Највећи српски дувански бос, како га у жаргону зову медији свих режима у Србији, Станко Суботић Цане, дочекао је својих „пет минута“.

Суботић се обратио Европској комисији писмом у коме детаљно говори о својим бившим пријатељима, непријатељима, политичарима који су га рекетирали, корумпираном српском правосуђу и разлозима прогонства у коме се и данас налази.

Суботић описује ко је такозвана српска елита, коме је све давао новац, ко га је уцењивао, зашто је Борис Тадић његов највећи дужник и како му је режирао судски прогон и монтирао лажне оптужбе.

У међувремену, Интерпол га је скинуо са потернице, по којој био ухапшен, па пуштен у Москви. У Београду је неправоснажном пресудом осуђен на шест година затвора, а у Швајцарској је слободан грађанин. Објављујемо његово писмо у целости, које нам је ових дана поштом достављено, са гомилом прилога, као доказ његовим тврњама.

Како је управо у току процес надзора и реализације акционог плана ЕУ према Србији у циљу одређивања датума за започињање преговора о присаједињењу Србије ЕУ, а с обзиром да приоритетно питање представља борба против организованог криминала, сматрао сам да је неопходно да Вас, али и новоизабраног председника Србије господина Томислава Николића, обавестим о најфлагрантнијим и најопаснијим облицима организованог криминала који се налази у највишим државним институцијама у Србији.

Уз овај допис прилажем Вам и материјалне доказе за моје наводе, као и списак сведока, али и институција којима се лако можете уверити у веродостојност изнетих чињеница.

Материјал који Вам достављам, између осталог, доприноси разоткривању правих мотива такозване реформе правосуђа. Из њега се види по чијем налогу, са којим намерама и каквим циљем је наводна реформа спроведена. Такође, чињенице које наводим указују на то како појединци из извршне власти злоупотребљавају институције, и користе Министарства правде и полиције као и Агенције за безбедност за чињење најтежих кривичних дела.

Организовани криминал не може да постоји без директне спреге највиших врхова политике, извршне власти, пре свега министарстава правде и безбедности и најокорелијих криминалаца. Управо из тих разлога нема помака у борби против организованог криминала у Србији, јер они који би требало да га откривају и кажњавају, заправо директно учествују у криминалним активностима. У основи пирамиде организованог криминала у Србији налазе се различити политички фактори и институције. Пре свега председник Демократске странке Борис Тадић (председник Србије 2004.-2012.) и његови најближи сарадници, затим Министарство правде, преко мреже реформисаних судова и тужилаштава, до оперативаца у агенцијама безбедности и инспектора у Министарству унутрашњих послова…

 

Прихватање услова
Ја сам Станко Суботић, држављанин Србије, живим и радим у ЕУ скоро 30 година. После 10 година рада у Француској почетком деведесетих вратио сам се у Србију са зарађеним новцем и покренуо производњу текстилних производа.

Почетак распада државе, рат и економско пропадање прекинули су започет посао и стицајем околности нашао сам се у послу трговине дуваном.

У тим околностима тај посао је био врло исплатив и убрзо сам постао званични дистрибутер великих произвођача дувана : Бритисх Америцан Тобаццо, Реyнолдс, итд. Придржавајући се свих законских правила, преко званичне фирме на Кипру, зарадио сам током деведесетих година велики новац.

Из тих разлога постао сам најпре предмет интересовања Милошевићевих људи и служби безбедности, а затим и њихова мета. Побегао сам из Србије спасавајући голи живот. Преселио сам се у Женеву и кренуо да помажем политичку опозицију у Србији и учествујем у рушењу Милошевића.

После демократских промена и одласка Милошевића са власти у Србији дошао је Зоран Ђинђић, мој добар пријатељ. Желећи да помогнем новим властима поново сам се са свим својим капиталом вратио у Србију и почео да улажем у разне пословне пројекте.

Како је пак тадашњи председник Југославије Војислав Коштуница направио пакт са остацима режима Слободана Милошевића, убрзо је кренула кампања рушења Зорана Ђинђића, а за те потребе нису бирана средства. Тако сам и ја лажно клеветан и медијски сатанизован и то искључиво као колатерална штета у „рушењу“ новоизабраних демократских власти од стране најрадикалнијих Милошевићевих људи потпомогнутих председником Коштуницом.

После убиства Зорана Ђинђића, напади на мене су се интензивирали. Међутим, паралелно са тим, ,,успешни бизнисмени“ блиски влади Војислава Коштунице почели су да ми нуде предлоге који су се односили на пословну сарадњу и могућност да наставим започете пројекте. Како сам ја пре свега послован човек, прихватио сам понуђене услове и кренуо у инвестирање у Србију.

 

До 2007. године уложио сам преко 50 милиона евра у разне послове. Између осталог, направио сам највећи дистрибутивни ланац у Србији са прометом од преко 200 милиона евра годишње, који је запошљавао 3.500 људи.

У то време заправо и почињу уцене тајкуна блиских Коштуници и атаковање на мој капитал и фирму, пре свега од стране Милана Бека и…

Неприхватање њихових услова резултирало је подизањем фингиране оптужнице за кривично дело из 1995. и 1996. године – злоупотреба службеног положаја у мојој приватној фирми – затим незаконитим издавањем међународне потернице, страховитом медијском кампањом и нападом свих државних институција на моју фирму, док је нису потпуно уништили, а затим преузели и међусобно поделили.

Коалициону владу са Војиславом Коштуницом на челу, чинила је тада и Демократска странка Бориса Тадића са којим сам био у изузетно блиским односима и један од највећих финансијера те странке.

 

Непосредно пред подизање оптужнице Борис Тадић и Ружица Ђиндич, удовица убијеног премијера Ђинђића, инсистирали су да финансијски испуним једно старо обећање према Демократској странци у износу од милион евра и ја сам тај новац у готовини предао госпођи Ђинђић. Месец дана после исплате подигнута је лажна оптужница против мене.

Незадовољан односом Бориса Тадића и његове странке према мени. послао сам поруке да ћу све детаље о финансирању објавити у јавности. Тада креће лични рат Бориса Тадића против мене.

Кроз незапамћену кампању свих државних ресурса уз координацију медија који су сви до једног под контролом ДС-а, Борис Тадић није бирао средства и начине којима је желео да ме потпуно уништи. Иако смо моји адвокати и ја били свесни кршења закона и разних криминалних дела које је Тадић са својим сарадницима чинио, тек после његовог пораза на изборима, почињу да се појављују материјални докази као и сведоци спремни да сведоче о каквом се криминалу у највишим државним органима ради.

 

Кабинети препуни завереника
Кроз мој случај може да се анализира матрица понашања кабинета Бориса Тадића у злоупотреби институција, па чак и спремност на чињење најтежих кривичних дела, што су радили његови најближи сарадници, а пре свих: Миодраг Ракић. шеф кабинета председника Србије, Небојша Крстић звани Крле, саветник председника за медије, Јасмина Стојанов звана Џеси, шеф прес службе председника Тадића, Срђан Шапер, директор агенције МцЦанн Ерицксон и спин директор председника Тадића, Снежана Маловић звана Снеки, министар правде 2008-2012, Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, Миљко Радисављевић специјални тужилац за организовани криминал, Саша Иванић, заменик специјалног тужиоца за организовани криминал, Милорад Вељовић, директор полиције, Родољуб Миловић начелник Управе криминалистичке полиције (УКП), Радослав Ђиновић, помоћник начелника УКП, Александар Тијанић, директор државне телевизије, Милена Рашић, судија специјалног суда и многи други.

За чињење кривичних дела која су предмет овога дописа, као и кривичне пријаве и допуне предате републичком тужиоцу у Србији, ова група државних функционера имала је подршку и суизвршиоце у следећим лицима: Бранко Радујко, директор Телекома Србија, Веселин Симоновић, уредник Блица, Ратко Кнежевић, особа без занимања, Небојша Медојевић политичар из Црне Горе, Милка Тадић уредник листа Монитор из Црне Горе, Миодраг Перовић, власник медијске империје у Црној Гори, Жељко Ивановић, новинар и уредник листа Вијести из Црне Горе, Љубиша Митровић и Младен Милутиновић, новинари из Црне Горе и многи други.

 

Због личне освете и потребе да ме јавно и институционално дискредитује, пре него ја изађем у јавност са подацима о финансирању Демократске странке, Борис Тадић је као приоритет своме најближем тиму наложио да се акција дискредитације и уништавања сваке врсте надамном спроведе у дело. Начин на који је то урађено у мом случају је иначе универзални начин који владајућа елита примењује у сврху уништавања свих противника како политичких тако и пословних. Уништавање противника злоупотребом државних ресурса састоји се од неколико фаза. Прво се креће кроз уништавање појединца кроз медије.

Најпре се преко најближих Тадићевих сарадника Небојше Крстића и Јасмине Стојанов (саветници и сарадници Бориса Тадића за односе са медијима) позивају кабинетски и страначки новинари и уредници (којима је у међувремену странка обезбедила кључне позиције у медијима или неке друге значајне услуге) и дају им се налози шта и како да пишу против некога.

То се увек правда највишим државним интересима (наравно без објашњења шта су и чији су то интереси). У медијима се појављују ,,ексклузивне информације“ из ,,анонимних извора“ кроз које почињу да се против неке особе објављују најстрашније клевете и оптужбе без било каквих доказа.

 

Механизам је скоро увек исти: за лансирање иницијалног текста користе се медији попут Блиц-а, Пресс-а, Курир-а, као и медији у Црној Гори Дан или Вијести. Након тога укључује се новинска агенција Тањуг која све те лажне наводе објављене у поменутим медијима цитира. У следећој фази објављене неистине преносе сви, пре свега РТВ Б92 затим јавни сервис РТС. Пласиране текстове, таблоиди разрађују тако што свакодневно објављују неке наводно нове информације.

На тај начин се објављене неистините информације мултиплицирају, а после недељу дана убачена лаж добија третман судски потврђене истине. Након ове медијске дифамације, у следећој фази надовезују се државни органи, пре свега полиција и тужиластво. Кроз медије се најављује провера објављених података. Такозвани, анонимни извори из поменутих државних институција, потврђују да су сви објављени наводи тачни и да полиција и тужиластво већ имају те податке. Затим, политичке странке почињу да врше притисак на тужиластво и полицију да што пре крену у отварање процеса против особа које су предмет дифамације.

Тако се за десетак дана од лажи убачене из нечијег кабинета у медије, произведе атмосфера, тако да изгледа да је хапшење те особе приоритет државе! И то све без доказа, чињеница, сведока, само на основу личне мржње или жеље појединца да се неко казни. За све време трајања ове кампање. „заједнички пријатељи“ и „добронамерни“ пријатељи државних моћника, вам шаљу и нуде пословне понуде и предлоге, тврде да би покренута лавина могла да се заустави за трен.

Понуде се обично односе на директно тражење новца за њих или „странку“, или одустајање од неких пословних планова, уступања послова или добијених дозвола некоме другом, најчешће високом функционеру владајуће странке или њима блиским тајкунима. У зависности од успешности преговора притисак на жртву се смањује или појачава до коначног решења.

Зато стотине ,.отворених афера“ у медијима преко ноћи нестану и нико их никада више и не помене, иако су претходно тужиоци, полицијски инспектори, стручњаци, политичари најављивали да се ради о наводно највећој, енормној, скандалозној, застрашујућој корупцији или пљачки државне имовине. Када нека од тако спектакуларно најављиваних афера нестане из јавности то само значи да су нечији лични интереси задовољени, да је „жртва“ пристала на уцену и направила договор. Ако на уцене пак не пристанете и чак покушате да им се супротставите и да их раскринкате, верујући да у Србији постоје закони, онда сте осуђени на уништење, па чак и физичко! Управо се то десило многим појединцима који су на овај начин били процесуирани од стране државе.

У датим околностима, реалан је сценарио (али не и најгори) да у истражном притвору боравите неколико година, да вам прете и уцењују вас породицом, а да вам паралелно са тим уништавају послове и компаније, незаконито плене имовину, чак је и продају на фингираним аукцијама, а да за сво то време против вас не подигну чак ни оптужницу. После неколико година таквог менталног и физичког уништавања, пуштају вас из притвора и траже да о свему ћутите, не помињете оно што се десило, не тражите одштету, а они че се постарати да се све то отера у заборав. У најбољем случају ћете добити, нечије признање да сте „се замерили некоме високом“ и да је то све политика те да је по вас најбоље да ћутите.

 

Ускраћен за основна права
Ја сам један од оних који није пристао на њихове уцене и претње и због тога сам ево скоро 10 година изложен константним притисцима и државном терору појединаца из српске власти, а посебно последњих 5 година од када и траје монтиран и незаконит судски процес против мене. Као сто сам већ поменуо, 2007. године ја сам у Србији поседовао највећи дистрибутерски ланац киоска, предузеће Футуру плус где сам био у партнерском односу са немачким медијским гигантом WАЗ Медиен групе.

Како по природи послова штампа директно зависи од односа са дистрибутерима, могућност да ја заједно са Немцима имам ту врсту контроле је искоришћена да се политичарима пласира прича о опасности која из таквих веза може да уследи. Позадина је била много тривијалнија. Двојица Милошевићевих министара и блиских сарадника: ….. и Милан Беко, бацили су око на моју фирму и моје послове, па им је моје протеривање са тржишта Србије било приоритет. Тако је почео мој прогон. Медији, текстови, претње, најаве хапшења и суђења, а за све време договори са мном о пословним аранжманима. Како нисам пристајао на те уцене, као вид казне и притиска, подигнута је оптужница против мене. Исти дан код мене је дошао… и понудио да фирму пребацим на њега?!

Верујући да ћу успети да зауставим ту политичку фарсу, обратио сам се ДС-у, странци коју сам годинама финансијски помагао. Чак сам и добио уверавања да ће се тај прогон зауставити и да сви знају да је то урађено само како бих се ја ,,дисциплиновао“.

Оно што међутим нисам знао је да су Беко и… успели да парама купе већину политичара из тадашње власти, па и саме ДС, тако да су тим процесом против мене практично они управљали. Плашећи се моје упорности, новца и бројних доказа које сам о свима поседовао, повисили су улог.

Током 2008. године Борису Тадићу пласирају причу о томе како сам ја некакав опасан криминалац, који наручује убиства по Балкану и како сам њега означио као мету. Тадић иначе изузетно сујетан и по тврдњама оних који га познају, параноичан, те пласиране лажи прихвата као чињеницу. Од тада креће у лични рат са мном, али и са председником Владе Црне Горе, Милом Ђукановићем, под апсурдним изговором да ме премијер Ђукановић у мојим криминалним намерама подржава и пружа ми заштиту.

Стварни разлог мржње према премијеру Ђукановићу, налази се у чињеници да је Црна Гора признала Косово, а Тадић је то сматрао као личну одлуку премијера Ђукановића. Скуп ових околности био је довољан да Борис Тадић и група људи око њега, сви на високим државним функцијама, крену у криминалну акцију против мене и свих оних који су са мном били повезани на било који начин.

Преко државних ресурса упадају у моју фирму, крећу у њено уништавање и убрзо проглашавају стечај. Преко ноћи у фирму убацују своје људе, намештају да је преузме њихов близак сарадник и настави успешно пословање, а да власника фирме (правно лице из Данске) ни о чему нису ни обавестили! Мене стављају на Интерполову листу, као некаквог бегунца иако знају да живим са породицом у Швајцарској и имају моју адресу, где ми иначе достављају пошту. Тужилаштво по налозима шефа кабинета председника Тадића – Миодрага Ракића на силу уз помоћ претњи и монтирањем доказа од стране полиције почиње судски поступак без и једног јединог доказа. Крећу притисци извршне власти на правосуђе преко министарке Снежане Маловић и Слободана Хомена. Судски процес се води уз невиђену медијску харангу.

Мени се ускраћују основна права које закони о судском поступку подразумевају. Моји адвокати јавно напуштају процес јер немају могућност да ме бране. За то време министарка правде Снежана Маловић јавно даје изјаве да сам ја крив и да морам да будем осуђен. Одлази и путује по иностранству као министар правде, а онда злоупотребљавајући ту функцију прича на тим скуповима о мени и износи лажи и о судском поступку, о мојој кривици, опасностима које прете свима ако ја не будем у затвору. За све то време мени су судили само за једну једину ствар.

Кривично дело злоупотреба службеног положаја у мојој приватној фирми и то за период 1995. и 1996. године?! Неспремност судске власти да експресно извршава овакве налоге политичара, испровоцирала је врх државе да спроведе „реформу правосуђа“, верујући да ће тако поставити партијске судије које ће налоге ,,великог шефа“ спроводити у дело и то експресно и беспоговорно. Реформу правосуђа спроводе Миодраг Ракић сеф кабинета председника Бориса Тадића, Душан Петровић потпредседник ДС и бивши министар правде, Снежана Маловић актуелни министар правде, Слободан Хомен државни секретар у Министарству правде, Ната Месаревић председник Високог савета правосуђа. Искључиви и једини разлог ове реформе био је апсолутно стављање под контролу једне странке и једног човека целокупног правосуђа једне земље.

 

Монтирање кривице за убиство
Конкретна сврха реформе била је потреба да се апсолутном контролом судова и судија спроводе личне одмазде и воде приватни ратови председника Тадића и његовог режима против једног броја људи, међу којима сам био и ја.

И поред свих полуга власти и притисака које су против мене примењивали нису успели у намери да ме на пречац осуде и прогласе осуђеним криминалцем. Напротив, ја сам уз помоћ мојих адвоката успео да колико-толико у јавности представим праву позадину овог процеса. Тако је временом тај насилни судски поступак почео попут бумеранга да им се враћа. Тужиоцу сам предао уговоре и доказе о пљачки десетина милиона евра које су Беко и… урадили.

Предао сам имена службеника Агенција за приватизације, министара, политичара који су учествовали у пљачкашким приватизацијама. Предао сам комплетну документацију око приватизације Вечерњих новости, Луке Београд (приватизације у којима су ова двојица тајкуна учествовали). У Швајцарску су дошли представници Савета за борбу против корупције и од мене узели сву документацију. Слика о процесу које се против мене водио у великој се мери променила.

То је само отежало спровођење у дело намере естаблишмента да ме експресно и на силу осуде. Одбијање бројних држава Европе да ме испоруче и сарађују по том питању, јасно стављајући до знања да то кривично дело за које ме у Србији терете не постоји у законодавству европских држава, само је додатно указало на намере српских моћника да ме кроз тај процес униште. Тада се у кабинету Бориса Тадића и његовом најближем окружењу доноси одлука да ме оптуже за нешто друго и то по могућству најтеже кривично дело – убиство!

Ова болесна и криминална идеја поклапа се са убиством хрватског новинара Ива Пуканића, који је о мени током 2001. године по налогу криминалаца написао десетине текстова пуних клевета, због којих сам га тужио суду у Хрватској и добио на десетине судских пресуда. Пуканић је иначе био новинар-рекеташ и бавио се таквим пословима, али је очигледно његовим правим убицама и наручиоцима било јако важно да се то убиство „извезе“ из Хрватске и да се оптуже неки други.

Тако се истога дана кад се убиство десило, док још ни форензичка истрага није завршена, у медијима контролисаним од стране организованог криминала и служби безбедности, могло прочитати да се сумња да су наручиоци из Црне Горе, помињу чак имена председника Владе Црне Горе Мила Ђукановића и моје. Користећи ову трагедију, људи блиски председнику Тадићу предлажу му да то искористи за обрачун са мном, али и са премијером Ђукановићем.

Активирајући опскурног криминалца Ратка Кнежевића уз помоћ медија, односно групе новинара коју су чинили Александар Тијанић, Тамара Марковић-Субота, Веселин Симоновић уз сталну координацију коју су обављали саветник и службеник Бориса Тадића попут Срђана Шапера, Небојше Крстића, Јасмине Стојанов, ова тема постаје апсолутно доминантна тема у јавности Србије и Црне Горе. Ратку Кнежевићу се додељују ударни термини на телевизијама, насловне странице у новинама и недељницима где он износи најтеже клевете и лажи против премијера Ђукановића и мене. По матрици коју сам описао, специјални тужилац одлази на ноге Кнежевићу, јавно саопштавајући да је он врло кредибилан сведок.

У Загребу где је новинар Пуканић живео и радио и где су га убили почиње суђење групи непосредних извршиоца од којих су многи били припадници србијанских параформација током ратова или сарадници служби безбедности. Сведочење Ратка Кнежевића на том суђењу судија одбацује као незначајно, нерелевантно, сведочење које се своди на „рекла-казала“ без било каквих личних сазнања. У Загребу се процес завршава и доноси се правоснажна пресуда. Сем оговарања и клевета Ратка Кнежевића током процеса нико није поменуо нити име премијера Ђукановића нити моје име.

То међутим властима у Србији не значи пуно и они без објашњења и правног утемељења започињу сопствени судски процес у Београду за исто убиство, и то за позадину убиства и евентуалне наручиоце, иако је процес за исто кривично дело у Загребу завршен!

Тетрално хапсе бившег сарадника државне безбедности Сретена Јоцића, кога оптужују за неко друго дело, а кроз медије сервирају причу да је он оперативно организовао Пуканићево убиство. Убрзо се уз претходни договор у Београду хапси и бивши припадник паравојних јединица Жељко Миловановић, означен од полиције као непосредни атентатор на Пуканића.

 

Рукопис Тадићевог сценарија
Користећи најоданије сараднике Слободана Милошевића који су остали у службама безбедности и правосуђу, Борис Тадић уз договор са својим најближим сарадницима примењује и методе које је режим Слободан Милошевића користио у борби са непријатељима – креирање и монтирање лажних оптужби за најтежа кривична дела.

Како су и Јоцић и Миловановић имали велики број познаника, сабораца, веза и контаката са људима из безбедносних структура, одмах се прелази на финални сценарио: Јоцић и Миловановић треба да буду „обрађени“ тако да им се стави до знања да им прети по 40 година робије (у њиховом случају доживотни затвори) или могућност да живе слободно негде далеко од Србије. За такву могућност искупљења било је потребно да лажно оптуже Мила Ђукановића председника владе Црне Горе и мене Станка Суботића, да смо ми од њих двојице наручили убиство Пуканића.

У сценарију Бориса Тадића и његових саучесника у овоме злочину, све је изгледало идеално. Ова двојица неће имати избор и пристаће сигурно на нагодбу. Тадићу су то потврђивали и најближи сарадници попут Миодрага Ракића, Саше Вукадиновића директора БИА, Милорада Вељовића директора полиције и многи други.

Ако се изнуди овако признање, тужилац истог тренутка подиже оптужницу за наручивање убиства против Мила Ђукановића и мене. Швајцарска и друге државе које нису пристајале на моје изручење због кривичног дела ,,злоупотреба службеног положаја у приватној фирми“ сада ће морати да ме изруче.

Председник владе Црне Горе ће имати страховит проблем у самој држави, али и код светских државника и институција ЕУ, где Црна Гора жели да се прикључи.

Тадић постаје „фактор мира, безбедности“ и ,,симбол борбе против организованог криминала“ на Балкану! Хрватској овакав расплет идеално одговара. Нема никога ко би се овоме сценарију супротставио. Медији, поједини, плаћени аналитичари, опозиција у Црној Гори, међународни плаћеници српске власти у ЕУ и САД су већ били припремљени. Очекивао се наш финални медијски маскар и судски процес који би обојицу уништио заувек. Да је ово све било припремљено, сведоче интервјуи, текстови, насловне странице бројних новина и магазина под контролом Бориса Тадића и његове клике.

Ратко Кнежевић, криминалац из Црне Горе који је постао најближи и најпоузданији сарадник председника Тадића и његових најповерљивијих људи, није издржао, а да се не похвали како је упознат са чињеницом да се против мене и Мила спрема нова оптужница и то ,,много много озбиљнија“.

Медији у Србији и Црној Гори су се утркивали ко ће да објави ексклузивнију вест о истрази коју тужиластво и полиција у Србији воде око наручиоца убиства и наравно увек су то била имена премијера Ђукановића и моје. Како је то био приоритет број један председника Тадића, сви ресурси државе Србије стављени су у ту функцију. Миодраг Ракић је дневно координирао правосуђе, службе безбедности и полицију око процеса наговарања ових сведока. Снежана Маловић министар правде, Миљко Радисављевић специјални тужилац, Саша Иванић заменик специјалног тужиоца, Милорад Вељовић директор полиције, Саша Вукадиновић директор БИА и остали, свакодневно су обавештавали Ракића о напретку договора и могућношћу подизања оптужнице против Ђукановића и мене. Други део тима био је задужен за медијску припрему ове акције.

Јасмина Стојанов, Небојша Крстић, Срђан Шапер, Александар Тијанић су били задужени за медијску припрему ове криминалне акције. Медији у Србији, Црној Гори па и Хрватској имали су задатак да монструозне планове ове групе приближе јавности и олакшају тужилаштву да без доказа ипак подигне оптужницу. Пре свега је била важна Црна Гора и медији у њој.

Опозиција у Црној Гори коју финансира режим из Београда је већ почела да јавно најављује убрзано хапшење премијера Црне Горе и њихово преузимање власти. Како би додатно помогао опозицији у Црној Гори. Борис Тадић даје налог Бранку Радујку, директору Телекома Србија да са значајним средствима помогне ту акцију у Црној Гори. Телеком је иначе фирма која служи Борису Тадићу и Демократској странци (раније је користила Коштуници и ДСС за исте разлоге) за финансирање свих могућих партијских и личних пројеката.

Колоквијално је позната као „касица-прасица“ ДС-а и кабинета Бориса Тадића. Бранко Радујко, одређује буџет од милион евра за ,,маркетинг“ фирме у Црној Гори и наравно највећи део даје у руке параполитичкој опозицији окупљеној око дневног листа Вијести, Монитор и ТВ Вијести. Они великодушно враћају услугу и од тада свакодневно то је била једина и најважнија тема коју су ови квазимедији обрађивали.

Те медијски сервиране лажне оптужбе, по унапред направљеном договору и координацији из Тадићевог кабинета, дочекивали су политичари у Црној Гори и Србији. Свакодневно су оптуживали власт Црне Горе, да је у некаквом договору са мном и на некаквом ,,ратном кабинету“ доносила одлуке о убиствима по Балкану. За Тадића и његове најближе саучеснике све је изгледало идеално. Проблем је настао у наизглед неважним чињеницама, да ни премијер Ђукановић нити ја нисмо ни знали нити икада видели ни Јочића ни Миловановића.

Јочић који је био искуснији и лукавији, а и знао са ким има посла, није никако хтео да пристане на овакав договор, знајући да је у питању политика и да ни њему после евентуалне нагодбе нико не гарантује било какву сигурност. Зато су и преговори трајали дуже него што је то круг људи око Бориса Тадића очекивао. Притиске на Јочића да лажно сведочи, почео је да врши и директор полиције Милорад Вељовић који је поред Саше Иванића (помоћника специјалног тужиоца) и „добронамерних заједничких пријатеља“ Јочићу предлагао слободан живот у Гватемали, пуно пара и све што уз то иде само да лажно оптужи Ђукановића и мене.

Одупирање Јочића да тек тако пристане на лажно сведочење, натерало је криминалце из институција државе да потраже нове сведоке. Тако по налогу самога Бориса Тадића, који је пренет наравно преко његовог шефа кабинета Миодрага Ракића, највиши функционери управе криминалистичке полиције и специјалног тужилаштва за организовани криминал траже нове „сведоке“. Службе безбедности су почеле да обрађују бројне криминалце, професионалне убице и дилере дрогом, све оне који би по њиховом мишљењу били спремни на такву врсту договора. Тражени су пре свега осуђени криминалци из Црне Горе, који су у бекству или су на слободи под контролом српских служби безбедности.

 

Налози и извршења
По налогу Ракића, Снежана Маловић је добила задатак да све овакве случајеве преко судова ослобађа и пушта из затвора, што је она беспоговорно извршавала. Тако су неколико држављана Црне Горе који су имали проблеме са законом уцењивани укидањем пресуда и пре свега заштитом у Србији, ако пристану да по налогу представника државе Србије лажно сведоче и лажно оптуже мене, али пре свега премијера Црне Горе Мила Ђукановића.

Ово је био државни пројекат и то првога реда. Само тако су највиши функционери полиције, посебно управе криминалистичке полиције могли да нуде криминалцима разне погодности државе, као противуслугу за лажно сведочење и монструозне оптужбе против демократски изабраног премијера суседне државе.

Како су се у овоме делу криминалних радњи дешавала и много тежа кривична дела, а како су у то све били умешани и високопозицонирани политичари додатне детаље у овоме допису не износим, посебно зато што су они део истраге тужилаштва која се ових дана завршава и где се ускоро очекује подизање кривичних пријава против великог броја лица. Уколико пак било коме од примаоца овога дописа буде значајно и хоће да се интересује око ових детаља и ја и моји адвокати смо спремни да пружимо и све те доказе, као и имена учесника. Медији су настављали да извршавају налоге ове криминалне групе, оптужујући нас свакодневно за разна кривична дела. Убрзо је поред убистава дошла на ред и продаја дроге, па сам тако од исте групе оптуживан за организацију и продају милиона тона кокаина широм света, од Аргентине до Русије.

Чак је и сам председник Борис Тадић користио сваку прилику током званичних сусрета са иностраним званичницима да износи лажне оптужбе о некаквој продаји дроге која иде из Црне Горе и његовим напорима да то спречи. Како за ово пак није било доказа, одустало се привремено од оптужби за дрогу и поново вратило на причу о убиству. Неприхватање Сретена Јочића да учествује са њима у овоме криминалу натерало их је да покушају са тражењем оних који ће бити спремни да ме лажно оптуже.

Задатак који је наређен људима из полиције, тајних служби, тужилаштва, правосуђа био је јасан: нађите како знате и умете било шта, не бирајући средства, начине, методе! Све је дозвољено и сви ресурси државе су на располагању! Управо зато у институцијама државе отворена је нека врста такмичења међу појединцима, ко ће први донети шефовима ,,скалп“ некога од нас двојице. Службе безбедности су користиле своје методе, полиција своје, Министарство правде контролу судова и тужиоца (управо зато сви су били у в.д. стању све време), а сви заједно имали су подршку кабинета и свих медија у држави. Поред уцењених и осуђених криминалаца, друга циљна група потенцијалних лажних сведока проналазила се међу осумњиченим или оптуженим појединцима у разним кривичним поступцима, који су сви по политичком налогу вођени управо у Специјалном суду за организовани криминал.

Метод је био једноставан. Закон донет да би се спречио организовани криминал и истражила политичка убиства под режимом Слободана Милошевића, у Специјалном суду је злоупотребљаван и коришћен искључиво у политичким и личним обрачунима, оних који су на власти и који контролишу ову институцију. Ту је политику почела влада Војислава Коштунице, измишљањем свих врста ,,мафија“ које су служиле да би се уништавала како политичка тако и економска конкуренција. Ту злоупотребу наставили су Борис Тадић и његов кабинет, који ту врсту злоупотреба над Специјалним судом и тужилаштвом спроводи до дан данас. Предност да се по том закону осумњичени и оптужени могу да држе у притвору и неколико година, био је идеалан модел да се таквим особама нуде ,,договори“ који би их спасили такве тортуре.

И то су специјално тужиластво са људима из полиције и служби безбедности користили све време. Тако су у монтираном судском процесу који су против мене водили, држали у притвору скоро четири године Стевана Бановића бившег службеника Савезне управе царина, терајући га да ме лажно оптужи за шверц цигарета.

Две године пре него је тужилац уопште и отворио истрагу полицијски инспектор Богдан Пушић је почео да врши притисак на Стевана Бановића да ме лажно оптужи и то за послове шверца које је радила држава Србија преко војне и државне безбедности. У почетку је то радио неформални и „пријатељски“, а од 2006. званично у седишту УБОПОК-а и присуству заменика тужиоца Саше Иванића, тужиоца који је и водио овај предмет.

Бановићу је нуђен статус сведока сарадника само да прихвати да на суду прочита исказ који су му Пушић и Иванић унапред припремили. Богдан Пушић је притискао породицу Стевана Бановића, његову жену и сина.

Долазио је код њих кући, терао их да врше притисак на оца и супруга, да они прихвате лажно сведочње итд. Па је тако доводио на суд супругу Стевана Бановића и био присутан приликом давања њенога исказа, који је она судски овереном изјавом поништила и објаснила да га је дала под притиском. Стеван Бановић је тежак срчани болесник. И поред те чињенице држан је у притвору 42 месеца без адекватне медицинске неге, стално теран да лажно оптужи мене, а да не помиње истину коју је као радник царина знао, тј. да су се шверцом цигарета за које су мене оптуживали бавили представници државне и војне безбедности преко њихове фирме Суццес.

 

Лажне оптужбе
Све ово и много виш од овога, Стеван Бановић је изјавио на суду у предмету К-По1 бр.103/10 и то на главном претресу 24.06.2011. и током давања завршних речи 03.10.2011.

Том приликом Бановић је изјавио да је добијао и претње на мобилни телефон пред давање исказа, да никако не сме да помиње војску и војну безбедност, као ни фирму Суццес и везу са државом. (Прилог бр. 3 – Транскрипт аудио записа са главног претреса одржаног дана 24.06.2011. године Прилог бр. 4 – Транскрипт аудио записа са главног претреса одржаног дана 03.10.2011. године Прилог бр. 5 – Судски оверена изјава Стевана Бановића).

Да је овакав стил и начин рада полиције и тужилштва, својствен криминалцима, био и једини начин који су они радили потврђује и исказ Миленовић Дејана, оптуженог у сасвим другом предмету К-По 1 бр 104/10. У предмету који нема никаве везе са мном, поново су службеници УБОПОК-а Богдан Пушић и Љубичић Зоран уз тужиоца Сашу Иванића, чинећи кривична дела, покушавали да на силу, уценама и претњама нађу некога ко би био спреман да ме лажно оптужи.

Тако су још 2006. године Пушић и Љубичић нудили Миленовићу статус сведока-сарадника ако оптужи мене и Синишу Стојчића да смо заједно шверцовали цигарете. Чињеница да ме Миленовић уопште не познаје није била препрека, чак је тужилац Иванић имао спремне исказе које је Миленовић само требало да потпише. Непристајање Миленовића да ме лажно оптужи резултирало је његовим хапшењем јула 2007. године, када му је незаконито у полицијску станицу долазио тужилац Иванић и нудио „спас и договор“ само ако лажно оптужи мене !

Како ни то није успело, држава му је дала адвоката по службеној дужности Гордану Бабић, која је од првог тренутка вршила притисак на Миленовића да прихвати понуду тужиоца и да мене лажно оптужи. Чак му је из тужилаштва доносила папире, које је Миленовић требало да научи напамет и да их као такве уврсте у списе. Адвокат Гордана Бабић је чак предлагала Миленовићу да учествују у кривичном делу уцене и рекетирања према мени, са намером да од мене траже 500.000 евра! Миленовић то није прихватио и убрзо је заменио адвоката који је у суштини био представник тужилаштва и полиције.

 

Епилог кога још нема
Све ово и много више Дејан Миленовић је изјавио и на главном претресу одржаном 15. јуна 2012. године у Специјалном суду у Београду. (Прилог бр. 6 – Транскрипт аудио записа са главног претреса одржаног дана 15.06.2012. године)

На основу свега наведеног потпуно је јасно и чињенично доказано да је једна група високих државних функционера. злоупотребљавајући функције, службени положај и законска овлашћења која из тих функција проистичу учинила низ изузетно тешких кривичних дела.

Такође је евидентно да су то радили у континуитету више година, са само једном једином намером да задовоље политичке налоге које су добијали од својих претпостављених, односно носиоца политичких функција у власти у Србији. Ово криминално дело вршили су представници најзначајних државних институција па је утолико чињење ових кривичних дела опасније и озбиљније.

Институције које у свакоме демократском друштву служе за заштиту и безбедност грађана и друштва, у диктатурама и зликовачким режимима се користе за пљачку, отмице, уцене, монтирање процеса, личну освету па чак и наручена убиства. Србија је до скоро имала на власти такав режим и последице такве владавине се осећају и дан-данас. Управо је зато важно да се ова тешка кривична дела што пре истраже и добију законску форму, а починиоци тешко казне, како се овакве ствари више никада не би дешавале у Србији.

Најодговорнији у чињењу ових кривичних дела су: Министарство полиције и то хијерархијски од директора полиције Милорада Вељовића, преко Родољуба Миловића, начелника управе криминалистичке управе Србије, затим Радослава Ђиновића, помочника начелника УКП за тероризам, као и оперативаца попут Богдана Пушића инспектора, Зорана Љубичића инспектора и многих других Министарство правде на челу са Снежаном Малович и државним секретаром Слободаном Хоменом, Специјално тужиластво за организовани криминал на челу са тужиоцем Миљком Радисављевићем и непосредним оперативним тужиоцем задуженим за ,,прљаве послове“ Сашом Иванићем. Сви поменути су уз одређен број других појединаца учествовали у извршавању незаконитих налога које је преко шефа кабинета председника Србије давао Миодраг Ракић.

Јасно је да су налози Миодрага Ракића представљали жеље или наредбе самог председника Бориса Тадића и његових најближих сарадника. У којој је мери то било злоупотребљавано од стране Миодрага Ракића и евентуално некога од стране поменутих функционера, на истрази је да утврди.

Предност да је у међувремену дошло до промене власти и да ће вероватно носиоци неких од најважнијих функција извршне власти бити замењени даје могућност да се ова истрага заиста спроведе и покаже најтеже облике организованог криминала у самом врху власти.

Ипак, без подршке демократских институција Европске Уније, којој Србија жели да се прикључи и надзора у друштву какво је наше није извесно да ће истрага бити и урађена на адекватан и истинит начин. Управо из тих разлога и достављамо овај допис, највишим функционерима ЕУ задуженим за прикључење и проширење ове заједнице, уверени да ће својим надлежним службеницима дати овај допис и доказе да се сами увере у истинитост наведених тврдњи.

 

 (Таблоид)

Ознаке: Борис Тадић, дууванска мафија, корупција, Србија, Станко Суботић Цане