Прочитај ми чланакУ једном од својих „генијалних“ наступа, одани гаулајтер светских центара моћи који стоје иза неокапиталистичког разарања образовања, министар просвете и науке, Младен Шарчевић ( неки кажу - квалификован тиме што је био учитељ потомака политичких моћника, и човек који припада домаћем капиталистичком естаблишменту - https://imovinapoliticara.krik.rs/display/profil.php?disp_id=32), изјавио је да наша деца неће да уписују гимназије зато што су оне „досадне“.
И рекао је да је он, са својим сарадницима ( у ствари, по наређењу Вашингтерне), решио да све измени из корена, да више ништа не буде досадно. ( https://www.blic.rs/vesti/drustvo/intervju-ministar-prosvete-mladen-sarcevic-gimnazije-su-nam-dosadne-i-zato-ih-aci/jjhelwy;http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/ko-je-kriv-za-dosadne-gimnazije_915846.html).
И наравно, наравно, одмах смо се сетили Гаше Кнежевића, и његове приче о школи која треба да постане „школигрица“, сасвим у складу са Хитлеровим наређењем да деца на окупираним словенским територијама не треба да знају да броје изнад 500, и да треба да се баве забавним активностима. (Потписник ових редова је о свему овоме писао у књизи „Школокауст у Србији/ Како разарају наше образовање – http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/skolokaust.pdf).
Уосталом, зар неко мисли да Шарчевић прича нешто што је утемељено на чињеницима? Он прича своју причу само да би јавности бацио прашину у очи, да јавност не види шта се заиста дешава. А дешава се неолиберално разарање нашег школства.
Наравно, нису се сви предали. Борба се води и даље.
ДИЈЕГО ФУЗАРО У УДРУЖЕЊУ КЊИЖЕВНИКА
Унија синдиката просветних радника Србије ( УСПРС ) већ скоро две деценије сведочи да се борба за образовање мора водити систематично и упорно, али са јасном свешћу о епохи у којој се води. Зато није нимало случајно да је гост скупа Уније о неолибералном капитализму и разарању образовања у Србији био млади италијански философ, Дијего Фузаро, чија је књига „Европа не постоји“ у нас привукла лепу пажњу. Представљање Фузаровог дела обављено је у Удружењу књижевника Србије 8. децембра 2017, а о његовом делу говорили су преводилац и књижевник Драган Маровић, Милан Јевтић, представник Уније, и Владимир Димитријевић, професор књижевности и публициста. Јасна Јанковић, председница УСПРС, назвала га је „пријатељем из даљине“.
Фузаро је свој наступ у УКС искористио да укаже на чињеницу да је Европска унија пројекат апсолутног капитализма. После пада Берлинског зида 1989, почело је рушење суверене државе као такве, и то је један од главних циљева Брисела. Ивај процес води настанку постдемократских технократија, у којима доминира банкократски модел власти. Европска унија није Европа, јер Европа јесте плуралитет култура и језика, архипелаг разлика. Европљани смо, каже Фузаро, само у оној мери у којој смо Италијани, Шпанци, Французи. Данте је Италијан, али и Европљанин, као што је Декарт Француз и Европљанин, Шекспир Енглез и Европљанин, Гете Немац и Европљанин.
Банкократија ЕУ користи евро не као монету, него као метод владавине. Тиме се намеће сурови модел неолибералниог капитализма, спремног да води рат против Грчке или било које друге земље која пружа отпор. Техничка влада наметнута Италији имала је за циљ да постигне оно што је учињено у Грчкој: а то је наметање опште беде, крај социјалне државе, крај националног достојанства, велику друштвену поларизацију, социјалну трагедију. Деца у школама Италије уче да је ЕУ прогрес и добробит, што је орвеловска манипулација. Једини начин одбране је борба против капиталистичке мондијализације чији је израз ЕУ: не подлежући ЕУ притисцима, треба се вратити националној и социјалној држави.
Фузаро је истакао да му је веома драго што је у Београду, у који је први пут дошао да поздрави Владимира Путина 2014. године. Он је оличење Русије која се, као национална држава, бори против глобализације. Београд је леп град са традицијом, али је глобализованији него 2014. Данас је, тври Фузаро, важније него икад сачувати традицију, културу и језик. То је смисао Че Гевариног поклича:“Отаџбина или смрт!“ Ко се тога одрекне, нестаје. Фузара зову на предавања широм света, али пре свега то чине бивши „несврстани“. Недавно је био код Ева Моралеса у Боливији, али подржава све антиглобалисте – од Кубе до Ирана, од Србије до Русије.
О тзв. „дуалном образовању“ Фузаро је рекао да је то још један трик неолибералног капитализма, чији је циљ коришћење дечје радне снаге на веома перфидан начин. Тако је Мекдоналдс добио 15 хиљада ученика који преко лета раде за ситнину, а све у оквиру „дуалног образовања“. Овом реформом школства нарочито се хвалио хипернеолиберал Матео Ренци. Капиталистичка злоупотреба дечје радне снаге изазива двоструку узнемиреност: 1. Деца бивају злупотребљена ради стицања и увцећања профита; 2. Школе и универзитети престају да буду места за стицање образовања, а постају својеврсна капиталистичка предузећа за обуку.
Фузаро је указао на чињеницу да школе треба да стварају мислећа бића, а не пуке раднике и шрафове великог капиталистичког механизма. Платон и Аристотел нису учили да би добили посао. Велика реформа коју је, почетком авдесетих година пролог века, у Италији спреовео философ Ђовани Ђентиле, а која је за циљ имала повратак класичном образовању, порекнута је 1997, када су школе у Италији претворене у својеврсне фирме: ђаци постају потрошачи, а знање роба.
Данашњи капитализам није грађански, какав је био онај чија су оличења Гете, Кант и Хегел. Он разара не само радништвп, него и грађанство, насрћући на породицу, државу и школу, јер је стара школа стварала код ученика свест о прошлости и критичко мишљење. Пуштање миграната у земље ЕУ нема за циљ њихову интеграцију, него да сви, укључујући и традиционалне Европљане, учини мигрантима. Циљ неолибералног капитализма је производња бескореновића, који, сви до једног, треба да постану „флексибилна радна снага“ што се премешта с места на место, из државе у државу, с континента на континент – где нареди Моћ Капитала.
Због тога данашњи капитализам разара промишљајуће мишљење и намеће калкулативну свест, која је бачена на тржиште. И због тога му сметају школе, из којих треба одстранити грчки и латински, а увести само економију и менаџмент. Процес разарања образовања узнапредовао је у Француској, док му се у Италији и даље супротставља Римокатоличка црква. Зато је неолибералном капитализму битна и маргинализација римокатоличког отпора.
Један од начина борбе против школе је и тзв. „gender“ идеологија, прича о „родној равноправности“, по којој је човекова полност пука друштвена конструкција. Циљ је стварање безличног унисекс потрошача, који се може пунити најразличитијим садржајима.
После 1989, и удара на суверене државе, кренуо је удар и на трансцеденцију. Аутентична религиозност мора бити уништена да би победило глобализовано тржиште. Нема никаквих верских ратова, него неолиберлни капиталисти ратују против свих религија, завађајући их међусобно. Већ је Хајдегер говорио о апсолутном обезбожавању као циљу. На удару су, данас, хришћанство и ислам. Зато је уклоњен традиционалиста на месту папе, Бенедикт Шеснаести, кога су победили глобалисти. Римокатолицизам је, по Фузару, углавном поражен. Религија мора бити брањена у својој аутентичности да би могла бити једно од средстава борбе. Пример за то чување религиозности је Путинова Русија, у којој се збива духовни препород. Путин је, по Фузару, схватио да је једини начин борбе против егоманијачког капитализма новог доба вера и традиција.
ПОД МАСКОМ СЛОБОДЕ
После обраћања Јасне Јанковић, председнице Уније синдиката просветних радника Србије, 9. децембра 2018, у суботу, почео је главни део скупа „Под маском слободе“, чији је циљ био да се укаже на размере неолибералног разарања школства. Скупу се обратио и професор др Мило Ломпар са Филолошког факултета Универзитета у Београду, који је указао на чињеницу да је један од кључних елемената досадашњег разарања школства раскид веза које постоје између основног, средњошколског и универзитетског образовања. Велики број професора Универзитета до сада није схватао проблем, и због разних разлога ( између осталог, и страха ) није био спреман да се укључи у заједичку борбу за очување образовног система као смислене и функционалне целине. Иако се и у Европи руши образовање, пре свега оно хуманистичко, школовање у Немачкој је још увек јефтиније од школовања у Србији.
У нас се одвија двострани процес – с једне стране, наша земља је под окупацијом, с друге стране она постаје колонија. Колонији образовање није потребно. Наредбодавно образовање, какво се уводи код нас, води до стварања неслободних људи. Професори Универзитета се узалуд надају да ће ови процеси њих мимоићи ако се не буду делатно укључили у одбрану основних вредности школства. По професору Ломпару, отпор је могућ, али тежак. Јавна деградација положаја професора води ка нестабилности система, али и узајамним сукобима просветних радника, што власт која служи неолибералном моделу организовања друштва и подстиче.
Зато отпор који се пружа мора бити хоризонталан ( сви заједно ), али и вертикалан ( треба уобличити заједницу професора која отпор пружа ). Смисао синдикалног организовања стога, сматра Ломпар, мора да надиђе синдикалну свест, прекорачивши непосредне интересе. Само тако се долази до епохалне свести, која је кључни услов одбране смисла образовања у нас.
ФУЗАРО СВЕДОЧИ, ОПЕТ
Обраћајући се скупу, Дијего Фузаро је нагласио да је Хегел образовање сместио пре свега у област морала. У студији о уставу Енглеске, писаној пред смрт, он је критиковао прагматизам енгелског образовног система, у коме нема места за идеализам. Тамо, истакао је, уместо истинске слободе, доминирају индивидуални каприци, при чему држава не чини ништа да ту каприциозност ограничи. Хегел је тада указивао да држава мора да кроти разуздану звер тржишта, и био је против капитализма без политичке и етичке контроле. Хегел је указивао на то да свако има право на образовање, укључујући ту и плебс који је био искључен из сваког облика вишег друштвеног живота.
После 1989, у Европи се опет разјарила дивља звер капитализма. Опет је дошло до сурове поделе на богаташе и плебс лишен права. Нарочит удар је извршен на породицу, за коју је Хегел рекао да је основа сваког морала. Настао је један лош систем у коме је робна размена све. Слободна тржишна размена није слобода као таква. Хегел је сматрао да је неопходно да у друштву влада фамилијарно – солидаристичко начело. У савременом капитализму доминира индивидуализам и егоизам. Школа и правосуђе морају бити темељ друштва које је морално. У том смислу, морал је изнад тржишта, а политика изнад економије. Зато је Хегелов модел осмишљавања здравог друштва у данашње доба бољи од онога како га је замишљао Маркс.
По Фузару, данашња угњетена класа није ппролетаријат, него плебс лишен свих права, који бива агажован за потребе неолибералне капиталистичке привреде. Гчобализација зато данас шири систем који разара морал у име слободног тржишта. Ратује се против човека као таквог у име атомизованог појединца, кога треба одбојити чак и од природног пола – зато је смишљена „гендер“ идеологија. Зато је пре свега потребно разумети процесе који се одвијају у свету, у складу с речју Мандевила да, ако би коњ разумео свет као и коњаник, никад не би дозволио да га јашу.
Фузаро сматра да процес уништавања школе има за циљ да спречи плебс да појми прошлост, садашњост и будућност, и да крене у ослобођење. Треба уобличити бића без критичке свести, пуке потрошаче, који не разумеју шта се збива. Зато школа постаје „предузетнички система на слободном тржишту“. Школа бива уништена као установа етике, и постаје утилитарно – потрошачка. Зато се на Универзитет уводи дебитно – кредитни систем, у коме је ђак потрошач образовања. Орвеловски систем више није на Истоку, него на Западу: истина је лаж, незнаће је моћ, слобода је ропство.
Ипак, Фузаро је своје обраћање завршио оптимистички. Процес који је у току није завршен, па школе, гимназије и факултети треба а се удруже у борби. Морамо се окренути својој традицији, а, хегеловски говорећи, неопходна је конзервативна револуција, која подразумева чување свега вредног из прошлости на путу ка будућности.
ШИЈАКОВИЋ О СМРТИ УНИВЕРЗИТЕТА
Професор др Богољуб Шијаковић, са Богословског факултета Универзитета у Београду, рекао је да је на скуп дошао у име солидраности, која повезује све просветне раднике, од учитеља до професора Универзитета. Он је дао излагање под насловом „Образовање у друштву знања“, које је драгоцено, па га доносимо у целини.
Образовање у ‘друштву знања’: између ироније и носталгије
1. Образовање као културни идеал и његова социјална функција
Образовање је усвајање културних норми и идеала и овладавање знањима и вјештинама да би се човјекове разне и свестране способности развиле према неком узору прихваћеном у датој култури. У начелу образовање би се могло одредити као начин остваривања људских могућности. Отуд се вриједност и смисао образовања односе на моћ самоодређења човјека и самообликовања личности, што је у директној вези са људском слободом, аутономијом и напретком. Образовање схваћено уже као стицање знања потребује на комплементаран начин васпитање као обликовање моралне воље ради исправног хтијења и поступања.
У овом свом персоналистичком аспекту васпитање је дјелатност која човјека посматра као самосврху и обликује га као културну и слободну личност (у когнитивном а посебно у моралном погледу), док је у функционалистичком аспекту васпитање дјелатност која изражава потребу заједнице да промишљено репродукује свој друштвени и духовни идентитет сходно вриједностима и нормама те заједнице и циљевима људског знања и хтијења. У контексту образовања и васпитања култура има двоструки смисао: с једне стране културу затичемо као објективисане вриједности и добра, а са друге култура се остварује као комплексни процес настајања културног субјекта, као напор самоусавршавања према социјалним узорима.
Образовањем човјек конституише свој динамички идентитет, будући да овај настаје у размјени и узајамности. Управо образовање понајбоље илуструје способност субјекта, који иначе постоји у идентитету и диференцији, да себе моделује тако да не добије коначну затворену форму. Образовање је модус дјеловања и остваривања културе у субјекту, оно је процес настајања културног субјекта (који је претпоставка културног објекта, и као његов стваралац и као прималац); образовање је процес самоуспостављања културне личности.
Појам образовања претпоставља одговор на питања у ком правцу, са којим циљем и за коју сврху се образовати, па је отуд образовање чврсто повезано с друштвеним нормама, вриједностима, идеалима, тј. с питањем смисла живота у заједници.
У погледу реализације социјалних функција образовање је условљено знањем и слободом одлучивања елите која има институционалну легитимацију и компетенцију у области образовања. Уколико та елита уважава знање (до ког се долази кроз научне и стручне процедуре и које важи интерсубјективно а не приватно) и има слободу одлучивања (која је израз аутентичне а не индуковане политичке воље и која је усмјерена на опште добро), онда су тиме задовољена два основна услова за реализацију улоге образовања и образовних институција. Онда би брига била усредсређена на добре услове за рад у културно-образовним институцијама, а добробит појединаца у њима била би последична. То би значило да образовна дјелатност има карактер највеће друштвене вриједности.
Остали услови су углавном техничке природе и потребују одговарајућу финансијску потпору. Будући да је улога државе, једноставно речено, да становништву на одређеној територији обезбиједи мир, правду и просперитет, наиме држава би уз стабилан демократски политички поредак и паметно коришћење ресурса и произведених добара морала да брине превасходно о здрављу и образовању становништва, онда статус културно-образовних, као и правних и здравствених институција, представља неку врсту аутобиографије сваког друштва.
2. Проблем образовања данас – иронија
Иронија наше образовне стварности састоји се у первертовању еманципаторске улоге образовања у инструмент овладавања. У савременом образовном миту о ‘друштву знања’, које би требало да буде карактеристика богатог и тиме бољег и праведнијег друштва, образовање је сведено на технички аспект условљен доминацијом економских вриједности, ‘тржиште’ и ‘конкуренција’ су обавезни рефрен у мелодијама образовних идеологија, знање је постало способност репродуковања атомизованих информација и њиховог утилитарног повезивања у сврху профита. Химна данашњег глобализованог човјечанства гласи „Economy über alles“. Наука и образовање постали су ancillae oeconomiae.
Прокламовано ‘друштво знања’ није превладавање индустријског друштва већ се заправо догодило индустријализовање знања: наиме, настоји се да се производи знања што брже трансферишу у технологије тј. у сферу економске искористивости, па се стога догађа да се универзитети трансформишу у предузећа. Необразованост која је својствена ‘друштву знања’ није интелектуални дефицит ни недостатак информисаности, нити дефицит когнитивне компетенције, већ одрицање од хтијења да се разумије и осмисли сопствена ситуација (данас знање не укључује разумијевање и критичко мишљење); тако је необразованост постала наш усуд (Schicksal). Знање као такво и образованост више не представљају вриједност, немају сврху по себи, него се третирају као квалификација на тржишту рада и средство за економски просперитет.
Последица је морална индиферентност знања. Елиминише се усмјереност на сазнање истине као битно одређење знања, а доминира познавање информација и података ради економске добити и искористивости комплексних научних истраживања у привреди. Знање је комерцијализовано и под притиском конкурентности и услужне мобилности. Због тога су многобројне реформе образовног система усмјерене на индустријализовање и економизовање знања, студије се прагматизују по начелу „примјенљивости“, растерећују се наводно непотребне теорије и комерцијализују према начелу „запосливости“ (employability), па су тиме представе класичних теорија образовања преокренуте управо у своју супротност.
Реформе с циљем да се скрати вријеме студирања и повећа број академски образованих грађана претварају универзитете у високе струковне школе повезане превасходно са привредом (последица је да се свакаква високошколска импровизација данас назива универзитетом упркос томе што је не одликује ни научност ни рефлексивност) и тако се деструише традиционална идеја и природа универзитета. Дискурс реформе образовања карактеришу појмови ‘елита’ и ‘изврсност’ у којима су садржане представе о науци уско повезане с инвестирањем у тржишно исплатива подручја. Друштво знања је заправо друштво необразованости које у име економске ефикасности и контроле оставља мало простора за мишљење слободно од предузетничке идеологије.
Упоредо с трансформацијом образовања у стручну инструктажу која економизује знање и чини га потрошном робом, већина свјетске популације је необразована, а све више „образованих“ не може да нађе посао упркос „стручности“ или служе за једнократну употребу, уколико су укључени у систем експлоатације, било као „људски капитал“ било као потрошачи. Држава, која би требало да ограничи приватне интересе и кад је у питању сфера образовања, подређена је финансијским и економским елитама, чијим незаситим жељама мора да удовољава. Многе државе да би биле у стању да економски преживљавају зависе од благонаклоности инвеститора, а инвестиције се добијају само онда ако се привредни и социјални систем дотичне државе допада инвеститорима, ако та држава води политику по вољи инвеститора. Економску зависност таквих држава прати њихова образовна и академска зависност.
Ово узрокује да су и универзитети данас предмет функционалне манипулације у циљу економске ефикасности и профитне искористивости знања, што не одговара изворном смислу универзитета нити суштински говори о квалитету универзитетског образовања, које се под притиском тржишта сада вреднује кроз процедуре компаративне квантификације. Тако је парадоксално могуће да истовремено расту незнање/необразованост и хиперпродукција научних радова, да „знање“ постаје масовно и истовремено банално. Ријалити шоу (reality show, reality television), који настоји да реализује симболику ‘животињске фарме’, има свој пандан у академском контексту ‘друштва знања’, које се тривијализује до ‘фарме знања’.
Развија се провинцијална идолатрија према sci-листама часописа, према тзв. „видљивости“ у научној периодици и цитираности као апсолутном критеријуму; ствара се илузија да постоји неки јединствени свјетски центар научног знања као нека „база“; високо се вреднују скупи међународни научни скупови а дискриминаторно се спречава слободан приступ знању; без објашњења се форсира публиковање чланака (посебно на енглеском) а суспендује писање научних монографија; долази до (планираног?) губитка научног интерпретативног суверенитета, нарочито у историографији и културалним и идентитетским студијама; глобални феномени се третирају као научно фундаментални; итд.
У истраживању и објашњавању друштвених појава доминира квантитативни приступ и чак опсесија фактографијом (емпиријским подацима и бројкама које остављају утисак сазнајне јасноће а заправо замагљују социјалну стварност), што је социолог културе Питирим Сорокин (1889–1968) као патологију у друштвеним наукама именовао ‘квантофренија’ (quantophrenia). Квантификација, мјерљивост, ефикасност, изврсност – све то говори о истраживачу као врсти робе и ресурса. Менаџери тј. кадрови рјешавају све! – што би рекао Лењин-Стаљин-Тито.
Дакле, умјесто образовања добили смо обучавање, умјесто факултетских студија имамо струковне инструктаже. Изван „тржишта“, више се не поставља питање сврхе и смисла знања и учења. Наше фрагментаризовано и функционализовано знање губи интегритет и моћ синтезе, своди се на информисаност која нас удаљава од мудрости: „многозналост не учи памети“ (πολυμαθίη νόον οὐ διδάσκει), давно је изрекао опомену Хераклит (фрг. 40). Друштвено-хуманистичке науке боре се за опстанак тако што постају сервис за брзе идеолошке услуге.
То што се из образовања избацују логика, философија и класични језици само је илустрација да је питање будућности хуманистичких наука драматично заоштрено. Ово је владајући контекст у ком треба поновити питање: каква слика човјека се налази иза савремене образовне, васпитне и културне теорије и праксе? Универзитет је под притиском да се лиши хуманистике, а човјек се принудно лишава хуманости. Осим кад је „хуманост“ бизнис. Дошао је моменат када поново треба писати расправе на тему de hominis dignitate. Онда са носталгијом треба да се присјетимо хуманистичког схватања образовања, утканог у модерну идеју универзитета, образовања које је имало сврху да обликује слободну мислећу личност.
Носталгија за хуманистичком идејом универзитета не треба да буде тек чежња за неповратно минулим идеалом, већ мотивација за одбрану универзитета као једне важне цивилизацијске вриједности. Сврха универзитета је да буде универзитет, а не да се боље прода на тржишту, као што здравље и доброта имају сврху по себи а не да бисмо били успјешнији у стварању профита. Безинтересно трагање за истином, добром и љепотом, чему би требало да је посвећен универзитет, јесте вриједност по себи.
3. Поново еманципаторска улога образовања?
Данашњи образовни реформатори, промотери бескрајних и бесциљних реформи, имају нескривену нетрпељивост према традиционалној идеји универзитета, а с тим у вези је фрапантни дефицит образованости у „друштву знања“. Универзитет постаје институција за технологију обучавања у зготовљеним знањима подобнима за интересну прагматику, као нека виша политехничка школа у којој се подражавањем мајсторских вјештина стиче занат („стручно усавршавање“).
Умјесто научног изучавања и умјетничког стварања добили смо подучавање које човјека своди на робу: образујемо се да бисмо били објект експлоатације и субјект у повећању профита егоистичних власника капитала. Носталгија за хуманистичким образовним идеалима треба да нас подстакне да поново актуелизујемо питање о суштини знања и образовања као вриједностима, да у новим временима поставимо стари проблем.
Данас у доба епохалне и глобалне кризе образовања поново би требало инсистирати на еманципаторској улози образовања, наиме на томе да образовање заправо обликује аутономну културну личност, која је способна да критички мисли и да вреднује своје и туђе поступке, као и да нам помогне да живот испунимо смислом.
Ако нас примијењена научна знања и техника не чине слободнијима већ нас посредством логике профита заробљавају, онда је тим важније да изнова промислимо наше образовне институције и посебно универзитет, његову традиционалну способност да развија критичко и креативно мишљење аутономног субјекта знања и културе у људском социјалном контексту, да истрајно трага за истином (без које често нема ни правде, као услова за мир), да бисмо разумјели свијет и историју, што значи да бисмо разумјели себе у свијету и историји, да бисмо се заштитили од манипулације и одбранили од маркетинга. Ако би савремено рехабилитовање еманципаторске и просвјетитељске улоге образовања пробудило макар скептичку наду, која разлоге за сумњу сучељава с радикализацијом наде у доба безнађа и индиферентности, био би то важан импулс да себе боље разумијемо и учинимо слободнијима и паметнијима у нашем мишљењу и дјелању.
Тако је Шијаковић показао зашто се деградира универзитетска настава.
ВИРУС СТАНДАРДИЗАЦИЈЕ
Иван Ружичић, професор философије и директор Гимназије у Чачку, указао је на опасност приче о тзв. „образовним стандардима“ као покушају да се уведе лажна мерљивост постигнућа у области која не функционише на „индустријски“ начин. Живимо у систему који настоји да замагли истину о свему, па и о образовању, кријући чињеницу да се у нас у образовни систем не инвестира, него се улаже само онолико колико је потребно за минимално функционисање истог.
Станардизација је својеврсни „вирус“ који је напао многе школске системе на Западу, који би да све проблеме реше путем тестирања. Стандарди и индикатори значе само једно – Ахил никад неће стићи корњачу, нити ћемо се ми приближити тобожњим универзалним циљевима постављеним да би нашу школу учинили „мерљивом“. Уосталом, није ни битно да ли ће се циљеви остварити – у питању је замајавање карактеристично и за друге области живота и рада у нашем друштву. Као што лекари у здравственом систему Србије немају времена да се баве пацијентима, јер све време уносе некакве податке у компјутерски систем, тако и професори и ученици треба да се замајавају стандардима и индикаторима. Квалитет школе је немерљив јер проситиче из интеракције просветних радника, ђака и родитеља. Једино ће просперирати просветна бирократија чији је циљ да све контролише.
На крају, збиваће се оно што се збива у САД: професори ће исправљати ђачке тестове да би разултате направили бољима него што заиста јесу. Уместо такмичења потребна је сарадња, а уместо оцењивања охрабривање. Уместо бирократске централизације, потребна нам је школска аутономија. Пошто је епоха у којој живимо критична, потребно је прво себи разјаснити о чему је реч, затим охрабриси просветаре, ђаке и родитеље да остварују своје, а не туђе снове, јер је губитак снова први знак ропства. Људима треба вратити наду и васпитати их за нови патриотизам.
НОВИ „ФАРЕНХАЈТ 451“
Професор др Александар Липковски са Математичког факултета Универзитета у Београду, својевремено челник Националног просветног савета, указао је да је пакет образовних закона, фуриозно и без јавне расправе усвојен у Скупштини Србије, лишава Национални просветни савет било каквог утицаја на образовну политику државе. Уведена је диктатура у образовању, а нови диктатор је министар Шарчевић. Његова власт се простире на све савете, и на све директоре свих школа.
Процеси разарања образовања трају и на Западу. Тако се и у Немачкој укидају класичне гимназије, а родитељи бирају шта ће деца учити. То је саставни део стварања новог глобалистичког поретка. Порекло целе приче је у капитализму мултинационалних компанија, и зато, да се људи не би бунили, намеће се тзв. „политичка коректност“, чији је циљ да људима стави фластер на уста.
Еврократска управљачка елита влада Европом без легитимитета заснованог на опредељима бирачког тела. Према српском школству се поступа брутално, јер им је циљ разарање целог система. Зато се у нас министри мењају, а просветна политика остаје иста. Ко је одбио да руши систем, није дуго министровао.
Рушење Универзитета траје, а многи професори ћуте, надајући се да ће се олуја смирити. На крају ће се на удару наћи и Српска академија наука и уметности. На жалост, освешћивање иде споро. У време дискусије о изменама закона о Универзитету, професори су само привидно учествовали у њој. Ништа од примедаба САНУ, конференције Универзитета и Националног савета није уважено, иако је министру било упућено јавно писмо.
На жалост, истакао је професор Липковски, од 15 хиљада професора и сарадника Београдског универзитета само две хиљаде је потписало ово писмо. Зато је веома важна борба против конформизма на Универзитету.
Долазе нова поколења, која су жртве наопаких образовних модела. Од седамдесет студената прве године Математичког факултета, којима је професор Липковски поставио питање ко је Орвел, само петоро – шесторо њих је чуло за њега.
Ипак, нада постоји, као у Бредбедијевом роману „Фаренхајт 451“, у коме тоталитарне власти спаљују књиге, али их они што су спремни на борбу уче напамет и преносе будућим генерацијама.
Као и остали учесници скупа, Липковски је истакао да је први задатак успостављање покиданих веза између основне, средње школе и Универзитета, спречавање да се реформа Националног просветног савета и гимназијског образовања извводи у мраку. Сви интерни папири Министарства просвете морају постати „интернет папири“. Липковски се нашалио, цитирајући Лењина и његов исказ:“Свако оклевање је смртоносно“.
ЕТИКА НЕОЛИБЕРАЛИЗМА
Др Катарина Мајсторовић, која се бави философијом и етиком, говорила је о моралним аспектима неолиберализма, указујући на то да је етичност у свету неолибералних антивредности скоро потпуно уклоњена са човековог обзорја. Циљ је атомизација човечанства, која наступа увек када нема вредносног оквира за оријентацију. Тако настаје, и код нас, али и другде, гломазна партијско – полицијска држава која нас спречава да постанемо људи.
Утилитаризам, на који се поједини гласноговорници неолиберализма позивају, уопште није етичка теорија, јер је његов аоснова теза да се срећа постиже успешним остваривањем циља. Али, ако је човек срећан зато што је некога уклонио са свог пута ка „успеху“, то уопште није морално. Утилитаризам омогућава хемичару да, без гриже савести, прави хемијско оружје, или да буде убијен један да би се спасило двадесетеро. Утилитаризам може постати и власт терора ако нема поштовања човековог универзалног достојанства. Систем који настаје у Србији налаже да се искључе друштвене науке, јер оне омогућавају ауторефлексију која је главна препрека утилитаризму.
Живимо, по Катарини Мајсторовић, у доба нихилистичке журбе, која нам не дозвољава да видимо везу између себе и својих поступака, па тако настаје друштво моралних наказа које немају свест о етичком идеалу.
КАКО КОРИСТИТИ МЕДИЈЕ
Доцент др Петар Станојловић говорио је о улози медија у утицају на стварност, и истакао да, поред злоупотребе истих, постоје и друге могућности:“Персонализација је дала врло занимљиву могућност, да ви можете из било ког дела земаљске кугле са врло мало средстава, која се углавном своде на један мобилни телефон, заиста да промените свет. Можете послати фантастичну поруку, која може да расплаче некога у Аустралији, да покрене некога у Француској… Ви можете креативношћу решити многе проблеме, па макар и најкомуналније могуће – да се, рецимо, испред ваше зграде направи нека врста парка. Активизам више није у историји, револуцији и крви. Лично гарантујем да је данас Гаврило Принцип млад, он би био блогер или јутјубер. Пуцањ није било убиство, то је била медијска порука. Тада је то било алат. Активизам ће спасити свет.“
ПОНАВЉАЊЕ ЈЕ МАЈКА УЧЕЊА ИЛИ КАКО СЕ РУШИ ШКОЛА У НЕКОЛИКО ОСМИШЉЕНИХ ПОТЕЗА
Да поновимо – образовање у Србији је на удару неолибералног капитализма, и министар Шарчевић само испуњава налоге својих ментора, који, наравно, не седе у Београду. У свом тексту „Деградација образовања у Србији“ др Зоран Милошевић тумачи збивања пред нашим очима:“Но, објашњење деградације образовног система, које се, евидентно је догађа, према нашем мишљењу најбоље је објаснио један анонимни професор, а чији чланак је објавио портал politikus.ru.
Према мишљењу професора образовање се плански уништава преко седам етапа: прво се смањује стваралачка мотивација наставника, затим се умањује њихов ауторитет, потом се бирократизује и либерализује образовни процес, што доводи до уништавања интелектуалне атмосфере, затим се догађа погрешан избор руководећих кадрова и на крају све се то маскира да јавност не примети. Да појаснимо.
Смањивање креативне мотивације наставника. Општа идеја: у већини случајева на универзитету раде самомотивисани људи, који свој посао раде добро не због плате и не из страха од казне, већ зато што им је посао занимљив и сматрају га важним и потребним. Како смањити радну и стваралачку мотивацију тих челичних људи? Треба их понизити и то тако да се веома наљуте на систем коме служе. Изражени осећај правичности, који је обично карактеристичан за самомотивисане људе, у овом случају одрадиће свој црни део посла – људи неће моћи да служе систему који их је неправедно понизио као и раније.
Конкретне радње. Показатељ социјалног статуса човека у друштву и индикатор мере вредности рада и заслуга човека у друштву је плата (доходак). Плата професора и доцената треба да буде на нивоу носача, касира и чистачица. У понижавању професора, гле чуда, сада предњаче приватни универзитети, али све више и јавних прати ову «моду». Као прво, то ће снизити њихов статус у друштву, а као друго то ће понизити саме универзитетске наставнике и створити код њих осећај љутње на систем. При том је важно довести ситуацију управо до апсурда – да професори и доктори наука зарађују мање од чистачица. Таква ирационална ситуација уводи човеков разум у стање афекта. У високим образовним установама додатно треба створити ирационалне и понижавајуће дефиците папира, тоалет-папира, уџбеника, кетриџа, штампача, итд. Достојанствени витез не служи господару-идиоту, а професор који поштује себе неће моћи свим својим снагама да служи таквом факултету.
Смањивање ауторитета педагога. Општа идеја: када се реализује прва тачка, једним потезом убија се неколико мува. Будући да је богатство показатељ социјалног статуса човека, студенти ће се у већини случајева односити презриво према сиромашним предавачима, јер ће их сматрати глупима и несрећнима. Јер на паркинзима универзитета студнти често долазе раскошним џиповима, а професори градским превозом. Да би избегли понижење, бројни професори почињу да продају испите како би дошли до богатства. Тако се рађа корупција на универзитету. У таквом односу процес преношења знања добија ефективност блиску нули.
Бирократизација наставног процеса. Општа идеја: у бројним државама постоји изрека: Да војнику не би падале на памет ружне помисли, треба да буде стално заузет. Није важно чиме, само да је заузет. Како у главе наставника не би проникле добре и паметне мисли, они такође треба стално да буду заузети некаквим пустим и глупим послом. Будући да међу универзитетским наставницима није уобичајено сређивати травњак, треба измислити аналог томе.
Конкретне радње. Аналог сређивању травњака на универзитетима може да буде попуњавање бесконачних и непотребних папира и извештаја. Сваке године треба мењати форму основних докумената, како би се изнова сачињавала целокупна документација. Али наставници су тврдоглави и постојани људи. Чак и у бесмисленој ствари они могу да нађу стваралачки елемент. Како би се та могућност искључила, у администрацију је потребно увести елемент несистематичности – око 30% папира треба доставити хитно и од данас за сутра.
Либерализација наставног процеса. Општа идеја: обучавање човека нечему новом у већини случајева изазива отпор. Зато је насиље неодвојиви део сваког ефективног наставног процеса. Одсуство насиља веома снижава ефективност наставе. Сетимо се старих филмова с Брусом Лијем и Ван Дамом или наставника „Бели лотос“ из гротескног филма Убити Била 2. Сећате ли се како су тамо учитељи учили своје ђаке? Резултат је био – и-ха-хај! Како би се смањио квалитет образовања, потребно је да се наставни процес максимално либерализује. Човек (а студент посебно) је лењо биће, те студенту, који се ослободио школске и родитељске контроле, а није ушао у други систем контроле, неће бити до студија.
Конкретне радње (које су посебно заживеле са тзв. болоњским процесом). Слободно (иако не de iure, али de facto) похађање предавања, бирање наставника од стране студента, бирање универзитета тзв. мобилност студената и неограничен број могућности да се испити и колоквијуми положе, минимално одустајање од студија (идеално би било кад такве појаве уопште не би било), а што више приредби и избора за мис Универзитета. Уништавање интелектуалне атмосфере. Општа идеја: предавања и вежбе нису главна ствар на универзитету. Главно је стварање образовног поља. Управо зато (западни) универзитети лове добитнике Нобелове награде и познате научнике и спремни су да им дебело плате само за присуство. Зашто научници воле да путују на конференције и симпозијуме (на којима се, истину говорећи, више проводи и пије, него што се разматрају научни проблеми)?
Зато што тамо постају паметнији! Стотина паметних глава на једном месту ствара уникално „поље ума“, а људи чине то поље постају приметно паметнији и рађају добре идеје. Међутим, то интелектуално поље се лако руши под утицајем ниских вибрација. Довољно је увести у то поље десетак идиота и „пиши пропало“ – поља више нема. Ако идиота буде било више, онда они већ почињу да стварају своје поље идиотства, у ком људи постају глупи. Конкретне радње. Треба уклонити преграде за пријем идиота, некултурних и агресивних личности на универзитет. За то је потребно следеће: Лишити универзитетске наставнике права да студенте бирају самостално; Учинити упис на факултете безличним (помоћу елементарне контроле лица лако се могу установити горе набројани патолошки типови); Смањити уписни праг до нивоа јединичара (за то је потребно повећати квоту уписа) и све оправдати опстанком и зарадом.
Како повећање броја студената не би захтевало додатна буџетска средства, треба учинити следеће: Вишак студената треба сам да плаћа своје студирање; Број наставника не треба повећавати, већ сваком наставнику треба повећати обим посла. Повећање броја студената по наставнику корисно је још и због тога што обезличава наставни процес претварајући га у производну траку.
Избор руководећег кадра. Општа идеја: на највише руководеће дужности у образовном систему треба поставити људе који не одговарају тим дужностима. При правилном избору и распоређивању кадра брз распад система је загарантован. Конкретне радње. Кога треба поставити на највише руководеће дужности у образовном систему? Прво, људе који немају ауторитет и поштовање међу својим колегама. Друго, „јаке привреднике или менаџере“, али не мислиоце који су у стању да формулишу целовиту представу о сложеним системима. Треће, сиве људе који немају таленат и достигнућа. У том случају они ће схватити да су у потпуности дужни свом покровитељу и идеално ће се повиновати и чувати тајну. За дестабилизацију образовног система посебно су вредни следећи психолошки типови: глупи, амбициозни, хиперактивни, агресивни, кукавице и они који се са свиме слажу.
Маскирање. Општа идеја: да програм уништавања образовања не би наишао на отпор јавности, треба га замаскирати. Треба пуно лагати. Социјална психологија тврди да што је обмана већа, лакше је у њу поверовати. Људи су склони да мисле да лоши људи (непријатељи) неприметно могу да их преваре, али мало ко је спреман да поверује да их добри људи (своји) дрско обмањују.
Конкретне радње. Као прво, потребно је стварати непрекидну буку у средствима масовног информисања о модернизацији, иновацији, „болоњизацији“ итд, наравно, уз што чешће коришћење страних речи и израза које јавност не разуме, али делују високонаучно. За то се могу успеси конкретних личности (победе на олимпијадама, конкурсима и сл.) представљати као успеси система уопште. Као друго, потребно је одвлачити пажњу јавности на другостепена питања.
За то је потребно периодично почињати бесмислене реформе: мењати систем оцена од 1 до 5 на 1-10 или 1-20, мењати трајање студија час са четири на пет, час са пет на четири године; прво уводити, а затим избацивати систем основних и мастер студија, студирање по модулима и сл; предлагање скраћивања или продужавања летњег распуста (незадовољних ће бити у оба случаја) и сл. Нека у борби против другостепених новотарија активни део наставника користи и троши своју протесну енергију.
Примедбе уз програм. Наведени програм је сачињен за период од пет до десет година. После тог периода почиње да делује појачивач са позитивном повратном спрегом (када дипломци почињу и сами да предају у школама и на факултетима, да пишу уџбенике итд.). После тога деградација образовног система добија неповратни карактер који се сам одржава. То је отприлике све. Као што видите, ништа није тешко.“(http://www.carsa.rs/degradacija-obrazovanja-u-svetu/)
Дакле, све знамо. И баш зато што знамо, треба да се боримо да заштитимо образовање од потпуног разарања. И овај текст је један од прилога тој борби.
