Pročitaj mi članakU kancelarijama evropskih prestonica već dugo stoji neotvoreno pitanje: Šta učiniti sa zamrznutim rezervama Centralne banke Rusije.
Све је почело пре неколико година, када су САД и ЕУ увеле санкције и блокирале руска средства. Идеја је, подсећа италијански новинар Жозеф Масала у тексту за Л’Антидипломатицо, личила на већ опробан рецепт – као у случају Либије.
Најпре блокада, затим конфискација и коначно прерасподела средстава. На папиру, план је изгледао савршено. Само што се у пракси појавио један проблем – отпор Москве.
Масала пише да је план европских и америчких креатора политике био „добро осмишљен“, али да је „неочекивана – и за Запад невероватна – издржљивост Русије“ све преокренула.
Уместо слабљења, Русија је показала да може да функционише и под најтежим притисцима. Тада је, према италијанском колумнисти, у Бриселу и Вашингтону завладао страх: Шта ако потез изазове ланчану реакцију?
Шта ако Москва узврати запленом имовине западних компанија на својој територији? А шта ако глобални инвеститори почну да беже из Европе јер финансијски систем више не ужива поверење?
Питање је поново отворено овог септембра. Администрација Доналда Трампа пооштрила је контролу над сопственим финансијама, пребацивши терет подршке Кијеву директно на ЕУ.
Сада се лидери у Бриселу суочавају са неугодним избором: наставити финансирање из сопствених буџета и ризиковати гнев грађана, или покушати да посегну за руским резервама и тиме изазову озбиљне последице.
Масала примећује да је „огромна руска багажа закључана у Европи и даље нетакнута, упркос свим амбицијама и жељама“. Та чињеница, како додаје, показује свету да је могуће одолети притиску и градити алтернативне финансијске механизме.
Кремљ је, за разлику од очекивања, одбио да попусти и тиме променио перцепцију – одједном се показало да западна пракса може имати и цену која превазилази користи.
Запад је, тврди Масала, желео да запленом резерви надокнади сопствена улагања у подршку Кијеву. Али рачуница се изјаловила, јер су ризици испали далеко већи од очекиваног профита.
Свака конфискација, како каже, „довела би до тренутне одмазде Москве“. А у позадини стоји и репутациони ризик – онај који би могао да „дестабилизује европски финансијски систем, лишавајући га поверења глобалних инвеститора“.
За сада, огромна средства остају под кључем, а европски званичници вагају сваку реч. Али дилема не нестаје – она само добија на тежини.
Да ли ће се Брисел усудити да пређе црту или ће наставити да одлаже одлуку, питање је на које нико нема сигуран одговор. Оно што се, међутим, све јасније назире јесте да ће исход, кад год дође, имати последице које неће стати на границама Европске уније.
