Прочитај ми чланакДа је Вучић хтео да што мање одмогне Републици Српској – доследно би у пракси применио пословицу да је ћутање злато. При тиме, могао је у четири ока да делегацији из Српске предочи каквим је притисцима/уценама/претњама изложен, какве све опасности вребају, могао је чак да их, опет у четири ока, моли да одустану од референдума и нађу било који други начин одупирања нео-отоманској перверзији од правосуђа у БиХ – што би све, иако можда дегутантно, бар било легитимно.
Када министар спољних послова нео-еНДеХазије Миро Ковач „позитивно оцењује дистанцирање највиших српских званичника од најављеног референдума у Републици Српској“,[i] када посланик СДА Бакира Изетбеговића у Представничком дому БиХ Садих Ахметовић може да изјави да је званични Београд „поручио Милораду Додику да одустане од референдума о Дану Републике Српске“,[ii] када загребачки Јутарњи лист може на свом сајту да објави агенцијски извештај под насловом „Додик под све већим притиском, остао без подршке Николића и Вучића“,[iii] кад Бакир може комотно да изјави да су власти Србије одлучиле „да не подрже Републику Српску у намери да се одржи референдум“,[iv] када Младен Босић може да каже да је „шокиран чињеницом да одлука о референдуму о Дану Српске није донета у договору са Србијом“, и то ликујући пренесу БиХ медији[v] – то значи да су Александар Вучић (и „стелт“ председник Србије Томислав Николић) дали материјала свим противницима Републике Српске да у наредном периоду додатно појачају медијски, политички и сваки други притисак на њу.
Они благонаклоњенији према напредњачком двојцу са кормиларом ће наравно спремно одговорити да то није тачно, да је то искривљено тумачење, итд. итд… Али, ваљда су данашња медијска правила одавно постала јасна и највећем лаику: чији су медији, онога и тумачење, односно спиновање. Изузев РТРС-а – ми правих, озбиљних српских медија немамо. А други несрпски, односно антисрпски медији ће се, по правилу, ухватити и за најмању сламчицу или наговештај, да окрену ствар у антисрпском правцу и затим даље усмеравају и спинују своја јавна мњења. Тешко да са овим медијским правилима нису упознате протестантске радилице у „диливери јуниту“ у Немањиној…
Да је Вучић хтео да што мање одмогне Републици Српској – доследно би у пракси применио пословицу да је ћутање злато. При тиме, могао је у четири ока да делегацији из Српске предочи каквим је притисцима/уценама/претњама изложен, какве све опасности вребају, могао је чак да их, опет у четири ока, моли да одустану од референдума и нађу било који други начин одупирања нео-отоманској перверзији од правосуђа у БиХ – што би све, иако можда дегутантно, бар било легитимно. Али није требало да јавно саопштава своје резерве, односно неслагање, поготово после одлуке Народне скупштине Републике Српске о расписивању референдума о Дану Републике Српске, од 15. јула 2016.[vi]
Неки ће сад рећи да Вучић заправо никада није изричито изразио неслагање – али то би било тачно само у најужем техничком смислу. Тачно је – никад није рекао: „Против сам референдума“. Али ако је претходно најавио „хитне консултације“ са лидерима Српске, на којим ће их „замолити да се и с нама консултују“ ако Високи представник за БиХ буде забранио референдум,[vii] ако затим, пре састанка са њима (одржаног у четвртак, 1. септембра), изражава „жаљење што су они одлуке донели унапред, а ставове, супротно договореном, изнели у јавност“,[viii] да би, затим, после састанка, заједно са „стелт“ председником Србије, издао саопштење које, у кључном делу, гласи: „Николић и Вучић нису пружили подршку, али ни на који начин нису желели да утичу на промену политичких ставова легитимно изабраних политичара у Републици Српској поводом одржавања најављеног референдума“[ix] – то онда представља јасно давање до знања и пријатељској и непријатељској јавности да је он суштински против референдума. Што је, опет, допринос дипломатској и јавној изолацији Републике Српске.
Неки ће, опет у Вучићеву одбрану, тврдити да руководство Републике Српске „није било коректно“, односно да се Вучић с правом, пре састанка са њима, жалио да је, наводно, стављен пред свршен чин: „Ја не кршим договоре које постигнемо. Не идем у јавност са својом политиком. Не подносим лака и популарна решења, којима је народ одушевљен“.[x] Јасно је да се ово односило на изјаве попут Додикове, који је непосредно после позива тзв. Савета за примену мира у БиХ да Српска одустане од референдума, односно дан пре састанка са Вучићем, изјавио: „Могу да раде шта хоће, али ће референдум бити одржан“.[xi]
Али – чак и да дозволимо да је тако, да је Додик прекршио некакав договор са Вучићем и „ставио га пред свршен чин“, оправдано је поставити питање: а зашто би Додик веровао Вучићевој речи? Није ли Вучић Додика и руководство Републике Српске прошлог лета и сам ставио пред свршен чин тиме што их је јавно позвао, и то пошто је Народна скупштина Српске већ расписала референдум о Суду и Тужилаштву БиХ, „да само jош jедном размотре одлуку“[xii] – што је било исто као да им је тражио да је повуку. Да ли је, можда, Додик требало да дозволи Вучићу да опет, после састанка, као и прошле године, први изађе у јавност са још једном „молбом да још једном размотре одлуку“, па да буде стављен у непријатну ситуацију да јавно одбија позив премијера Србије?
То би себи дозволио само неискусан или лаковеран политичар – могућност да падне на исту фору други пут. Само што би се овог пута коцкао не само у своје име, него и у име државе коју заступа, Републике Српске. Која би, да је и други пут погазила одлуку сопствене скупштине, изгледала смешно и неозбиљно чак и у очима својих највећих симпатизера, а камоли оних који су свој живот ризиковали за њу. А у прилог томе да је таква могућност и те како била реална и сада говори и изјава „забринутог“ Младена Босића дан после састанка са Вучићем, где је сугерисао да до 25. септембра „Додик има шансу да размисли о свему“, тј. да се предомисли. Јер, забога: „Ако не подржава Србија референдум, ко онда подржава?”[xiii]
Дакле, Додик и српски лидери из Републике Српске су, на основу свог – а и искуства Срба са севера КиМ, које је Вучић такође ставио пред свршен чин 2013.г. прихватањем тзв. Бриселског споразума – поступили не само исправно, него и на једини могућ и одговоран начин. А Вучић (и „стелт“ председник Србије), да су размишљали одговорно – па макар и ограничени својим вазалским обавезама – могли су само да кажу, кратко и јасно, да се Србија неће мешати у унутрашње одлуке БиХ, укључујући и ентитетске. И тачка. И онда нико не би могао да се ухвати за ту изјаву и спинује је на било који начин који би представљао притисак на Републику Српску.
Наравно, још боље би било да су се јавно солидарисали са Српском, а и са Русијом. Довољно је било само да су принципијелно подржали демократско право на референдум, које нико нормалан не би могао да оспори ни једном европском, нити било ком другом народу. То не само да би помогло Републици Српској, већ би додатно обавезало и Русију, а и спасло је од незавидне ситуације да опет испадне „већи Србин од Срба“. Уосталом – замислимо колико би тврђи орах за тзв. међународну заједницу био монолитни блок Србија-Република Српска-Русија. Али, опет, ако Вучић и Николић ово баш нису могли, смели или хтели – била је сасвим довољна и минималистичка опција декларисаног „немешања у унутрашње послове других држава“.
Без сумње, биће и оних који ће тврдити да је тако нешто у овим условима „немогуће“, да Вучић мора да „игра игру“ са моћним Западом, да нам не би „запалили регион“. Али – где нас је таква политика довела? Да није можда регион постао стабилнији због Вучићеве политике? Да нису можда КиМ стабилније зато што је Вучић Тачију предао север покрајине? Да није Запад можда почео да затвара вехабистичке и друге терористичке кампове на територијама својих локалних савезника?
Да није можда Хрватска постала највећи српски пријатељ и фан? Или је можда требало препустити Вучићу да уради са Републиком Српском исто што је урадио и са севером КиМ? Па да Бакир за који месец са оружаном пратњом походи источносарајевске кафиће као Едита Тахири оне у Северној Митровици? Или да се Народна скупштина Републике Српске претвори у љуштуру, чији законодавни акти никога не обавезују, и могу се укинути сваком трулом нагодбом иза затворених врата, донетом изван ентитетских институција?
На крају, има оних који ће тврдити да је ипак Вучић урадио много више него што би урадио нпр. Тадић на његовом месту. Тадић би засигурно јавно тражио од Републике Српске да одустане од референдума, или да нађе неки „компромис“, који би се сводио на исто. Другим речима, можда Вучић није идеалан, али је бољи од Тадића. То је тачно, али то није довољно. За Тадића се одувек знало шта је и ко је, и шта се од њега може очекивати. Од бивших радикала се очекује, и увек ће се очекивати много више.
И ту им нико није крив – сами су изградили имиџ који је од њих направио јавне личности и професионалне политичаре спремне да своја уверења добро наплате, као и њихову промену. Нико од њих није тражио да праве договоре са ђаволом, да би се после „милошевски“ вадили. Нико их није мотком терао да разбијају национални блок, који је већински у Србији, и смућују евроскептично и про-руско јавно мњење, уместо да га хомогенизују.
Све у свему, Вучићу недостаје националног кредита да би захтевао, или оправдано очекивао поверење. Сам га је урушио својим претходним поступцима, својом шизофреном биографијом. Као што га је додатно умањио последњим изјавама у којима се ограђује од Републике Српске. Стога је руководство Републике Српске не само поступило исправно, него на једини могућ и одговоран начин. А Вучић, само да је мало више ћутао последњих дана, урадио би више за националну ствар и интерес него са свим својим сабраним конференцијама за штампу и експозеима.
Ипак, после начињене штете, надајмо се – боље, држимо га за реч – да ће бар бити доследан ономе што је изговорио после састанка са лидерима Српске и хрватским чланом Председништва БиХ Драганом Човићем, и да ће то важити шта год се десило до 25. септембра и после: „Нећемо дозволити никоме да напада РС“.[xiv] Па макар се замерили и Бајдену…
[i] http://www.nspm.rs/hronika/miro-kovac-drzavni-vrh-srbije-se-pokazao-razumnim-i-konstruktivnim-sto-se-ogradio-od-referenduma-u-rs.html
[ii] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=09&dd=02&nav_category=167&nav_id=1172086
[iii] http://www.rtv.rs/sr_ci/region/hrvatski-mediji-dodik-ostao-bez-podrske-beograda_751770.html
[iv] http://www.nspm.rs/hronika/bakir-izetbegovic-izostanak-podrske-srbije-referendumu-u-rs-je-odgovoran-potez-i-znak-zrelosti-politike-beograda.html
[v] http://www.nspm.rs/hronika/mladen-bosic-preti-se-na-sve-strane-dodik-ima-sansu-da-jos-jednom-dobro-razmisli-o-referendumu.html
[vi] http://rs.n1info.com/a184887/Svet/Region/Odluka-o-odrzavanju-referenduma-u-RS-u-stupila-na-snagu.html
[vii] http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Vucic-Stabilnost-regiona-ugrozena/384981
[viii] http://rs.sputniknews.com/politika/20160901/1107973250/vucic-sastanak-bih-lideri.html
[ix] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2438108/nikolic-i-vucic-sa-zvanicnicima-iz-republike-srpske.html
[x] http://rs.sputniknews.com/politika/20160901/1107973250/vucic-sastanak-bih-lideri.html
[xi] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=08&dd=31&nav_category=167&nav_id=1171596
[xii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/vuciceva-zaseda-za-republiku-srpsku/#_edn3
[xiii] http://www.nspm.rs/hronika/mladen-bosic-preti-se-na-sve-strane-dodik-ima-sansu-da-jos-jednom-dobro-razmisli-o-referendumu.html
[xiv] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-srbija-je-stavljena-pred-svrsen-cin-rs-je-imala-vise-karata-na-koje-je-mogla-da-odigra-bosic-dodik-nije-konsultovao-srbiju.html
слика http://www.kurir.rs/vesti/politika/povodom-situacije-oko-referenduma-nikolic-i-vucic-razgovaraju-sa-srpskim-zvanicnicima-clanak-2424153
