Од случаја понижавања професорке енглеског језика, преко монтираних пријава против Спасојевићеве, па до њеног отказа због солидарности са студентима и протеста против насиља и корупције, текст јасно открива образац репресије који функционише као минијатура читавог државног система. Они који ћуте и служе бивају награђени, а они који питају где су паре, ко крши закон и зашто се правда гура под тепих, бивају избачени из система.

Посебно је узнемирујуће описано понашање правосуђа, које исте законе примењује различито у зависности од „подобности“ појединца. Док један професор бива враћен на посао привременом мером, професорки која пролази кроз исти поступак суд практично поручује да се „снађе“, чиме се правна држава своди на произвољност и личну процену судије.

Ова прича  говори о моделу власти у коме се институције користе као средство дисциплиновања, у коме се образовање кажњава, а лојалност систему награђује. Просвета је постала бојно поље на коме се уклања сваки траг самосталности и критичког мишљења, јер управо такви људи стварају генерације које не пристају на страх и понижење.

Истовремено, текст показује и нешто охрабрујуће: обновљену солидарност између ученика, родитеља и наставника, као и појаву младих који не желе да оду из земље већ да је мењају. Управо због тога систем удара на овакве професоре први, јер су они носиоци промене.

Случај Неле Спасојевић постаје симбол борбе за достојанство образовања, за право на отпор неправди и за Србију у којој се не кажњава честитост. Он јасно показује да данас у овој земљи није опасно бити лош професор, већ добар, храбар и поштен човек.