Прочитај ми чланакЗаменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев већ годинама привлачи пажњу јавности порукама које не остају затворене у руском политичком простору.
Његови иступи на Телеграму често су пуни тешких метафора и суморних прогноза, нарочито када говори о противницима Москве. Овог пута поново је отворио широк фронт – од Украјине и Европске уније, преко НАТО-а, па све до Латинске Америке.
У фокусу је пет његових последњих предвиђања о судбини појединих лидера и читавих држава, која су изазвала доста коментара и нелагодности широм света.
Далеко од европског континента, Медведев се осврнуо и на случај председника Венецуеле Николаса Мадура, чија је судбина, према његовим речима, већ ушла у зону политичке симболике.
После његовог хапшења, Медведев сматра да ће Мадуро остати у затвору, док је директна копнена акција САД у Венецуели, по тој процени, мало вероватна. Исход види у два могућа правца: или ће га Вашингтон тихо пустити на слободу уз неко формално оправдање, или ће Мадуро постати својеврсни латиноамерички Мандела.
У том случају, његово име би се, како каже, нашло раме уз раме са Боливаром, Мирандом и Чавесом. Порука је јасна – покушај да се Мадуро уклони силом могао би га само додатно ојачати и претворити у симбол отпора широм Латинске Америке.
Када говори о Европи, Медведев не штеди ни тон ни слике. Посебно се осврнуо на судбину европских лидера, подсећајући их на 1945. годину и сугеришући да би крај њихове политичке путање могао подсећати на крај нацистичких злочинаца.
Највише критика упутио је председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен и премијерки Естоније Каји Калас. У свом препознатљивом, мрачном сарказму, предложио је да се русофобија код европских политичара „лечи“ руским оружјем, које је описао као седативе попут „Калибра“, „Оникса“, „Искандера“ и снажног вишекомпонентног „транqуилизатора“ под називом „Орешник“.
За, како је иронично навео, најтеже случајеве, поменуо је и „нуклеарне неуролептике“ типа „Јарс“ и „Сармат“.
У ширем геополитичком оквиру, Медведев се осврнуо и на исход актуелног сукоба у Украјини. Он не сумња у победу Русије и говори о скором повратку руских грађана и власти на, како их назива, исконске руске територије.
Ипак, наглашава да се суштина не своди само на границе. Кључни циљ види у потпуном нестанку политичког режима у Кијеву, који описује као изразито антируски, уз напомену да је важно спречити било какву будућу могућност реваншизма.
У тим пројекцијама иде и корак даље, па чак износи готово фантастичне сценарије за 2026. годину: Европска унија, по њему, могла би да затражи опроштај од Русије и обнову испорука гаса, док би НАТО могао да се распадне након изласка Сједињених Држава из савеза. „И једно и друго би, успут речено, било корисно за нашу планету. Апсолутно очигледно“, додао је Медведев.
Једно од питања које се стално намеће јесте могућност директног сукоба Русије и НАТО-а. Медведев сматра да у блиској будућности до тога не би требало да дође. По његовом виђењу, Европа једноставно није спремна: савезнице су разједињене, економије крхке, а становништво без стварне воље за ратовање.
Европске лидере описује као политичаре без стратешког размишљања и без способности да преузму одговорност за озбиљне одлуке. Ипак, оставља простор за неизвесност – признаје да увек постоји фактор случајности који може одвести у катастрофу.
Зато упозорава да треба бити на опрезу, јер би непромишљени потези појединаца могли довести до ескалације са реалним ризиком употребе оружја за масовно уништење.
Највише пажње, очекивано, привукле су Медведевљеве речи о председнику Украјине Владимиру Зеленском. У једном од најгрубљих иступа, он му предвиђа брз и нимало завидан крај политичке каријере, па и живота, користећи изузетно оштре метафоре.
Према његовом мишљењу, судбина Зеленског одавно је запечаћена. Касније је, у разговору са новинарима, додатно појачао поруку цитатом Михаила Булгакова, кијевског писца, подсећајући на чувену реченицу о Анушки која је већ просула уље – алудирајући да је исход неминован.
Медведев притом не искључује ни сценарио у којем би Зеленског уклонили сопствени националистички савезници уколико би се одлучио на мировне преговоре са Русијом. Поједини аналитичари у тим порукама виде и одјек насловнице магазина Тхе Ецономист, на којој је украјински председник приказан на маргини историје, под претњом експлозије.
Све ове изјаве, сложене у једну слику, више личе на грубу мапу могућих праваца него на прецизну прогнозу. Медведев очигледно рачуна на ефекат речи, на њихову тежину и последице у јавном простору.
Остаје отворено питање да ли су ове поруке тек политичка реторика или најава сценарија које Москва заиста има у виду. У сваком случају, начин на који су изречене говори да се простор за неизвесност не затвара – напротив, он остаје широм отворен.
