Прочитај ми чланакМасовни злочини на Озрену, почињени од стране брадатих фанатика, муџахедина и терориста, монструозни и брутални, у Хашком трибуналу су до краја расвјетљени и доказани, у суђењима Команданту Армије РБиХ генералу Расиму Делићу, Начелнику генералштаба генералу Енверу Хаџихасановићу и команданту Седме муслиманске бригаде пуковнику Амиру Кубури.
Масовни злочини на Озрену, почињени од стране брадатих фанатика, муџахедина и терориста, монструозни и брутални, у Хашком трибуналу су до краја расвјетљени и доказани, у суђењима Команданту Армије РБиХ генералу Расиму Делићу, Начелнику генералштаба генералу Енверу Хаџихасановићу и команданту Седме муслиманске бригаде пуковнику Амиру Кубури.
У ова два предмета доказано је убиство 92 лица а разматрано је убијање 187 војника и цивила те 132 нестала лица, силовање три жене, мучења и злостављања у Музичкој школи у Зеници, у Подбрежју објекат „Ватростална“, у Казнено-поправном дому Зеница, у Тешњу у Основној школи Јабланица, у Орашцу – те брутална одсијецања глава ратним заробљеницима на Озрену и Средњој Босни. Углавном Србима али и многим Хрватима.
Након што су муџахедини уз подршку НАТО авијације освојили значајну коту „Паљеник“ на греди Подсијелово, јединице Другог и Трећег корпуса са преко 23.000 војника Армије Р БиХ извршиле су напад (на подручје које има мање становника од војника у нападу), на нешто више од 4.000 војника који су бранили тај дио Озрена. Иначе, Подсјелово (Поцјелово) је греда коју чине четири доминантне коте, 715, 726, 702 и 706, што неупућенима у топографију ових простора не значи пуно, али ова греда је капија Озрена, онај ко је контролише, лако може заузети цијели Озрен.
Војници Републике Српске су били свјесни тога, па су овај дио ратишта утврдили држећи јаке снаге на њему. Према изјавама многих високих официра Армије БиХ, ови се положаји нису могли заузети без помоћи авијације. Многе јединице Армије БиХ су се изредале на овој коти, али без успјеха док се у цијелу операцију нису заједно укључили, НАТО (Операција „Намјерна сила“) и Муџахедини („Одред ел муџахедин“ и „Зубејрова група“).
Војна операција НАТО снага, под именом „Намјерна сила“, покренута десет дана прије напада муџахедина на Возућу, манифестовала се рушењем свих радио-релејних уређаја и средстава везе Војске Републике Српске на Озрену а прије свега најбитнијег релеја, названог по највишој коти на том дијелу, „Краљица“, и представљала је подршку из ваздуха формацијама Другог и Трећег корпуса АРБиХ.
У злочинима Изетбеговићевих муџахедина, Махмуљинових војника и Џаферовићевих полицајаца, спаљено је до темеља 66 села, уништено преко 5000 кућа, 12 цркава и један манастир, срушена гробља од којих су нека стара и преко пет вијекова, убијено 465 војника и цивила те протјерано више од 22.000 цивила и грађана српске националности.
Иако су прва ритуална клања извршена у Тешњу, под покровитељством тадашњег шефа полиције Шемсудина Мехмедовића, ипак су на Возућком тј. Озренском ратишту, под кишобраном некадашњег начелника ЦСБ Зеница а данас предсједника Заступничког дома ПС БиХ Шефика Џаферовића и команданта Трећег корпуса Армије РБиХ Генерала Сакиба Махмуљина, ови злочини били правило и масовни како никада и нигдје нису.
Чак и данас, када ИСИЛ-ДАЕШ, Нусра фронт и Ал Каида шокирају свјетску јавност ритуалним клањима, сви ти злочини још увијек нису ни близу масовних убијања које је Одред Ел Муџахедин чинио од 11. септембра до 14. децембра 1995. И злочинима и политиком, у Сарајеву су зидали, камен по камен, грађевину првог Халифата на Балкану и Европи, под кринком „функционалне БиХ“, или „БиХ – једна адреса“, тачније унитарне земље, без видљиве улоге Срба и Хрвата у њој.
СДА је својим односом према ратним злочинима муџахедина, организованом криминалу и тероризму, показала да не мисли на државу, да не поштује државне прописе, да мрзи њене народе и да је главни кривац за ружне идентификације цјелог бошњачког народа са тероризмом. СДА гуши безбједносне агенције, уништава правосудни систем, спречава га да функционише и да кажњава ратне злочинце војнике ИСИЛ-а и Ал Каиде у БиХ, стварајући услове за нове злочине исламиста, баш онако како је то послије Возуће најавио Алија Изетбеговић, обраћајући се учесницима напада на овај дио Озрена:
„Ви сте на Возућој сломили кичму четничког непријатеља, ви сте показали пут којим ћемо наставити и дали сте урнек, модел борбе како се та кичма може и даље ломити да би се ослободила Босна и Херцеговина. Хвала вам, војници, за то у име нашег народа који неће заборавити шта сте учинили“.
Политика злочина коју је утемељио и обиљежио Алија Изетбеговић наставила је да траје у политици његовог сина и политичког и биолошког насљедника, Бакира Изетбеговића, иако је осуђена и у Хашком трибуналу. Данас се очигледни злочини муџахедина покушавају минимизирати у кривичном предмету који се води против команданта Трећег корпуса Изетбеговићеве армије. Начин на који Тужилаштво БиХ (тужилац Седин Идризовић) води поступак против команданта Трећег корпуса генерала Сакиба Махмуљина је сраман и представља обичну правосудну фарсу и подилажење доказаним злочинцима из Одреда ел Муџахедин и њиховим наредбодавцима.
Тужилац уводи политички мотивисану квалификацију оружаног сукоба у Босни и Херцеговини као „међународног оружаног сукоба“, иако је Хашки трибунал, у неколико правоснажних пресуда, (прво Тадићу, друго Кунарцу и на крају и Амиру Кубури и Енверу Хаџихасановићу) дефинитивно и јасно дефинисао рат у Босни и Херцеговини као „унутрашњи оружани сукоб“ а то значи грађански рат. Рат у коме су учествовали војници из Сирије, Египта, Турске, Саудијске Арабије… и многих других држава, али то не значи да су те земље извршиле агресију на Босну и Херцеговину и неки од њених уставотворних народа. Али су свакако у том рату чинили бруталне, вјерски инспирисане злочине. О тим злочинима Тужилаштво БиХ се требало информисати у само три пресуде пред трибуналом.
Прва је пресуда у предмету Тужилац против Енвера Хаџихасановића, Мехмеда Алагића и Амира Кубуре од 16. јула 2003. године када је петочлано судско вијеће са предсједником вијећа и суда, Теодором Мероном, донијело Одлуку по „Интерлокуторној жалби којом се оспорава надлежност с обзиром на командну одговорност“ и то на 67 страна. Жалба два генерала и једног пуковника војске Алије Изетбеговића имала је само један циљ: да оспори надлежност Хашког трибунала као међународног суда, да расправља о командној одговорности у унутрашњем оружаном сукобу.
У својој одлуци Хашки суд је потврдио своју надлежност у унутрашњим оружаним сукобима, позивом прије свега на предмет против првог затвореника у Хагу, Душка Тадића из Приједора, али дјелимично и позивом на пресуду против Драгољуба Кунарца из Фоче. Али, Изетбеговићеви фанатици у правосуђу не желе да се исти закон и правила примјењују у Приједору, Фочи и Сарајеву.
У предмету Тужилац против Енвера Хаџихасановића и Амира Кубуре, пресудом од 15. марта 2006. године, у наслову главе 3. на страни 24, написано је крупним словима, као наслов: „КАРАКТЕР СУКОБА: УНУТРАШЊИ ОРУЖАНИ СУКОБ“, и у тачкама 27 и 28 то је прецизно објашњено и доказано. У предмету Тужилац против Расима Делића и пресуди, овим питањем се суд није више ни бавио него је то сматрао непобитно утврђеном чињеницом.
Наравно да то није све: тужилац Идризовић је занемарио многе доказане злочине и цјелу оптужницу свео на 52 убијена заробљеника српске националности, иако се из пресуде Расиму Делићу и пресуде Хаџихасановић-Кубура види да је број убијених, мучених и ритуално закланих најмање 92. Хрвати побијени у селима Малине и Бикоши, њих 24, нису дио ове оптужнице, иако су брутално побијени од Одреда Ел Муџахедин као ни Срби и Хрвати убијани у Зеници и средњој Босни, те ни други злочини за које је Махмуљин морао знати и које је морао санкционисати ако их није могао спречити.
У предмету Тужилац против Расима Делића утврђене су и коначно пресуђене три серије злочина: „…убиство и окрутно поступање у вези с три инцидента: (1) Малине-Бикоши у јуну 1993; (2) Ливаде и логор Каменица у јулу и аугусту 1995; и (3) логор Каменица и Кестен у септембру 1995.
Први инцидент односи се на лишавање живота око 24 заробљених босанских Хрвата, цивила и војника Хрватског вијећа обране, краће “ХВО”, које су извршили страни муслимански борци познати као муџахедини. Наводи се да је у том истом инциденту из ватреног оружја рањено још најмање шест појединаца босанских Хрвата. Наводи се да су се кривична дјела одиграла у јуну 1993. у селу Бикоши у општини Травник у Средњој Босни.
Други инцидент односи се на лишавање живота тројице заробљених војника Војске Републике Српске, краће “ВРС”, те на окрутно поступање са заробљеним припадницима ВРС-а у јулу и аугусту 1995, које су извршили муџахедини из такозваног одреда „Ел Муџахид“, за који тужилац тврди да је био у саставу Армије БиХ. Наводи се да су кривична дјела почињена у селу Ливаде у општини Завидовићи и у логору којим је управљао одред „Ел Муџахид“ у долини ријеке Гостовића у близини Завидовића. Тај логор био је познат и као логор Каменица. Наводи се да су починиоци тих кривичних дјела припадници одреда „Ел Муџахид“.
Трећи инцидент одиграо се у септембру 1995, а односи се на лишавање живота двојице војника ВРС-а у близини села Кестен у општини Завидовићи, као и на окрутно поступање и лишавање живота око 52 заробљених војника ВРСа, лишавање живота једног старијег Србина и окрутно поступање с десеторицом заробљених војника ВРС-а у логору Каменица. Поновно се наводи да су починиоци били војници одреда „Ел Муџахид“.
Иако тешке злочине Тужилаштво у Хагу, назива инцидентима, ипак су ове три серије злочина доказане и непобитне, без обзира на сужену одговорност за њихово извршење.
Пресуда Хаџихасановић-Кубура је на 760 страна детаљно објаснила многе злочине у Средњој Босни, навела убијене у разним камповима и логорима, бавила се Зеницом и логором у Казнено-поправном дому, логором у музичкој гимназији, мучењима и убијањима цивила српске и хрватске националности. Истовремено, ова пресуда детаљно је описала настанак и дјеловање Трећег корпуса, разматрајући улогу свих бригада овог корпуса а посебно њихову везу са муџахединима.
Иако се и у анализи Трећег корпуса бавио „Одредом Ел Муџахедин“, Хашки трибунал је посебно у овој пресуди на 138 страна (од стр. 124 до 262) анализирао све доказе везане за муџахедине од њиховог доласка у БиХ, паравојног дјеловања, до организовања у јединице Трећег корпуса, њихових војних база и посебно њихових злочина, начина њиховог извршења, вјерској мотивацији и бруталности.
Муџахединским базама суд посвећује посебну пажњу и њима се бави на више од десет страница пресуде. Посебно се истичу: 1) База у Пољаницама, 2) База у Орашцу, 3) Град Травник, 4) Град Зеница, 5) Арнаути, 6) Бијело Бучје, 7) Равно Ростово.
Неспремношћу да се суоче са ратним злочинима муџахедина и властитом одговорношћу, политичко Сарајево, Алија Изетбеговић и СДА омогућили су да се исламистичко-терористичка хоботница развија управо из тих војних муџахединских база и да данас управо ту функционишу тзв. параџемати (њих 64), тачније терористички кампови.
Основни извори права, схваћеног на Хашки начин, су у наведеним пресудама и Тужилаштво Босне и Херцеговине мора у најмању руку примјенити доказе прикупљене у предметима „Делић“ и „Хаџихасановић-Кубура“, престати се бавити умањивањем и прикривањем злочина, те политички мотивисаним предметима и оптужницама исписивати лажну историју протеклог рата, која никоме не може донијети ништа добро. Тај политизовани приступ благонаклоног односа Тужилаштва према муџахединима и њиховим покровитељима у БиХ направио је од ове земље највећи терористички камп у Европи, пријетњу цијелом континенту, посебно државама Западног Балкана.
