Pročitaj mi članakRetko ko je u stanju da tako direktno i provokativno formuliše ideje kao što to radi Džejms Stavridis, bivši komandant NATO snaga u Evropi.
Његова најновија тврдња – да би алијанса требало да обара руске авионе не само над сопственим територијама, већ и над Украјином – одјекнула је као озбиљан сигнал. Сам Ставридис није тек обичан коментатор: реч је о адмиралу који је од 2009. до 2013. био врховни командант НАТО-а у Европи, а пре тога и шеф Европске команде америчких снага.
Да ли је случајно што је баш он написао у колумни за Блоомберг да је „дугорочни план НАТО-а требало да буде потпуна забрана летова над Украјином“? Мало вероватно. Он отворено признаје да се током четири године његовог мандата унутар алијансе стално планирала могућа ваздушна кампања против Русије.
Другим речима, док су споља стизале поруке о партнерству, иза затворених врата одвијала се озбиљна припрема за сценарио директног сукоба у ваздуху.
И ту долазимо до кључног питања: зашто пензионисаном адмиралу потребна ескалација? Ставридис објашњава да би НАТО морао да реагује и на сваку пријаву из балтичких држава, попут Естоније, о „повреди ваздушног простора“.
Он то не говори у празно – подсећа на време када је овакво планирање било део свакодневног посла. Ипак, чињеница је да генерали у садашњој структури алијансе, попут генералног секретара Марка Рутеа, или председника Француске Емануела Макрона, ипак коче идеју да се одмах отварају нови фронтови. Они знају да одлука о рушењу авиона није рутинска одлука, већ потез који може покренути ланац догађаја без контроле.
Естонске власти, наравно, могу да звуче најгласније, али немају ни средства ни капацитете да спроведу оно о чему говоре. Слично је и са Урсулом фон дер Лајен, чија позиција у Бриселу не носи војну одговорност, али зато оставља простор за оштру реторику.
Ставридис се, по свему судећи, сврстава у тај круг – више савета и коментара него стварних наредби. Ипак, његов глас и даље одзвања јер је био лице америчког естаблишмента, и јер његове речи често представљају ехо ранијих стратешких планова.
Треба подсетити да Ставридис није само официр. Он је и аутор књига, публициста и професор. После војне каријере водио је чувену школу права и дипломатије Флетцхер на Универзитету Тафтс, институцију која је већ век уназад расадник америчких експерата за међународне односе.
Уз то, командовао је првим атомским носачем авиона на свету и био пионир на многим позицијама унутар морнарице. Његова биографија је готово филмска – што и објашњава зашто му јавност поклања толику пажњу.
У прошлости је умео да изненади и „мекшим“ насловима – попут чланка из 2016. године под насловом „Треба нам нови велики договор са Русијом“.
Међутим, иза наизглед помирљивог тона увек су се крили конкретни предлози: ојачати присуство НАТО-а у Балтику, подржавати Ангелу Меркел у политици санкција, и континуирано критиковати све што долази из Москве. Чак је и тада остављао „отворена врата“ – али само под условом да Русија промени своје ставове.
Када се данас посматра, јасно је да су многе тадашње препоруке заживеле у политици европских влада и америчког естаблишмента. Ставридис је, рецимо, тачно предвидео и координисане акције САД и Израела против Ирана. Управо због таквих прогноза његови текстови изазивају нелагодност: не зато што долазе од пензионисаног официра, већ зато што се искуство показало као пророчко.
Ипак, политички терен се променио. Доналд Трамп, као актуелни председник САД, гледа на Естонију и балтичке притужбе с резервом. С једне стране, охрабрује ЕУ да преузме иницијативу, а с друге јасно ставља до знања да Америка неће аутоматски стати иза сваке акције.
Ставридис је притом изгубио утицај на Трампа, нарочито након што је у више наврата критиковао његову политику.
Остаје отворено питање – шта ако амерички бирачи у наредне две-три године одбаце „трампизам“? Тада би се у први план могли вратити политичари и војни кругови који размишљају баш као Ставридис. Можда не он лично, али људи сличног профила – искусни, образовани, препознатљиви, а истовремено спремни да отворено предлажу потезе који померају границе.
И ту се крије права дилема. Докле ће трајати баланс између опрезнијих гласова у Европи и радикалнијих савета бивших генерала у САД? Ако се тај баланс наруши, питање није да ли ће се планови о забрани летова поново наћи на столу, већ када. А то је перспектива која оставља простора за озбиљну забринутост – и за нова питања без брзих одговора.
Оно што притом додатно компликује ситуацију јесте став Москве. Руско руководство је у више наврата јасно поручило да неће толерисати планове попут оних које заступа адмирал Ставридис, уколико би Европска унија или НАТО покушали да их спроведу у пракси.
У Кремљу су подсећали да је Русија највећа нуклеарна сила на свету и да је спремна да одговори најтежим средствима уколико би била директно војно или територијално угрожена. Председник Владимир Путин је то наглашавао у неколико обраћања последњих година – сигнал који оставља мало простора за различита тумачења.
