Прочитај ми чланак* Галама, дрека, песма - све то у Градској кафани такође није било дозвољено, што не значи да за букаче и галамџије није било места под ужичким сунцем - и те како га је било у такозваном Заливу свиња
Данас започињемо мини-серијал о кафанском животу старог Ужица. И то другим наставком, јер сам први – под називом Клеј у Заливу свињу – грешком избрисао, а пошто негде журим, немам времена да га поново пишем.
Идемо на ствар. Један од ретких ужичких угоститељских објеката који је радио под својим правим именом (и никада није добио надимак) била је такозвана Градска кафана, смештена у ћошку на Тргу партизана, у непосредној (и неугодној) близини станице милиције, Удбе, Службе друштвеног књиговодства и продавнице загребачког Гхеталдуса, на којој је – ово на знање и равнање Политикиним језикословцима – била запандрчена једна ЈЕДИНА латинична фирма у целом граду, коју је моја маленкост све до средње школе читала по Вуковом језикоправилу – дакле „гхеталдус“ са „Х“.
Шеф сале Градске кафане – шта шеф, диктатор – беше имењак Рада Клеја – који је одложен за сутра – такође Раде, од миља звани – Усташа. Можда ће старији чтеци помислити да је – имајући у виду време крајње ненаклоно макар и помену домаћих издајника – надимак „усташа“ био изговаран у потаји, а да је Раду било непријатно што га тако зову, али томе уопште није било тако. Напротив. Раде није имао ама баш ништа против надимка, а када би га помињали, чак су и загрижени комунисти, па чак и секретари комитета, Рада звали – Раде Усташа.
Рада помињем не због питорескног надимка, него зато што сам дубоко уверен да се ред у држави постиже завођењем реда у кафанама, што је посао у коме је блаженопочивши Раде зовоми Усташа био ненадмашан.
Вазда одевен у беспрекорно црно одело – уз које иде и обавезна црна кравата – Раде је даноноћно – или бар до фајронта – бдио над градскокафанским радом, редом и миром. Није, рецимо, дозвољавао „седење онако“, што ће рећи да џаболебароши који седе, а ништа не пију, нису били добродошли, као што добродошли нису били ни „чупавци“ – дугокоси свати, па таман да су – као што нису – трошили не знам какве суме новца.
Галама, дрека, песма – све то у Градској кафани такође није било дозвољено, што не значи да за букаче и галамџије није било места под ужичким сунцем – и те како га је било у такозваном Заливу свиња (о коме ћете читати сутра) – али не у Градској. Јесте Усташино кафанско законоправило било поприлично тоталитарно (и сам сам због подуже косе био њиме погођен) ама је било душекорисно јер је ствари – а нарочито људе – постављало на њихова права места, што ће рећи – грађане у грађанске (градске), а џибере у џиберске кафане. Јер пазите, припустиш џибера у фину кафану, џиберу одмах порасту апетити, па из кафане право у Народну скупштину. Наставак следи.
