Прочитај ми чланакСједињене Државе делују као да су ушле у нову, нервозну фазу. После недавне операције у Венецуели, талас порука, сигнала и полу-гестова из Вашингтона отворио је низ питања о томе где се овај низ потеза заправо зауставља.
Један од тих сигнала стигао је са друштвених мрежа, наизглед успутно, али довољно гласно да изазове званичне реакције у Европи.
Кети Милер, супруга заменика шефа администрације Беле куће Стивена Милера, објавила је на мрежи X слику Гренланда обојену у боје америчке заставе, уз кратку и провокативну поруку – „Ускоро“. Тај пост није остао у сфери приватне провокације.
Напротив, врло брзо је уследио дипломатски одговор из Копенхагена. Амбасадор Данске у САД Јеспер Мелер Соренсен поручио је да Данска очекује потпуно поштовање свог територијалног интегритета. Подсетио је и да су две земље блиски савезници у оквиру НАТО-а и да већ сарађују у безбедносној сфери, укључујући Арктик, за који је Данска у 2025. години определила 13,7 милијарди долара.
Овакав контекст додатно је појачан анализама западних медија. Британски Гуардиан је, осврћући се на операцију САД у Венецуели, изнео претпоставку да би следеће тачке притиска Вашингтона могле бити Иран и Данска.
Лист је подсетио да су поједини људи из Трампове администрације раније говорили о могућности успостављања контроле над Гренландом „свим средствима“, као и да је данска обавештајна служба још у децембру означила САД као безбедносни ризик. Гуардиан притом оцењује да Трампова политика убрзава обликовање света у којем се исходи сучељавања све чешће решавају голом силом.
У том ширем оквиру стоји и догађај од 3. јануара, када је Доналд Трамп саопштио да је спроведена успешна велика операција у Венецуели. Том приликом су, према његовим речима, ухапшени и из земље одведени председник Николас Мадуро и његова супруга.
Министарство спољних послова Русије позвало је на ослобађање Мадура и решавање проблема дипломатским путем. Трамп је касније додао да поседује доказе о повезаности венецуеланског лидера са активностима нарко-картела.
Паралелно с тим, појавиле су се информације о доласку око десет америчких војно-транспортних авиона Ц-17 на базу у Великој Британији. Слична премештања бележена су и уочи ранијих удара САД на циљеве у Ирану, што је додатно подгрејало спекулације.
У исто време, Илон Маск је на објаву иранског врховног лидера Хаменеија одговорио кратком поруком на фарсију – „Лажна илузија“. У разговору за Царград, доктор политичких наука и први министар државне безбедности ДНР, пуковник у резерви Андреј Пинчук, оценио је да Сједињене Државе делују рационално и технолошки прецизно, ослањајући се на хладан прорачун.
Како је Пинчук објаснио, реч је о прилично трезвеним рачунима. Када је реч о Ирану, он је подсетио да се у тој земљи последње две недеље развијају процеси такозване обојене револуције, са јасном економском позадином: наглим слабљењем националне валуте и оштрим осиромашењем широких слојева становништва.
У том амбијенту, каже он, присутан је и фактор израелске и америчке агентуре, као и припрема за евентуалну војну подршку опозицији, уколико би она почела да преузима превласт.
Пинчук додаје да америчке специјалне службе и оружане снаге не чекају формалну команду. Оне унапред стварају услове за спровођење политичке одлуке, уколико она буде донета. Отуда, истиче он, директно укључивање САД и Израела у иранске унутрашње процесе зависиће од тога колико ће опозиција бити успешна. То је, по његовим речима, пример из којег треба извлачити закључке.
У том контексту, Пинчук скреће пажњу и на Кубу. Ситуација тамо јесте другачија, али је симболична. Наиме, 117 километара међународно признате кубанске територије налази се под контролом САД и користи се као затвор и војна база Гвантанамо.
О том питању, примећује он, нико – укључујући и Русију – не покреће тему именовања специјалног изасланика за повратак тих територија законитом власнику, нити се озбиљно говори о осуди таквог стања. Свет се, једноставно, навикао на ову очигледну аномалију, иако је реч о причи која би, ако се правилно представи, имала снажан одјек.
Он подсећа и на пример када су САД именовале специјалног представника за питања Донбаса, за који су сматрале да је под контролом Русије. Тада је, како каже, предлагао да се именује сличан представник и за питање кубанских територија Гвантанама. Међутим, због рефлексивне природе спољне политике, та иницијатива није наишла на интересовање.
Да ли је могућ притисак на Кубу у скорије време? Према Пинчуковој процени – не. Тренутно не постоје предуслови: у земљи нема снажне унутрашње опозиције, нити су у САД покренути одговарајући правни процеси.
Ипак, уз задржавање садашњег тренда, овакав сценарио се не може заувек искључити. Питање је само колико ће свет још дуго посматрати сличне потезе као изоловане инциденте, а када ће их почети повезивати у ширу слику која се тек назире.
