Савремено друштво и светска привреда налазе се у дубоким противуречностима постојећих процеса и односа, у великим друштвеним неједнакостима, са неравноправним и неједнаким шансама за друштвено-економски развој, у израженим сукобима различитих конфликтних група и интереса. Неједнаким распоредом природног богатства, економске и политичке моћи, радикализован је проблем привредног раста и развоја, пре свега, мањих земаља и земаља у развоју. Ти процеси не заобилазе ни Републику Србију.

Вишедеценијска криза је у Србији данас видљива безмало у сваком сегменту друштвеног живота – велика незапосленост, висок ниво криминала и корупције, разни видови друштвене патологије. Насиље је све израженије и опасније, а ширењем осећаја бесперспективности, многобројни видови болести зависности су све учесталији.

Образовање је све скупље и недоступније, а шансе за запослење и друштвени успех обрнуто су пропорционалне стеченом знању. Код младих све више расте незадовољство, које се испољава од резигнације, преко друштвене апатије до изостанка идентификовања са сопственом државом и народом. Све је већи број оних који напуштају земљу и то сматрају, нажалост, својим највећим животним успехом.

Ваља нагласити да је привредни развој Републике Србије кумулативан друштвени процес. Његово одвијање у прошлости основа је за будућност, а наметнуте нам привредно системске промене и све погрешне економске мере носе са собом несагледиве последице по грађане, привреду и државу. Најгоре је то што од 2000. године Србија у континуитету иде погрешним путем, те су све реформе и економске мере, ма колико позитивно оцењене од ММФ или Светске банке, суштински у пракси биле нелогичне и непримењиве, а за последицу су имале оно што власти не желе да признају: енормно повећање јавног дуга Републике Србије, девастацију српске привреде, забрињавајућу незапосленост, као и врло неповољне тенденције у демографским кретањима које се огледају у смањењу укупног броја становника, паду наталитета, природној депопулацији, миграционим процесима и демографском старењу становништва које детерминише прилично ограничавајући популациони оквир формирања радног контингента и активног становништва и уједно све већи притисак на највећи фискални терет државе – пензиони фонд.

Српска држава, а то признају и њени званичници, не може да се супротставити ни једном изазову. Ни унутрашњем ни спољном. Држава не може наплатити порезе, јер покушава да их додатно наплати од оних који су већ тај цех платили. Они који порезе не плаћају, неће их ни плаћати. Кроз „инвестиционо улагање“ – финансирање рада мултинационалног предузећа под називом „Српска напредна странка и ортаци.“ исти су заштићени од инспекција, ревизија, контрола и измиривања многих обавеза према држави или запосленима. Отуда, просто је немогуће убрати довољно пореза и за државу Србију, из чијег буџета ће се финансирати рад државних органа и запослених у државним институцијама и за рекет политичкој мафији на свим нивоима власти. По свему судећи, боља је рачуница „бизнисмена“ у Србији да финансирају рад политичке странке на власти, него поштено плате обавезе држави.

Боља је из тог разлога што на овај начин, протоком времена, и уз привилегију „наручених закона“, постају власници не само фабрика, земљишта, објеката, већ и читавих градова или општина, а уз то и господари „политичара“ и судбина грађана Србије. Управо се овде и на оваквом примеру, најбоље уочава идеологија, годинама уназад, примењиване неолибералне доктрине у Србији – држави без тржишта, конкуренције и владавине права, а која се огледа у доминацији приватне својине и личних интереса у односу на државу, њене ресурсе и интересе заједнице.

Њен својеврстан неуспех огледа се у чињеници да је с једне стране, оваква каква јесте, постала непријатељ сопственом народу и привредницима, а са друге, окренула је сопствени народ и привреднике против интереса државе. Из ове пат позиције, приступом који, у вођењу економске политике, има Вучићева власт, тешко да ћемо се извући и генерацијама које долазе створити бар мало перспективе за нормалан живот и развој.

Да ли су грађани Србије разумели поруке Српског покрета Двери када је указивао да Вучић и његова свита законима које су донели у Скупштини Србије узимају од осиромашених и обесправљених и да дају богатима или се лично богате?

Да ли су сви грађани Србије разумели да се од свега што има везе са државним, прави уносан посао за појединце блиске власти или чланове њихових породица? Постаје ли им јасно да и поред оверене здравствене књижице, на пример, неће добити адекватну заштиту или услугу у болничком центру, већ ће их лекари, иначе са сталним радним односом у државној установи, упутити у приватне да би се лечили само и само, уколико имају да плате?

Да ли су грађани Србије свесни да од криминалаца, лопова и силеџија нема ко да их заштити? Неће баш сви полицајци, част великом броју изузетака, са платом коју имају и за дневницу коју добијају у поцепаним униформама и огуљеним чизмама да се хватају у коштац са криминалцима и жртвују своје животе, како би те исте криминалце или нарко дилере, касније корумпирани Вучићеви тужиоци или судије поново пустили на слободу.

Да ли грађани Србије постају свесни да је кроз судске спорове, част великом броју изузетака, правда спора или готово недоступна и да судије ма колико биле свесне обавезе да пресуде по правди, морају то урадити по Закону, који је у интересу великих и моћних? У Србији за прекршаје и кривична дела одговара само сиротиња, прост народ и у највећој мери за ситнице или за „мале паре“. Прави криминалци и криминалци у фотељама, као и крупни лопови из великих приватизација, не.

Примера ради, Економски тим Двери указао је на криминал и корупцију у буџету Републике Србије и јединицама локалних самоуправа под окриљем извршне и судске власти. Те налазе потврдила је чак и Државна ревизорска институција. Веровали или не, Државна ревизорска институција потврдила је да је само у периоду од 2008. до 2014. године ненаменски потрошено невероватних 5.881 милијарди динара или око 59 милијарди евра. Нико од окривљених није осуђен или кажњен сходно тежини преступа. Такође, Економски тим Српског покрета Двери, указао је да је из Републике Србије у периоду од 2004-2013. године нелегалним путем из земље изнето укупно 53 милијарди 708 милиона долара. Те наше налазе потврдио је и Вашингтонски Глобал Финанциал Интегрити.

Неспорна је чињеница, такође, како наводе сарадници Тима, да царина дозвољава шверц робе у вредности од 4 милијарде евра годишње, чиме онемогућава државу још и за сразмерни део неплаћеног ПДВ. Утаје горе поменути „инвеститори“ акцизу за нафтне деривате око 100 милиона евра, јер се у Србији прода 183 милиона литара горива на црно. Ускраћује се држава Србија за не наплаћену акцизу за 200 милиона кутија цигарета, или 300 милиона евра годишње. Више од половине брашна, преко 500.000 тона, или 23 хиљаде шлепера брашна, се прода на црно, а да нико од Вучићевих „не примети“. Више од 700.000 радника ради на црно. Краду Вучићеви кумови и струју…

По прецизним подацима Савета за економију, привреду и финансије Двери, у периоду 2012. до 2015. године на подстицању конкурентности и запошљавања, анализом ефеката подстицајних мера регионалног развоја Вучићева администрација је потрошила укупно 986.791.123.000 динара или више од 8 милијарди ЕУР, без уложеним средствима сразмерног ефекта у повећању броја запослених и побољшању перформанси српске привреде. Вучићева влада није успела ни да са чак 9 милијарди евра додатног задужења државе, за непуне четири године, поправи ликвидност српске привреде.

Изнете чињенице указују на непостојање стратегије развоја Републике Србије и на погрешан модел спровођења економске политике.

Шта је потребно урадити?

За хитан излазак из проблема у коме се налазимо мора се унапредити стратешко планирање на свим нивоима и детерминисати јединствени стратешки оквир развоја наше земље. Код таквог приступа држава мора да идентификује стратешке развојне правце, усмерава и помаже гране и предузећа која имају перспективу. Реч је о активној држави која уме стратешки да мисли. Та политика не иде против тржишта. Напротив, она максимално подстиче тржиште и конкурентност, али у оквиру јасне развојне политике и заштите националних интереса.

Држава Србија мора престати да проналази стране „инвеститоре“ и да им плаћа да „инвестирају“ у српску привреду. Та новчана средства морају бити преусмерена ка подстицању домаћих предузећа и предузетника, у циљу повећања запослености. Држава на све начине и из свих расположивих извора – повољним кредитима, пореским олакшицама, извозним подстицајима, стратешком развојном политиком, мора да помогне опоравак домаће прерађивачке индустрије и пољопривреде. Потребне су непрекидне кампање и притисци кроз медије да се купују домаћи производи.

Приоритетно је важно уредити тржиште рада у Републици Србији, а систем образовања ускладити са његовим потребама. Важно је побољшати флексибилност, али и отклонити проблеме дуалности тржишта рада и дискриминацијске праксе на тржишту рада.

Реална нова радна места могу се створити кроз нови процес индустријализације Републике Србије и директно државно подстицање развоја домаће конкурентне и предузетничке привреде. То захтева увођење система царинске заштите и друге облике заштите домаћег тржишта.

Директним државним интервенцијама у неразвијена и девастирана подручја Републике Србије, јачањем институција и избором квалитетних кадрова на локалном нивоу покренути друштвено-економски развој у њима. Посебно је важно усагласити и координисати подстицајне механизме са програмским мерама и приоритетима на нивоу државе (секторски, инвестициони).

Поред хитне изградње свих сегмената инфраструктуре на националном нивоу, започети и са програмом обнове градова и мањих места у унутрашњости Републике Србије, а посебно у пограничним местима. Уместо градње станова у великим центрима Републике Србије, које више нема ко да купи, поправљати оно чиме становништво у унутрашњости располаже, а што пропада. Тиме ћемо упослити домаћу оперативу и сектор грађевинарства и индустрије грађевинског материјала. Држава треба да откупи напуштене куће и имања у напуштеним и девастираним крајевима Републике Србије и тиме покуша да макар делимично реши растуће стамбене проблеме становништва у градовима. По сваку цену треба зауставити даље процесе депопулације, поготово из девастираних и пограничних крајева Републике Србије. Државно земљиште не сме бити продавано странцима.

Порески систем базирати на ослобађању плаћања пореза и доприноса за новооснована домаћа предузећа у иницијалним годинама рада. Такође, сматрамо корисним да се уведу прогресивне пореске стопе за иновативна и извозно оријентисана привредна друштва која привредну делатност обављају у девастираним подручјима Републике Србије. Спречити све манипулативне технике избегавања плаћања пореза на свим нивоима и исисавања капитала из Републике Србије.

Госпођа Брнабић не може да води економску политику Републике Србије на основу захтева и препорука интересних група или наднационалних институција. Држава има превасходно важну улогу у стварању предуслова за привредни развој, дефинисањем стратегија и кључних циљева развоја, као и изградњом механизама за спровођење различитих јавних политика у циљу одрживог социо-економског развоја.

И на крају, оно што се из оваквих релација да закључити – за разлику од политичара Српске напредне странке и бивше власти, Српски покрет Двери се државнички влада и опходи према ресурсима Републике Србије. Разлика између државника и политичара је у томе што државници мисле на следеће генерације, а политичари на следеће изборе.

др Предраг Митровић,
потпредседник Српског покрета Двери
председник Савета за економију привреду и финансије

Извор: dveri.rs

Ознаке: анализа, др Предраг Митровић