутали су и у Хрватској, с тим што су неки медији закључили да су Срби од Руса добили некакве „канте“, све док Колинда Грабар Китаровић није утешила пучанство због „канти“ у рукама Мандушића Вука, обећавајући да ће купити ескадрилу америчких хеликоптера. „Кантама“ се бавило и пар овдашњих аналитичара, пуних поверења у то да, кад год у Србији хоћеш да заузмеш непристрасан и промишљен став, ти лепо препишеш Хрвате, и Бог да те види.
Свесна да је чак и међу њиховим бирачима мало оних које вест о Миговима није обрадовала, ћутала је мање-више и овдашња либерална пронатовска опозиција, држећи Вучићу палчеве да коначно склизне на руску страну, а њима се врате стари добри спонзори, уз чију им помоћ ни бивши ни будући порази неће пасти тешко. Понеки аутор из тог табора јавно је закукао за 180-230 милиона долара народних пара, колико ће коштати ремонт и наоружавање Мигова, подсећајући, попут Теофила Панчића, да се за те паре којих нема могло опослити „штошта корисније“. 230 милиона – колико је то само пљескавица!
Као заливена ћутала је и „патриотска опозиција“, која је одавно за војну сарадњу са Русијом, додуше тврдећи, за разлику од нас на Новом Стандарду, да се Вучић никад неће усудити да то заврши. И, наравно, пропустили су прилику да похвале владу, чиме би стекли много више легитимитета за све будуће нападе, али очигледно је да њихово опозиционарство не полази из главе него из црева. А то ће рећи: изем ти Миг кад га Вучић вози.
Наравно, свега је било на том полу за протекле две године: од овдашњих „патриотских“ емисара који су ишли у Москву и захтевали, на згранутост својих домаћина, да Русија уведе неку врсту санкција Вучићевој влади, а не да јој поклања Мигове, до потпуно уцвељених, који сад наричу како им је са шест Мигова Москва забола нож у леђа. Наравно, са таквим трофејом у леђима ће се, претпостављам, са много више ентузијазма и знато чистијом савести, препустити будућим изборним комбинацијама које се праве у западним амбасадама.
Проблем је што пех домаћих патриота не произлази из њихове лоше среће, која је Мигове ставила Вучићу у руке, већ из темељног неразумевања међународних односа. Они су, наиме, све време од Русије очекивали да се Балканом бави онако како се баве САД – да организује антивучићевску опозицију и пуни је парама, а онда, кад дође време, направи једну лепу проруску обојену револуцију, и свима „харашо“. Али Русија тако не ради, што ће на крају бити само разлог више да се наши јунаци лакше повинују вољи и плановима оних који тако раде.
2.
Бескрајно дуго може се разматрати корист Србије од добијеног оружја. Баш такве „канте“ су нам биле потребне. Чињеница да српска војска данас није оно што је била јуче и да самим тим Србија није више држава која својом немоћи призива невољу, повећавајући апетите својих суседа и њихових спонзора. Руским Миговима Србија је у своју одбрану уткала јак фактор одвраћања, први пут заиста постајући сидро стабилности на Централном Балкану. Та позиција, рекао бих, и не проистиче толико из борбених способности руских Мигова, колико из тога да се тим потезом Русија у психолошком и политичком смислу легитимисала као истински заштитник Србије. А, кад се такве земље желе напасти, тад се размишља дуго и опрезно, јер ефективе тих земаља тад се не исцрпљују само оружјима која има.
Колико се све то догодило у правом тренутку, најбоље говоре следећа два момента. Прво, најављеном релаксацијом односа Русије и САД не отвара се само шири маневарски простор за Србију него се иза свега тога види и крај балканског Pax Americana, који је мировни процес после ратова 90-тих формирао на идеји о наставку рата против Србије мирним путем. Ако тај процес буде прекинут, Хрватска, која је сву своју државност – и ону из 1941. и ону из 1991 – базирала на агресивној србофобији, суочиће се са озбиљном кризом државног идентитета, таман онаквој каква и људе и државе тера да праве глупости.
Друго, утемељена је процена да ће Централни Балкан ускоро постати место јаких турбуленција, посебно уколико Трамп и Путин одлуче да крену у потпуно сламање исламских терориста на Блиском Истоку. Целовитост такве акције неће се ицрпети само у чишћењу џихадиста у Сирији, Ираку, Либији и Авганистану. Нема сумње да ће тим акцијама, макар у политичком и полицијском смислу, бити обухваћени и Тетово, и Приштина, и Сарајево, па и Загреб, као већ 25 година најважнији балкански транзитни терористички центар, који је обезбеђивао пролаз муџахединима из Западне Европе на Блиски исток и обратно. Наивних више нема: тај пролаз терористима нису обезбеђивали локални фрикови из џамија, већ политички лидери и обавештајне службе, које су деценијама радиле као испоставе западних.
Искуство Србије и Српске из 90-тих година овде се може показати незамењивим, и руска летећа инвестиција итекако има везе с тим. А то ће рећи да у будућој борби против тероризма Србија, уколико задржи унутрашњу стабилност, може имати важно место поузданог локалног партнера. То неће само афирмисати њену нову позицију него може дати и нова значења њеној проказаној недавној прошлости, где 90-те, уместо година због којих су целе генерације Срба теране да се стиде, могу постати јак извор обновљеног моралног капитала.
Иако нова ситуација захтева пуну артикулацију политичких циљева и стратегија, праћену серијом нових потеза, ништа од тога не би било могуће без приче о Миговима. Она јесте нека врста унутрашње релаксације, јак фактор политичког самопоуздања (надам се не и неодмерености), али и ствар која обавезује на промену политичког језика, понашања, чак и економског планирања, наравно, уз озбиљно сагледавање ситуације, где ће се стално самеравати однос између растућих шанси и ризика.
3.
Што због своје реалне политичке вредности, што због потпуног неразумевања ствари на опозиционом спектру, руски Мигови имаће и додатни унутрашњи политички смисао. Док је после Брегзита, Трампа и Алепа цела политичка Европа постала поприште сукоба одлазећих и долазећих политичких елита, Вучић је био и једно и друго, ходајући по жици између та два стања. Експлицитно одан Меркеловој и са регионалном осовином према Орбану, не противећи се ММФ и широко отварајући врата Кинезима, не супротстављајући се Американцима и не окретајући леђа Русима, Вучић све време игра искупљујући прошлост и сањајући будућност. Та игра, мора се признати, јесте била вешта, али она је скупо плаћана све већим одсуством политичких циљева и стратегија. Руски Мигови нису нешто што ће га неповратно ставити на страну заштитника српског суверенитета, али јесу крупан догађај који га гура у том правцу, толико велики да може да има капацитет новог почетка.
© Sputnik/ Александар Виљф
Буде ли то разумео, Вучић неће морати да излази из преговора о ЕУ нити да повлачи радикалне потезе – вероватно ће му руско-америчко отопљавање дати довољно простора да у магистралном смислу настави досадашњу политику, али и још више обавезујућег простора да своју политику испуни јасним циљевима и стратегијама. Речју, упркос претходним крупним грешкама, Мигови могу да буду полазна тачка која ће га определити као лидера будућности, утолико пре што је све јасније да се окупљање и либералне и националне опозиције против њега више догађа као импулс враћања политичког клатна уназад, у срећнију прошлост, која је итекако била по мери српских друштвених елита, чије интресе репрезентује највећи део опозиције.
Наравно, било је већ доста речи о томе шта све може човек на Балкану са шест Мигова, али и не и о томе шта никако не би смео. Не би смео, на пример, да настави са подршком Милу Ђукановићу не само због тога што нема никакво ни морално ни политичко упориште за то већ и зато што је Мило нацртан модел одлазећег балканског политичара, и то са таквом хипотеком да ни сам себе не види како пензију проводи на плажи на Светом Стефану. Не би смео, једнако, да пропусти да са своје позиције помогне стварању овдашњих контраелита, утолико пре што је смена друштвених елита неминовна, али никако не би смела да буде стихијска. Не би смео да пропусти прилику да од РТС, уместо причаонице за органске русофобе и свет одлазећих кроатофилних елита, заиста направи моћан јавни сервис, који ће служити интересу грађана, а не својој слободној интерпретацји тог интереса, почивајући на умивеној афирмацији српског становишта, пре свега у култури. Не би, коначно, смео да ни за милиметар смањи српско политичко присуство на Косову, јер нису мале шансе да Путин и Трамп, ако успешно заврше прву етапу проближавања, крену у решавање неуралгичнох тачака по свету, а ако тако нешто крене, биће важна свака травка коју држи ова или она страна.
Ето колико су руски Мигови важни и колико још могу да буду важни. Они који желе да обезвреде Вучића рећи ће да ловце није добио он, него Србија. ОК, можда су у праву, али онолико колико их је добио он, бар један од шест није дат је ономе што Вучић јесте, већ ономе што би могао да буде.
