Прочитај ми чланак
Поново сви који нису власт морају да учитавају оно што им се преко контролисаних средстава јавног информисања сервира
Истог дана, 25. септембра, када је нови шеф тима Владе Србије за техничке преговоре са Приштином Дејан Павићевић у Бриселу потписао намеру да спроводи оно због чега се, према речима потпредседника Владе Александра Вучића, “ноћима не спава”, (1) – тј. такозвани “споразум о интегрисаном управљању прелазима” између централне Србије и њене јужне покрајине, (2) председник Србије је после свог говора пред Генералном скупштином УН (3) најавио да “даље од овога нећемо ићи”:
“Поштоваћемо све што је претходна власт договорила у дијалогу, али даље од тога ми не идемо. Ми се налазимо на ивици и све даље од тога, ми падамо у независност Косова и Метохије.” (4)
Ово, наравно, не значи да преговора више неће бити с обзиром да је Николић у свом говору јасно предложио “директне преговоре на највишем политичком нивоу”, већ да Србија, према речима свог председника, “неће да преговара о спровођењу независности такозване државе Косово”.
Дакле, из претходно наведеног могла би се склопити следећа слика: нова власт се обавезала, што “коалиционом споразумом”, (5) што обећањима које је тајно дала западним силама да ће спровести оно што је претходна власт обећала, али ће сви даљи преговори носити искључиво њен печат:
“Договора од сада неће бити ако је то начин испуњавања свих жеља албанске стране, а да српска страна не затражи чак ни оно што је договорено Резолуцијом 1244”, како је Николић изјавио новинарима после свог обраћања Генералној скупштини, додајући да више не може да се деси да један човек или странка преговарају о Косову у име Србије, већ да преговори морају да се подигну на виши ниво како се нико не би заклањао иза оних који те преговоре воде: “Знаћете да су одговорни и влада и председник за све што буде постигнуто у преговорима”. (6)
Мора да се примети да је добро што је у свој говор Николић унео и битну квалификацију по којој он обавезе које је Србија преузела у вези Косова и Метохије “оцењује(м) као испуњавање списка жеља албанске стране” и, још важније, “попуштање тадашњег руководства под тешким притисцима”, с озбиром да је добро познато да не обавезују никакви међународни споразуми који су потписани под било каквом врстом присиле. Нека ово буде залог за будућност.
ШТА ЗНАЧИ „КУПОВИНА ВРЕМЕНА“ Уз то, мора се приметити да је и сам Павићевић –разлози се могу различито тумачити, али у позитивном смислу искључиво као тактика за евентуалну “куповину времена” – релативизовао акт потписивања “споразума о прелазима”, истичући да “протокол није потписан, а нарочито не протокол са Приштином”, већ је “дошло до размене писама” (7) са шефицом дипломатије ЕУ Кетрин Ештон, и да се овим “заправо отварају преговори о даљој судбини споразума о заједничком управљању прелазима (ИБМ)”, где ће први корак бити формирање радних група, у оквиру којих “ћемо покушати да исправимо неке елементе договора који су неповољни за Србију”, што је “процес који ће да траје”. (8)
Да у свему овоме битан елеменат може представљати управо поменута класична дисциплина која се последњих деценија развила на овим просторима, тј. “куповина времена” – која, упркос томе што ником није донела успех, наставља да се примењује или бар користи као алиби за неке много ниже пориве – може се назрети и из размишљања професора политичких наука и бившег дипломате Предрага Симића, који сматра да ће “наша страна вероватно покушати да се одбрани” од предстојећих захтева Кетрин Ештон и Хилари Клинтон, (9) који су “на линији онога што смо већ чули од немачких парламентараца”,(10) тако што ће “показати спремност да се примени оно што је претходна власт потписала, у смислу да они нису одговорни”. (11) Наравно, Симић је у праву бар у смислу да “наша политичка позиција није ни мало лака, јер се налазимо у тешкој економској ситуацији и очекивању да би управо са Запада требало да дође највећа количина новца која Србији (треба?) крајем године”. Другим речима, наше даље ослањање на политику ЕУ нема алтернативу нас, у комбинацији са празном касом коју је оставила претходна власт, чини изузетно подложним на све врсте уцена.
Оно што међутим, у овом контексту може додатно да забрине је опаска коју је на једном другом месту изнео иначе пословично добро обавештени Симић: „Мислим да је питање свих питања у овом тренутку да ли Србија може да избегне и поднесе консеквенце ако до краја године не прихвати оно што су најближе одредили парламентарци немачке ЦДУ”, наглашавајући да ни они нису рекли све и да „има још нешто озбиљније што се од Србије очекује а што знају и Вучић и Дачић”. (12)
Као што се види, поново су сви који нису власт доведени у позицију да морају да “учитавају” у оно што им се преко контролисаних средстава јавног информисања сервира од државних званичника или “добро упућених извора”. Неки ће то покушати да раде на основу оно мало чињеница до којих се уопште може доћи, други на основу својих пројектованих лепих жеља, трећи у склопу задатка спиновања јавности, четврти на основу неких мање или више поузданих инсајдерских информација којима располажу или мисле да располажу. Неки ће доћи до већ поменутог закључка да се “вешто купује време”, док ће други закључити да је реч о “муљању” да би се прикрила класична издаја или неки од бројних облика политичког профитерства – који опет објективно воде у издају националног интереса. И – с обзиром на претходна искуства, ко може да криви икога ко дође до овог другог закључка.
ПРОБЛЕМ НОВЕ ВЛАСТИ Поново полако тонемо у кошмар који се непрекидно деценијама понавља и који већ једном мора да престане. У Србији поново имамо власт чије намере, осим када је реч о пуком очувању власти и што дужем уживању њених привилегија, нису широј јавности до краја јасне и која се чак и не труди да их објасни бар тамо где треба. На пример, косметским Србима, од којих се може сазнати да “нико од представника локалних самоуправа није био обавештен да ће тај протокол (о прелазима) бити потписан”, као и да им није јасно “зашто се жури са имплементацијом споразума када се очекује оцена уставности Уставног суда Србије о њима”. (13)
То је већ ствар која у најмању руку говори о аматерском приступу вођењу државе, али и с правом изазива подозрење о њеним намерама. Јер, ако се евентуално проценило да се јавност мора лагати ничим поткрепљеним тврдњама да су парафи Борка Стефановића заправо “потписи” и “међународни уговори”, који обавезују (14), да би се тобож “купило време” – а једино време које вреди куповати је док не дође помоћ са Истока или док се не операционализује акција муњевитог раскида са претходном влашћу – онда је ваљда то нешто о чему је требало обавестити бар најужи круг својих људи. А ако председник општине Косовска Митровица цитирани Крстимир Пантић први човек СНС на КиМ, о томе није знао ништа – једини озбиљан закључак који се може донети је да је много тога труло у држави српској.
И, да не дужимо, овако ће бити са сваком влашћу која нема јасан логички одбрањив програм – а програм ЕУ нема алтернативу у светлу непресушних ултимативних притисака на Србију и пољуљане конструкције саме ЕУ то свакако није – који јасно износи пред домаћу и страну јавност, која се није обавезала никоме и ничим до тим истим јавно изнесеним програмом, која није двосмислена када је реч о јавном истицању основних националних интереса, и која није спремна да понуди грађанима Србије “крв, зној и сузе”, тј. само оно што се може постићи радом, пожртвовањем, храброшћу и оним чиме Србија истински располаже.
Дотад је свака подозривост према намерама и радњама власти оправдана, и на власти ће бити да ту подозривост оповргне. А она је, и после “историјског” 25. септембра, и даље више него оправдана. С тим што, у овим временима, пасивна подозривост представља луксуз који ретко ко у Србији може себи више да дозволи.
( Нови Стандард )
