Прочитај ми чланакРЕЧ УНАПРЕД Да се унапред разумемо: не пада ми на памет да од свог одговора анонимној тужибаби са „Сунчаника“, која живи у паралелном универзуму у коме никад није живео патријарх Павле, правим „богословље канона“ и одговарам неким продубљеним теолошким анализама.(1) Јер, јасно је да је „паралелни универзумлија“ анонимност одабрао зато што не верује у своје речи. Ипак, пошто сам познат по томе што не ћутим кад о мени покушавају да лажу, ево одговора ( авај, опет дугог, исцрпног, чак и исцрпљујућег, па ко нема времена, не мора ни да га чита ).
И зато је заиста тужно кад „паралелни универзумлија“ са сајта „Сунчаник“ ( који је, по објективности критике, сличан „Пешчанику“, при чему потписника ових редова не воле ни „Пешчаник“(2), ни „Сунчаник“ ) покушава да у стилу који је описао Ниче ( „Праве се да верују у Бога, а верују само у полицију“) дотичног денунцира као бранитеља само владике Артемија и Милоја Стевановића.
ГОДИНЕ 2007.
О сукобима у СПЦ писао сам још далеке 2007. у тексту „Мудри као голубови и безазлени као змије“:“Време у коме живимо је „душу дало“ за сукобе. И много су нам „потребни“ баш сукоби у Цркви. Српска Црква је остала једина неурушена у општем слому свих вредности и разградњи свих установа српског народа. Немамо државу (овај привид, лишен суверености и подложан свим врстама сепаратизма, тешко да се може назвати државом), немамо војску (разарали су је, заиста плански, од почетка деведесетих година XX века, а интензивно од доласка ДОС-а на власт), школство је угрожено, Српска академија наука и уметности само фингира постојање… Браћа нам робују у Далмацији, у Босни, на Косову…
Црна Гора постаје усташка „Црвена Хрватска“… На десетине хиљада наркомана, оболелих од СИДЕ… Двеста хиљада абортуса годишње… Уместо да се бацимо, свим силама, да проповедамо реч Божју, да се крштава некрштено и венчава невенчано, да се људи науче посту и молитви, да се веронаука организује озбиљно и да се у њу улаже новац (а не само у изградњу храмова и парохијских домова у опустелим селима), да се боримо за црквене медије, да снимамо филмове о духовним вредностима Српства (попут филмова о светима Николају и Јустину, ђакона Ненада Илића), да финансијски помажемо многодетне породице, оснивамо сиротишта и старачке домове, ми се сукобљавамо. И то како! Којим речима!
Србије и Срба за сто година можда неће бити, али није важно; важно је да једни другима све „скрешемо у брк“… „Ој кукавно Српство угашено“, закукао би опет владика Његош, чије су кости (и даље) утамничене у фараонском Мештровићевом маузолеју. Нисмо сахранили жртве комунистичког терора и опојали њихове гробове у Србији… Нисмо отворили архиве да се види шта је Црква преживела… Колико је тих „нисмо“, а свађамо се… Непријатељи наши оштре ражањ: војно, политички, медијски. Биће опет србетине… Погрешно смо схватили реч Господњу; постали смо безазлени као змије и мудри као голубови.
То не значи да не треба да полемишемо; али неострашћено, братски, уколико је могуће. Јер смо (или би бар требало да будемо) браћа, а не само они који понављају речи пустињских отаца типа „Видео си брата свога – видео си Бога свога“, док претимо опоненту оним српским: „Видећеш ти свога Бога!“ Писање теолошких трактата о љубави према Другом проверава се сусретом са тим Другим, који се заиста, макар у нечему, разликује од нас – Првих. Неки пут ми дође да кажем: „Ја сам тај Други из теолошких трактата, волите мало и мене“. (Hic Rhodos, hic salta!) Наравно, шалим се. Али проблем полемичких односа са браћом у Христу остаје. И боли. Баш боли. Трпећемо док се може. „Душу у се, па трпи“, вели наш народ, и додаје: „Трпен-спасен, поготову блажен“.
Имати свој став и бити слободан у Христу је једно, а бити дрзак и желети поделе – друго је… Међутим, дешава се (и дешаваће се, све чешће) да „главе просто лете колико је мисао слободна“, како рече наш афористичар Александар Баљак.(…)
Полемику сматрам здравом појавом, ако је њен циљ да се дође до истине и бољег разумевања неког проблема. У светском Православљу полемише се, и то како; али, уз уважавање Другога. Полемика је сусрет браће у Христу, браће која не морају у свему да се слажу, али су браћа. А, како рече деспот Стефан, „свака лаж места у љубави нема, јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: Изиђимо у поље!“
Имао сам свој став, и имам га, и, ако будем жив и здрав, имаћу га; али, мој став није Свето Предање, него лично мишљење једног православног хришћанина који се труди да га заснује на Светом Предању, и ваљда има право на своје мишљење, и право да га јавно изнесе; јер ни Господ наш није причао по буџацима, и на суду је рекао да сви знају шта је он проповедао …Уосталом, није тешко лепити етикете – како каже Влада Булатовић Виб: „То је просто: пљунеш човека, па залепиш етикету“.
Дакле, полемику сматрам здравом појавом јавног живота, уз уважавање Другог. (…) Трудим се да избегавам „прозивања“. (Nomina sunt odiosa). Боље је бити начелан, чувајући другог од себе. Уосталом, то је и лакши пут да се дође до Истине. Сваки одговор треба да „одстоји“, па тек онда да се проследи појединцу и јавности.“
Ово што сам писао пре скоро две деценије, потписујем и сада. Основна је теза – наши узајамни обрачуни нас страховито слабе, разграђују, разарају. А треба нам слоге и слободе у доба свеопштег вртложења. Смемо ли се одрицати људи, чак и ако направе грешку?
„БРАНИТЕЉ“?
Моја „бранитељска“ каријера је, „сунчевићи“ најмилији, много дужа и темељнија ( иако, због, како би рекли у доба комунизма, „објективних тешкоћа и субјективних слабости“, није имала нарочитог ефекта ). Мени није први пут да ненаручено браним Једног против кога су, наводно, Сви.
Године 1994, у часопису „Логос“, бранио сам патријарха Павла од оптужби да је пацифиста.
Бранио сам владику Атанасија Јефтића – текст „Пророк у оставци“, објављен у крагујевачким „Погледима“ бр 4/1998, а прештампан у „Дверима српским“ бр. 4/2004, у коме сам, између осталог, рекао:“Није било лако Владики Атанасију да гледа страдања и полом свог народа; ране и смрт, чемер и јад, спаљене куће, прогнанике и избеглице, децу без родитеља и родитеље без деце – све то су виделе његове очи и због свега тога крвари његово срце. Ако је и то разлог његовог повлачења – зар ико сме да га осуди? Смео би да му суди само неко ко има више љубави према Богу и роду од њега, неко ко се за Србе више жртвовао од њега, неко ко је више стављао главу у торбу од њега да би помогао онима којима је помоћ потребна. А таквих је међу нама мало, или нимало. Сигурни смо, међутим, у једно: пророк не може поднети оставку. Владика Атанасије ће наставити да грми против лажи и неправде. И нико га неће ућуткати.“
Да не заборавим: уз г. Жељка Которанина, био сам први који је указао на трагедију појаве старокалендараца у нас, позивајући, у свом зборнику о старом и новом календару („Црква и време“, Београд, 2000.) да се ти људи, саблажњени екуменизмом и папофилством појединаца у СПЦ, не одбацују тако лако. Тада сам писао:“Међу старокалендарцима има добрих и побожних људи, који су заиста били саблажњени неканонским поступцима појединих црквених лица, којима су дражи римокатолици и протестанти, него сопствена братија, макар и залутала. Зашто нико у нашој Цркви није покушао и не покушава да прича са саблажњенима? Зашто им нико не понуди очинску и братску руку љубави?“
Бранио сам и митрополита Амфилохија када су га другосрбијанци напали због говора на опелу Зорана Ђинђића ( „Двери српске“, Двери српске, бр. 13, Свети Василије Острошки 2003, стр. 6-8). У тексту „О беседи које су се одрекли“ записао сам ( јер су аутошовинисти напали митрополита што је пред главарима НАТО земаља говорио о безакоњу напада на Ирак, те, 2003. године):“Православни Срби, пак, могу да буду благодарни Богу што је једног српског јерарха удостојио да проговори у име вечне Истине и Правде, и то пред силницима овога света. Не да би их изазивао, него да бих опоменуо: „Шта учини? Глас крви брата твојега вапије са земље Мени“ (Пост.4,10) Јер, то питање Божје понављаће се до Страшнога суда: „Каине, где ти је брат?“ (Пост.4,9).“
Потписивао сам петицију у одбрану др Војислава Коштунице, кога су хтели да оптуже за убиство Ђинђића.
Бранио сам наше епископе и од напада разних антицрквених пискарала, попут Милорада Томанића и Мирка Ђорђевића.
Бранио сам и патријарха Иринеја (од „проевропских“ медија који су тврдили да он позива папу у Србију већ колико сутра).
Већ речено, на „Сунчанику“: бранио сам Владику Артемија и Милоја Стевановића.
Устао сам, после владике Артемија, против начина на који су смењивани српски епископи: владике западноевропски Константин, владика канадски Георгије, владика звроничко – тузлански Василије. ( За Качавенду сам, отприлике, рекао – ако је тачно оно за шта га медији оптужују, он не може остати епископ, него мора доживотно да се каје; ако није тачно, не треба га смењивати са катедре – то је био мој став начелан, а не личан ).
Бранио сам и проф. др Зорана Чворовића када су га, као асистента, због исказаних ставова о неканонским поступцима приликом смене епископа Артемија протерали са Правног факултета Универзитета у Београду.
Бранио сам хероину слободне речи, Биљану Ђоровић, када су јој укинули емисију „Атлантис“ на Радио Београду.
Бранио сам и проф. др Бранислава Ристивојевића, професора Правног факултета Универзитета у Новом Саду, када су га гонили џендер жандари.
Бранио сам и проф. др Милоша Ковића, када су хтели да му онемогуће професуру на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Бранио сам и др Мишу Ђурковића, такође на удару џендер жандармерије.
Писао сам у одбрану књижевника Николе Маловићa, кога су џендер „заштитари“ напали у Црној Гори.
Бранио сам и Југослава Кипријановића, са IFAM News, истим поводом.
Бранио сам и професора руског језика Зорана Буљугића, када су га гонили због деликта мишљења.
Бранио сам и Дејана Петра Златановића, када га је хапсио режим Александра Вучића.
Бранио сам и Милована Бркића, уредника „Таблоида“, када је био хапшен.
Бранио сам и студента Богдана Јовичића, када га је Вучић хапсио и са оковима на ногама довео на очеву сахрану.
Рекао сам, са др Миланом Рогановићем, реч о тешком саможртвовању Дијане Хрке.
Устајао сам у одбрану проф. др Мила Ломпара, кога Вучићеви зломислитељи непрестано нападају.
И друге, и многе: књига „Србовање и србофобија“ је, између осталог, томе посвећена.(3)
Књига „Истина о случају мр Зорана Чворовића“, приређена са академиком Костом Чавошким, такође је томе посвећена.(4)
КОГА НИСАМ БРАНИО
Нисам могао да браним све и свакога – заиста, новинаре које је, вели „Сунчаник“, прогонио епископ Григорије нисам бранио, али нисам стигао да браним ни владику Филарета, ни владику Јована Пурића, ни свештенике које су рашчињавали само зато што су били против Вучићевог режима. Обрачуни су текли као на траци, па нисам стигао све да браним. Без обзира на исход.
Што се случаја Вукашина Милићевића тиче, нисам довољно упознат са њиме. То што је, кажу судије, ДВОЖЕНАЦ јесте канонски разлог за лишавање свештеничког чина, али – колико двоженаца и морално сумњивих његових колега и даље служе у олтару? У то не улазим, наравно, јер се лаика, члана народа Божјег, не тичу морални преступи свештенства. Питам се само: да ли је Милићевић опаки ДВОЖЕНАЦ зато што грди Вучића, а да воли Вучића, можда би могло да му се прогледа кроз прсте?
Понављам: ово не пишем да да себе истичем као „борца за људска права и слободе“. Само сам хтео да нагласим – принципијелно устајем у одбрану оних који су на удару, чак и ако се не слажем са свим њиховим ставовима. Зашто бих се слагао са свим ставовима Благоја Пантелића, а не бих могао да кажем: ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ?
Страшно је човека искључити из Цркве, иако сам свестан тешких речи написаних у жару полемике против ПОЛИТИЧКИ ПЕРВЕРЗНОГ РЕЖИМА Александра Вучића, издајника Косова и Метохије и свега српског, правог Динка Грухоњића на челу Србије. Такве речи ја не бих користио, али, заиста, зар се човек вечно одлучује од Цркве Божје?
Поготово је страшно када стотине другосрбијанских мрзитеља и политичких патуљака никада нису добили ни црквеносудску опомену када су вређали српске епископе и патријарха Павла ( навео сам примере Вука и Данице Драшковић, а много – премног их има, заиста, при чему сам годинама бранио Српску Цркву и њен епископат од таквих напада и изругивања – не по „службеној дужности“ као наши „сунчевићи са Сунчаника“, него по дубинском осећању значаја светосавске вере и њене улоге у нашем животу ).
Благоје Пантелић јесте користио речи које су, по мом осећању мере и црквеног бонтона, тешке, али није он први. Један је, кажу упућени, добио лукративну београдску парохију у чувеној београдској цркви зато што је, између осталог, немилосрдно пљувао по покојним епископима Амфилохију и Атанасију. За грубе речи, кажу, Благоја Пантелића треба избацити из Цркве, док је неко, кажу, за грубе речи добио наградну парохију.
БЛАГОЈЕ ПАНТЕЛИЋ И ЈА
А сад ево и зенита „сунчаничког“ размишљања, осунчаног сунчаницом задатака који треба извршити.
Прелази се на питање тзв. „непринципијелне коалиције“ Димитријевића и Пантелића:“Много тога раздваја тзв. десне (конзервативне) хришћанске позиције Владимира Димитријевића и тзв. леве (неолибералне) хришћанске позиције Благоја Пантелића. Срели су се ономад на блокадама и протестима, а спојио их је неприродни текући политички ангажман кроз, још увек неформалну, али неприродну политичку коалицију – сада у акционом јединству делују Димитријевић са тзв. десне хришћанске и Пантелић са тзв. леве хришћанске позиције! Занемарено је све оно што их раздваја, а истакнуто је и истиче се само ово што их политички спаја. Не треба заборавити да су и Димитријевићева и Пантелићева позиција, једна мање, а друга више или обрнуто, удаљене од центра!“(1)
Авај, „сунчевићу“, Пантелић и ја се нисмо срели на „блокадама“ – знамо се много година, још од почетка 21. века. Ревносно сам пратио Пантелићеву издавачку делатност, и дубоко поштујем све што је овај човек учинио за српску философију, од чињенице да се нашао када је било потребно помоћи тешко оболелом великану српске мисли, Слободану Жуњићу до штампања драгоцених дела још једног великана, Илије Марића. Виђали смо се ретко, углавном на Сајму књига, али смо увек имали о чему да причамо и чему да се радујемо – књиге Пантелићевог „Отачника“ често су ми доносиле младалачку хеуристичку радост, од које сам се, под мрачним небом глобалистичке „постистине“, давно одвикао. Ако се неки наслови нису уклапали у моје схватање теологије или философије, то није био разлог да Пантелића гледам попреко. Он је, као и Владимир Меденица, српски ученик Фјодорова, жив и радознао ум, који се креће у разним правцима, долази до ивице догмата, али који није, за разлику од неких високопостављених теолога или професора Богословског факултета, наметао пуноти Цркве модернистичку реформу и зизјуласовштину. И Пантелић и ја, без обзира на разлике у мишљењу, мислимо по слободи свог ума и воље, док „сунчевићи“ мисле само како им се наложи, јер „уз маршала Тита, јуначкога сина, нас неће ни пакао смест`(…) Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, и нашу ће иосетит пест!“
Ја се, наравно, не слажем ни са каквим „рукополагањем жена“, за које се, наводно, залаже Пантелић. Али, Пантелића не изгоне из Цркве као „протестантствујућег јеретика“ који се залаже за „женску хиротонију“, него зато што је оштро ( ево, да појачам свој израз – преоштро ) говорио о онима који у Цркви подржавају уставоубицу Александра Вучића и његов режим и одричу се студентског вапаја за слободом и правдом.
Можеш да проповедаш било шта, од тога да су паписти Црква до тога да душа „спава“ чекајући Други Христов долазак, само ако си добро са Вучићем и онима који су за Вучића. Ко није за Вучића, може да буде правоверан као Свети Марко Ефески, али ће бити сумњив и проблематичан, као „обојени револуционар“. Види се то. Ако смо овце Христове, нисмо овце у главу.
ВИ ВИДОВДАН
На сајту „Видовдан“, с којим сам некад сарађивао, објављен је текст ( против измишљене коалиције Гојко Перовић – Владимир Димитријевић ) вештачке интелигенције и плитке памети, у коме је врхунац премудрости реченица да Свети Сава није „мерна летва изван Цркве“.(5)
Чак је и дата некаква фотомонтажа ( није ВИ, ВИ то боље ради ) свештеника Гојка Перовића и мене који се грлимо док рушимо СПЦ. У тексту се наводи ординарна лаж да сам предавање у Даниловграду држао по позиву свештеника Гојка Перовића.
У ствари, ВИ Видовдан је себе координисао са Вучићевим „Алоом“ који ме је, из Црне Горе, напао као Перовићевог потајника.(6) А ја човека знам из најређег могућег виђења. И није ме он звао у Даниловград. И цела прича о завери Перовић- Димитријевић је, што би Хрвати рекла, бедна бедастоћа. Ало, срам вас било!
Што би наш народ рекао: „Грота ( грехота ) и срамота“.
Више нећу. И ово је превише.
РЕЧ ОЦА ГЕОРГИЈА ФЛОРОВСКОГ
Овај текст приводим крају једним еклисиолошким аксиомом формулисаном од стране оца Георгија Флоровског:„Једино је јерархији дато право да поучава и да сведочи у Цркви. Ово не значи да су свештенство и верни народ једноставно предодређени само за безусловну и формалну послушност епископату. То не значи напросто да се ‘право поучавања’ додељује епископима независно од народа [Цркве]. Напротив, у Цркви нема места за такву искључивост. На тај начин се превладава оштра супротстављеност између ‘поучавајуће’ и ‘поучаване’ Цркве, која постоји у Римокатоличкој цркви. Још је правилније говорити о сарадњи свих слојева или елемената унутар Цркве. Поново наглашавам да епископ има ‘моћ поучавања’ једино унутар Цркве, једино унутар актуалне саборности његовога народа и пастве. Свако је у Цркви призван не само на послушност, већ и на поимање. Управо је у питањима вере и догмата свако ограничен сопственом личном одговорношћу.
Уместо о одговорности (јер овај је појам исувише формалан), боље је говорити о томе да би свако требало да обитава у Истини. Паства мора не само да слуша, већ и да се саглашава. Не одлучује толико ауторитет колико унутарње сведочанство духовнога живота. Унутар граница ненарушене саборности постоји расподела делања и задатака. У сваком случају, свако је призван да буде живи пример и сведок своје вере и веровања, да поучава и да помаже свакоме. Овде се не ради о томе, нити, пак, о питању богословскога истраживања, које у формалном смислу не може бити ограничено од стране било кога у Цркви. Овде се ради о питању права на догматичко сведочење у име Цркве.
Моћ јерархије не подразумева да се Истина као таква епископу открива аутоматски, по сили његове хиротониjе и достојанства, нити да он може да истину открива без саветовања и заједничења са Црквом ван које он, опште говорећи, губи сву своју ‘моћ’. Међутим, једино њему и искључиво њему дато је право да говори на католичански начин. То није само канонска привилегија, нити право. Оно је повезано са чињеницом да епископ као такав јесте мистичко средиште своје пастве, која се, у њему, обједињује у јединство светотајинскога заједничења.“
Ове речи оца Георгија целивам и потписујем.
СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
С друге стране, Свети Јустин Ћелијски је, још пре Другог светског рата, рекао још нешто, такође драгоцено за наше Свето Предање. У свом часопису „Хришћански живот“, где је, гласно и јасно, коментарисао стање у Цркви, отац Јустин је одговорио на нападе оних који су га оптуживали да „напада епископе“.
Он је тада забележио:“Сматрам за потребно да на овом месту поменуту аномалију у односима између неких претпостављених и потчињених овако јасно подвучем и противу ње пред живом црквом на овај начин протествујем. Чланови цркве имају и права и дужности да будним оком прате рад својих духовних вођа и да га у случају потребе критикују. Зашто бежати од контроле ако се је савесно радило? Чему служи облак мистерије око онога, што једнога дана мора да буде груба јава? У тој тајанственој атмосфери покадкада ничу и најглупље хипотезе, које испуњују предрасудом и оштре гњевом противу оних, чији ауторитет у Цркви мора остати неокрњен. Све ово копа амбис неповерења између вођа и вођених и на тај начин омета успех главне ствари, која је једино оправдање даљег постојања Цркве у нашем народу…
Период кроз који пролази наш верско црквени живот и сувише је озбиљан и судбоносан за даљи развој утицаја хришћанства у нашем народу. Критичност момената који преживљујемо императивно налаже, да се систематским напорима позваних покуша извођење прегруписавања и сконцентрисавања свих црквених сила, које су се до сада разједињене и измрвљене, бескорисно трошиле и расипале у узајамном уједању и пецкању на штету Цркве и на радост њених непријатеља. Ко ма и једним непромишљеним гестом буде ометао ово повезивање разбацаних добрих воља у сноп, учиниће злочин према самој цркви. То треба најзад да буде јасно и вођама и вођенима.“
Ове речи оца Јустина целивам и потписујем. И још једном: тражим помиловање за Благоја Пантелића! Не одликовање, помиловање!
УПУТНИЦЕ:
- https://www.suncanik.info/post/nema-pomilovanja-bez-pokajanja
- https://pescanik.net/gluvi-telefoni/
3.https://www.pravda.rs/fileadmin/slike/2024/02/14/Srbovanje_i_srbofobija.pdf
- https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/istina-o-zoranu-cvorovicu.pdf
- https://vidovdan.org/izdvajamo/perovicu-dimitrijeviu-sveti-sava-nije-vasa-mera/
- https://aloonline.me/zurnal/stav/6620/igre-bez-istinskog-blagoslova-bratstvo-sveti-arsenije-ponovo-u-sluzbi-paracrkvene-agende.html
