7 СУДБОНОСНИХ ВИДОВДАНА српске историје

0

На прошлост нашег народа веома често велики утицај је имао један датум – 28. јун (15. јун по старом календару).

Kosovski boj1. Косовски бој – истина и мит

Сукоб Срба и Турака на Газиместану 1389. године само је једна битка у низу између два народа, а мит о њој створен је тек у 17. веку

Турској војсци, која је с југа надирала на Балкан, супротставио се кнез Лазар Хребељановић. Он је из Крушевца владао најбогатијим и најплоднијим делом српске државе, који је захватао цео слив Јужне и Западне Мораве. Између њега и територија које су Турци већ били освојили налазило се Косово, које је штитило Србију с југа.

Судар две војске одиграо се на Видовдан, 28. јуна 1389, недалеко од Приштине. Уз Лазара су биле и војске његових сродника и савезника, док се на челу турских снага налазио султан Мурат И са синовима Јакубом и Бајазитом.

Упркос легенди, ток и коначан исход боја на Косову нису познати. Зна се само да су у првом делу битке српске снаге потиснуле противника, а један од српских витезова – име те особе није познато, а према легенди то је био Милош Кобилић или Обилић – убио је султана Мурата. Бајазит је, међутим, успео да консолидује турске редове и крене у противнапад, у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по Бајазитовом наређењу погубљен.

Вук Бранковић преживео

Нови султан после битке на Косову повукао се из српских земаља да би учврстио своју власт у Малој Азији, али су га наследници кнеза Лазара признали за свог владара. Отпор му је, још неко време, пружао само Вук Бранковић, који је преживео битку.

Мит о Косову је настао тек после Велике сеоба Срба на север у 17. веку. Млада интелигенција, Срби школовани у Аустрији и у Европи уопште, осетили су жељу да испишу „нову биографију своје нације“. За стварање мита, међутим, била је пресудна потреба да се Црква постави као заштитник Срба у Аустрији. Властела се приказана као неспособна и недорасла захтевима времена, заинтересована само за власт и територије, а Црква као предводник борбе за национални интерес. Тада је формулисана теорија о предности небеског над земаљским царством.

Али упркос веровању да је на Косову кнез Лазар главом платио овоземаљску Србију како би сачувао небеску, објективна историја Косовски бој сматра тек само једном битком у низу у том периоду, и то без пресудног значаја. Српско царство пропало је још раније, после смрти цара Душана, а Лазар је за живота признао врховну власт угарског краља и изгубио независност.

Стварање мита

Стварању мита о Косовском боју допринели су и Турци: да би објаснили како им се десило да им у боју с малим народом, први и последњи пут у историји, погине султан, они су измислили да им се на Косову супротставио савез војски из седам или девет држава, међу којима су били и Срби, Бугари, Арбанаси, Угари, Немци, Франци… Историјска истина је да су учествовале само војска Кнежевине Србије и војска из Босне коју је послао Твртко Први.

Честа је замерка да се „култом Видовдана велича изгубљена битка“, али Срби ту нису изузетак. Многи народи имају сличне битке којих се трајно сећају, а које су такође били порази. Чак и Американци глорификују битку за Аламо и страдање њиховог Дејвија Крокета…

Посебан значај Видовдан је добио у 19. веку, у време стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је 1889. године, на 500. годишњицу битке. Данас је то државни празник који се слави радно.

2. Тајна конвенција – шта све може лажљив владар

Краљ Милан је 28. јуна 1881. потписао споразум с Бечом према којем им је препустио Босну

Средином јуна 1881. Русија, Немачка и Аустроугарска закључиле су такозвани Тројецарски савез. Њиме су Русија и Аустроугарска поделиле Балканско полуострво на своје интересне сфере. Бечу је, тако, дозвољено да, у тренутку кад му то одговара, припоји Босну и Херцеговину, коју је окупирао 1878.

Одрешене руке

Пошто је тако од Русије добила одрешене руке, следећи потез Аустрије био је да Босну и Херцеговину изолује од Србије, где је постојао жив национални покрет који је заговарао уједињење са Србима преко Дрине. Зато је са кнезом Миланом Обреновићем утаначила потписавање једног уговора којим се ово постиже.

kralj-milan srbija

Србија се, између осталог, обавезала да ће на својој територији сузбити сваки покушај организовања буне против аустроугарске власти у Босни и, чак, сваки покушај националистичке пропаганде у том смислу. У надокнаду за ово Беч је преузео сличне обавезе према Милану кад су Карађорђевићи у питању: да осујети сваки њихов покушај подривања династије Обреновић са своје територије. Уз то, обећана му је помоћ да се на европским дворовима прихвати његово проглашење за краља. Србији је још обећана дипломатска подршка ако „једног дана“ буде хтела и могла да се прошири на рачун Македоније или Косова.

Влада у Бечу је за све ово затражила да се Србија обавеже да „без претходног споразума са Аустроугарском неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом“.

Овај уговор с десетогодишњим роком важења, назван Тајна конвенција, на Видовдан 1881. потписао је министар иностраних послова Чедомиљ Мијатовић по налогу кнеза Милана. Тек кад је Конвенција већ била потписана, кнез је њен садржај показао председнику владе Милану Пироћанцу и министру унутрашњих послова Милутину Гарашанину, рекавши им је да је то – тек предлог, и запитао их за мишљење! Ова двојица, незадовољни садржајем Конвенције, поднела су оставке, али их је Милан убедио да остану у влади. Кад су сазнали да су били преварени и да је Тајна конвенција већ била потписана, поднели су оставке опет. И опет их је Милан убедио да оставке повуку.

Обећање и лажи

И заиста, Аустријанци су пристали да са српским председником владе Пироћанцем потпишу „тумачење“ спорног члана Конвенције, према којем се Србија њега ослобађа. Ниједан од ова три српска министра, међутим, није знао да је пре тога Милан писао Бечу и зајемчио чашћу кнеза и владара да ће се Србија придржавати спорног члана Конвенције, без обзира на „тумачење“. Остали министри и јавност у Србији сазнали су за Миланову Тајну конвенцију дванаест година касније, кад је о њој писала светска штампа.

3. Сарајевски атентат – увод у Велики рат

Гаврило Принцип убио је Франца Фердинанда и његову супругу Софију и тиме довео до сукоба који је променио карту света

Видовдан 1914. године био је последњи дан вишедневне посете Босни и Херцеговини аустроугарског престолонаследника надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије. Наследник престола у Бечу претходних дана је присуствовао војним маневрима чији је циљ био да демонстрирају спремност да Босну и Херцеговину задрже у границама царства, где се нашла после окупације 1878. и анексије 1908. године.

Веза с комитима

Приликом шетње царских височанстава улицама Сарајева, они су убијени. На идеју о атентату дошао је Гаврило Принцип, деветнаестогодишњак родом из Босанског Грахова који је учио гимназију у Београду. Свој план поверио је вршњацима Недељку Чабриновићу, штампарском раднику, и Трифку Грабежу, такође гимназијалцу.

Атентатори

Осим Принципа, Чабриновића и Грабежа, у заседи на сарајевском кеју били су и Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић, Цветко Поповић и Данило Илић.

Њих тројица су, преко комита, учесника у герилским борбама у Македонији и на Косову, ступили у контакт с Војиславом Танкосићем, сарадником шефа Војне обавештајне службе Драгутина Димитријевића Аписа.

Апис није веровао да су ови младићи способни да убију Фердинанда, али му је одговарало да се у Босни одржава атмосфера несигурности, па је на своју руку Танкосићу наложио да им да оружје и шпијунским каналима их пребаци из Београда у Сарајево. Сазнавши делимично за ово, српска влада обавестила је Беч да је група атентатора пошла у Сарајево, али то упозорење није озбиљно схваћено…

Осим Принципа, Чабриновића и Грабежа, у заседи на сарајевском кеју били су и Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић, Цветко Поповић и Данило Илић.

На аутомобил царског пара прво је бомбу бацио Недељко Чабриновић, али се она откотрљала низ спуштени кров и експлодирала испод следећег аутомобила у поворци.

sarajevski-atentat12

Не желећи да покаже да се уплашио, и пошто је од полиције добио извештај да му опасност више не прети, Фердинанд је наставио обилазак Сарајева, па се тако пола сата касније нашао на нишану Гаврила Принципа. Хицима из пиштоља Принцип је ненамерно убио и Фердинандову супругу Софију.

Пресуда

Због ненавршених 20 година живота, Принцип, Чабриновић и Грабеж осуђени су на 20 година робије. Убрзо су сва тројица од мучења у тамници преминула. Данило Илић и још двојица помагача у пребацивању из Београда у Сарајево, обешени су, а остали су осуђени на робију. Једино је Мехмедбашић успео да избегне хапшење.

За атентат у Сарајеву аустроугарски војни кругови оптужили су Србију, тражећи повод за рат с њом. Србија, ослабљена балканским ратовима у претходне две године, настојала је да по сваку цену сукоб избегне. Од десет захтева што их је Аустроугарска у ултиматуму поставила, влада у Београду је прихватила све осим оног који би значио дозволу аустроугарским полицајцима да воде истрагу на територији Србије.

Сматрајући ово неприхватањем ултиматума, Аустроугарска је објавила рат, који ће се изродити у Први светски рат. После рата, окончаног 1918. године, формирана је држава Јужних Словена Краљевина СХС, у којој се нашла и Босна и Херцеговина, а Аустроугарска је пропала.

4. Устав Краљевине СХС – никог није усрећио

Највиши правни акт новостворене државе проглашен је на Видовдан 1921, а Хрвати су одбили да га признају

Заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевина СХС, створена је после Првог светског рата. Уједињење Краљевине Србије с територијама бивше Аустроугарске на којима су живели ови народи и Црном Гором прогласио је регент Александар Карађорђевић 1. децембра 1918. године.

Влада и држава

Три недеље касније формирана је прва заједничка влада, у коју су ушли представници свих странака, свих племена и све три главне вере у земљи. Да би се задовољили њихови апетити, имала је 20 министара. Првим одлукама установљена је заједничка плаво-бело-црвена застава; заједнички грб, склопљен из српског, хрватског и на брзину измишљеног словеначког; уведено је од 23. јануара рачунање времена по „новом“, грегоријанском календару у целој држави (у Србији и Црној Гори је до тада важио јулијански). Ова влада имала је да спроведе изборе за уставотворну скупштину, односно конституанту, како је тада називана.

Резултати

Од самог почетка функционисање Краљевине СХС отежавало је разилажење између Срба и Хрвата у вези са уређењем заједничке државе – унитарна или федерација?

Од самог почетка, функционисање Краљевине СХС отежавало је разилажење између Срба и Хрвата по питању уређења заједничке државе – унитарна или федерација?

Већина Срба, и то огромна, хтела је јединствену државу.

У оно време говорило се да су Срби, Хрвати и Словенци један народ са три имена – на основу тога је, уосталом, и дошло до уједињења – па су Срби полазили са становишта да један народ треба да има и једну државу.

Хрвати, опет, били су за федерацију. Желели су да очувају своју „племенску индивидуалност“, како се онда говорило.

Атентат на регента

За устав којим се Краљевина СХС уређује као јединствена држава, проглашен на Видовдан 1921. , гласала су 184 Србина, 18 муслимана, 11 Словенаца и 10 Хрвата. Уздржало се од гласања 83 Хрвата и 26 Словенаца, а било је и неколико одсутних.

kralj-aleksandar_f

Хрвати су, међутим, одбили да признају Видовдански устав. Ем није излазио у сусрет њиховим жељама, ем је био изгласан простом, а не квалификованом већином, како је било договорено.

Хрвати ће све до напада Немаца на Југославију 1941. исказивати незадовољство својим положајем у заједничкој држави. Деведесетих година прошлог века у социјалистичкој Југославији та ће се спорења наставити, што ће на крају довести и до распада СФРЈ и егзодуса Срба из Хрватске.

Давне 1921. на територији Хрватске живело је 594.017 становника православне вероисповести и учествовали су са 19,73% у укупном становништву Хрватске.

Према попису из 2011. у Хрватској је живело 186.633 Срба, а њихово учешће у укупном броју становника било је 4,36 одсто.

Занимљиво је да су, на дан проглашења Видовданског устава, атентат на Александра Карађорђевића извршили – комунисти. Спасоје Стејић, члан КП, умешао се међу раднике на скели грађевине на углу Масарикове и Кнеза Милоша и одозго бацио упаљен штапин динамита на регентов ауто. Циљао је добро, али је динамит закачио врх бандере и експлодирао, а Карађорђевић је прошао неозлеђен.

5. Резолуција Информбироа – скупо „не“ Стаљину

Јосип Броз одбио је слепу послушност Кремљу, па је проглашен страним шпијуном, на шта је одговорио хапшењем и затварањем проруских елемената у земљи

По завршетку Другог светског рата, из којег је Европа изашла подељена на капиталистички и социјалистички блок, Јосиф Висарионович Стаљин је тражио начин да све комунистичке партије стави под контролу Совјетског Савеза.

Контрола комуниста

Зато је 1947. на његову иницијативу основан Комунистички информациони биро. Информбиро, како је скраћено називан, било је замишљено као „добровољно удружење комунистичких партија у сврху размене информација и одржавања добрих односа“. На оснивачком заседању у Пољској учествовали су делегати комунистичких партија из СССР, Југославије, Бугарске, Румуније, Мађарске, Пољске, Чехословачке, Француске и Италије. У пракси, то је била организација преко које је Стаљин управљао комунистима у свету.

Голи оток

Међу затвореницима на Голом отоку је највише било Срба – 44 одсто, а на другом месту Црногораца – 21,5 одсто. Кроз логор су прошли 16.101 мушкарац и жена, а умрло је или убијено 413 особа.

Први радни састанак Информбироа одржан је у Београду у децембру 1947, а за ову прилику је коришћен данашњи хотел „Славија“ у центру града.

Између овог и другог састанка, одржаног седам месеци касније у Букурешту, дошло је до размимоилажења између Стаљина и Тита, који је одбио слепу послушност. Титов отпор темељио се на чињеници да је Југославија била једина социјалистичка земља у којој је постојао јак антифашистички покрет, и која је вољом свог народа сама изабрала социјализам. Све остале земље Источног блока ослободили су Руси и „донели им револуцију“ на својим тенковима.

Сукоб је почео Стаљиновим писмом у којем је омаловажио партизанску борбу против Немаца и југословенске комунисте уопште, а затим је на заседању Информбироа у Букурешту на Видовдан 1948. донета резолуција у којој су поновљени ставови из Стаљиновог писма, између осталог да су Тито и његови најближи сарадници страни шпијуни… и позвани „здрави елементи“ да смене руководство Комунистичке партије Југославије и доведу снаге које ће следити Стаљинов курс.

staljin-i-tito

Још пре ове резолуције два члана из најужег југословенског руководства, Андрија Хебранг и Сретен Жујовић Црни, стали су на страну Руса и смењени су с положаја. А кад је објављена Резолуција Информбироа, начелник Генералштаба ЈА генерал Арсо Јовановић покушао је де побегне у Румунију и на граници је убијен. У истој акцији ухваћени су брат Пека Дапчевића, пуковник Владо, и генерал Бранко Петричевић Кађа. Генерал авијације Перо Попивода је авионом побегао у Русију.

Преврат

У страху да Стаљинове присталице у Југославији не покушају преврат, Тито и југословенске власти кренули су у кампању хапшења свих за које се иоле сумњало да су за Резолуцију Инфомбироа. Било је доста и злоупотребе органа власти, који су „сузбијање информбироваца“ користили за личне обрачуне.

Они коју су били означени као „информбировци“ држани су заточени на острву Голи оток, а жене на Светом Гргуру. Тамо су били изложени суровом третману: мучени су тешким физичким радом, глађу и нељудским батинама.

Међу затвореницима је највише било Срба – 44 одсто, а на другом месту Црногораца – 21,5 одсто.

Кроз логор су прошли 16.101 мушкарац и жена, а умрло је или убијено 413 особа. Ухапшени због подршке Резолуцији Информбироа ослобођени су 1956. године, после помирења СФРЈ и СССР.

6. Милошевић на Газиместану – дани славе и пропасти

Говором приликом прославе 600 година од Косовске битке дотадашњи председник ЦК СКС постао је вођа Србије

Слободан Милошевић у јануару 1986. године изабран је за председника Централног комитета Савеза комуниста Србије, а следеће године, на Осмој седници ЦК СК Србије, политички је елиминисао Ивана Стамболића и постао неспорно „најјачи човек“ у Србији… Али тек на Видовдан 1989. године народ га је изабрао за вођу.

Говор на Косову

Прослави шест векова од Косовске битке на Газиместану присуствовало је између милион и два милиона људи, за које је био организован бесплатан аутобуски превоз из целе Србије. У првом реду наспрам споменика и говорнице седело је готово комплетно Председништво СФРЈ, с Јанезом Дрновшеком на челу. Није дошао само представник СР Хрватске Стипе Шувар.

photo-srbija-licnosti-milosevic_slobodan-milosevic_02_u_791088264

Присутан је био и врх СПЦ, с патријархом Германом, као и дипломатски кор – изузеци су били само амбасадор САД Ворен Зимерман и амбасадор Турске. Главни говорник био је Слободан Милошевић; данас се сматра да је његов говор на овом скупу означио почетак борбе Србије за територијално проширење према западу Југославије.

Закашњење

На Видовдан 2016. године Србија још чека на почетак преговора, на такозвано отварање поглавља 23 и 24. У међувремену је Велика Британија иступила из ЕУ, а слични потези најављују се у још неким земљама.

Под Милошевићевим вођством Србија је у периоду пре Видовдана 1989. знатно умањила аутономију две покрајине, Војводине и Косова.

Косовска битка, рекао је Милошевић тада, „не да нам да заборавимо да смо једном били војска велика, храбра и поносита“. Шест векова касније, казао је, Србију чека битка за „остварење економског, политичког, културног и уопште друштвеног просперитета“, не искључивши ни оружане.

Пре Милошевићевог говора интонирана је државна химна „Хеј, Словени“, а затим Бетовенов посмртни марш за погинуле косовске јунаке. Окупљени народ носио је Милошевићеве фотографије и транспаренте и певао националистичке песме, најчешће „Ко то каже, ко то лаже…“.

Момир Булатовић, предводник Милошевићевих присталица у Црној Гори, наговарао је тада Милошевића да на Газиместану говори иза непробојног стакла. Овај му је, дговорио: „Е, мој Момо, нисам ја те среће да ме убију на Косову… Јер замисли да убију председника на Косову, кад има милион Срба. То не би било добро за Албанце, али би било добро за Србе.“ Рачунао је на освету Срба…

Порази

Две године касније Слободан Милошевић појаснио је своју реченицу о оружаним биткама које нису искључене. Почетком 1991. на састанку с градоначелницима српских градова рекао је: „Ако не умемо добро да радимо, бар ћемо знати добро да се бијемо.“

Србија је потом све ратове изгубила. Слободан Милошевић свргнут је с власти 5. октобра 2000., а на Видовдан 2001. изручен Хашком трибуналу без поштовања правне процедуре. Разлог за ово највероватније се крије у чињеници да је за 29. јун била заказана донаторска конференција од које је тадашња влада Србије очекивала преко милијарду евра. Милошевић умро је у Хагу 2006. године.

7. Пут у ЕУ – карта у једном смеру

Европски савет на Видовдан 2013. одлучио је да покрене преговоре о приступању са Србијом, и то захваљујући Бриселском споразуму

На Видовдан 2013. године Европски савет у Бриселу је одлучио да се са Србијом покрену преговори о приступању ЕУ.

Порука на Твитеру

Тадашњи председник Европског савета Херман ван Ромпеј истакао је да је таква одлука „директан резултат храброг споразума који су постигли Београд и Приштина“.

Поменути споразум потписали су два месеца раније (19. априла) председник Владе Ивица Дачић и премијер Косова Хашим Тачи. Према оценама политичке опозиције, СПЦ и неких академика, овим споразумом Србија се одрекла Косова.

ivica-dacic-aleksandar-vucic-hasim-taci-ketrin-eston

Вест коју је Ван Ромпеј обелоданио на Твитеру изазвала је еуфорично реаговање у странкама на власти у Србији. У писаној изјави, председник Јединствене Србије Драган Марковић Палма изнео је уверење „да Србија може до краја мандата владе Ивице Дачића завршити приступне преговоре и постати пуноправни члан ЕУ“.

Да не буде забуне, Амбасада САД у Београду подсетила је да је одлука ЕУ о почетку приступних преговора „јасно признање напорног рада Србије у домену унутрашњих реформи – и нормализације односа с Косовом“, и да се од Србије очекује да настави „да испуњава преузете обавезе, укључујући пуну примену Бриселског споразума с Косовом.“

А председник владе Ивица Дачић је поручио да Србија више неће памтити Видовдан по боју на Косову, него по одлуци Европског савета: „Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад… Порази које славимо, жртвовање народа за битке које не можемо да добијемо више нису наша опција.“

Да се генерације поносе

Тадашњи први потпредседник владе Александар Вучић, на истој свечаној видовданској седници владе, саопштио је да је „Србија купила карту у једном правцу за воз ка ЕУ“.

„На Видовдан смо славили наше херојство, али и највеће поразе, отпочињање светских ратова у којима смо губили трећину мушког становништва, на Видовдан смо славили и одвођење наших државника из земље, на Видовдан никад нисмо славили нешто чиме би генерације могле да се поносе…“

Наредне године, на стогодишњицу атентата у Сарајеву, председник Србије Томислав Николић у Београду је открио споменик Гаврилу Принципу и бираним речима говорио о његовом делу, противречећи тврдњи да на Видовдан никад раније нисмо урадили „нешто чиме би генерације могле да се поносе“.

А на Видовдан 2016. године Србија још чека на почетак преговора, на такозвано отварање поглавља 23 и 24, која обухватају област правосуђа и основних права, и правду, слободу и безбедност.

У међувремену је Велика Британија иступила из ЕУ, а слични потези најављују се у још неким земљама.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!