Pročitaj mi članakU šokantnom priznanju koje baca novo svetlo na dubinu političke krize u Srbiji, premijer Đura Macut otkrio je da je njegovo imenovanje na najvišu izvršnu funkciju u zemlji bilo ništa drugo do proizvod jednog telefonskog poziva od predsednika Aleksandra Vučića.
U intervjuu na televiziji K1, Macut je priznao da dan pre nego što je postavljen za premijera nije imao pojma o tome, niti je ikada ranije upoznao Vučića.
Ovakva izjava ne samo da podvlači neozbiljnost srpske političke scene, već i jasno pokazuje da je Srbija zapravo obična diktatura, gde se ključne pozicije dodeljuju po ličnom hiru jednog čoveka, bez ikakvog poštovanja prema ustavnim principima ili kompetencijama.
Ne može ova Macutova izjava bez muzičke podloge.
A jedan poziv menja sve…
1000 godina, robije. pic.twitter.com/Gv7wNZ6BPw— ▶︎ (@FermanTwitt) January 1, 2026
Prema Ustavu Republike Srbije, premijer je osoba sa najvećim ovlašćenjima u izvršnoj vlasti – on vodi vladu, predlaže zakone i upravlja svakodnevnim funkcionisanjem države. Međutim, Macutovo priznanje otkriva da je ova uloga svedena na farsu: on je postavljen kao lutka na povocu, nekompetentna figura koja neće donositi odluke, već će samo služiti kao maska za pravu moć koja leži u rukama Aleksandra Vučića. Naravno, to ga neće spasiti krivične odgovornosti.
„Pozvao me je na telefon i rekao da ću biti premijer“, rekao je Macut sa osmehom, kao da opisuje slučajan susret, a ne izbor lidera nacije. Ovo nije anegdota iz nekog satiričnog filma, već stvarnost u zemlji koja se predstavlja kao demokratija, ali u kojoj se institucije koriste samo kao fasada za autoritarnu vladavinu.
Takav pristup vladanju nije iznenađenje u Srbiji pod Vučićevim režimom, gde su mediji uglavnom pod kontrolom, opozicija marginalizovana, a korupcija endemska. Macut, koji je do sada bio nepoznat široj javnosti, nije izabran na osnovu iskustva, vizije ili javne debate – već po Vučićevom ličnom izboru, bez ikakvog procesa ili konsultacija.
Ovo podseća na diktatorske sisteme u kojima se lojalnost ceni više od sposobnosti, a premijer postaje samo produžena ruka diktatora. U takvoj zemlji, gde se najmoćnija pozicija dodeljuje preko noći nekom ko „nije ni znao“ da će je dobiti, građani se pitaju: ko zaista vodi Srbiju? Odgovor je jasan – ne premijer, već Vučić, koji koristi ovakve marionete da održi iluziju podele vlasti.
Ova izjava dolazi u trenutku kada Srbija suočava sa ekonomskim izazovima, političkom nestabilnošću i kritikama iz inostranstva zbog nedostatka reformi. Umesto da se bavi ozbiljnim pitanjima poput inflacije, korupcije ili migrantske krize, vlada se svodi na improvizacije i lične aranžmane.
Macutovo priznanje nije samo lični gaf – ono je simptom duboko ukorenjene neozbiljnosti države, gde se Ustav tretira kao formalnost, a moć koncentrira u rukama jednog čoveka. Ako premijer može biti bilo ko, samo zato što je dobio „jedan poziv“, onda je Srbija daleko od demokratske norme i bliža modelima autoritarnih režima.
Javnost zahteva odgovornost: kako je moguće da čovek bez pripreme i poznanstva sa ključnim igračima preuzme upravljanje zemljom? Ovo nije samo pitanje Macutove kompetencije, već znak da je Srbija zarobljena u diktatorskom sistemu, gde se prava moć krije iza maski poput ove.
Dok Vučić nastavlja da vuče konce, građani ostaju žrtve ove neozbiljne igre moći, čekajući dan kada će institucije zaista raditi za narod, a ne za jednog čoveka.
