Прочитај ми чланак

Нада Гладовић: Како ,,проевропски медији“ чувају режим Александра Вучића?

0

Текст који портал Нова објављује под насловом о наводном расту подршке Европској унији представља пажљиво упакован политички наратив који, свесно или не, директно иде у корист власти Александар Вучић и његовог система контроле друштва.

Док се на први поглед чини да је реч о критици режима и подршци „европским вредностима“, суштина текста ради исто што и режимски медији, покушава да младе људе представи као еурофанатике и да студентски бунт сведе на геополитичко сврставање, а не на борбу за правду, одговорност и слободу.

То је управо онај наратив који власт месецима покушава да наметне: да протести нису устанак против корупције и безакоња, већ „пројекат Брисела“.

И у томе се Нова С, хтела то или не, савршено уклапа у стратегију режима.

Истраживање које се цитира, наручено од стране структура повезаних са Европском унујом, узима се здраво за готово, без икакве критичке анализе методологије, контекста и стварног расположења на улицама Србије,  док је реалност потпуно другачија.

Ко је икада био на протестима у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу или мањим градовима зна да већина младих не носи заставе ЕУ, не скандира Бриселу и не тражи геополитичко сврставање. Напротив, где год су провокатори покушали да је истакну, млади су тражили да их склоне.

Студенти и народ Србије траже: правду, одговорност, крај корупције, слободу институција, што представља апсолутно суверенистички бунт грађана против заробљене државе, никакво про-евро-унијаћење.

Режим СНС своју стабилност годинама чува на једној кључној тези:

„Или ми, или странци,“ док за све то време тај исти режим управо спроводи жеље Давоса и испуњава наређења Брисела. Када год се појави народни отпор, власт га проглашава за западни пројекат и управо овакви текстови дају режиму савршен материјал:

„Ето, и њихови медији признају, ово је борба за ЕУ.“

„Блокадери раде за Брисел.“

„Протести су обојена револуција осмишљена у Бриселу, не народни.“

Тако се чува бирачко тело власти које је природно скептично према ЕУ, и истовремено се делегитимише аутентични народни отпор.

Наратив Нове намерно или случајно изједначава: борбу против корупције као пут у ЕУ, борбу за правосуђе са геополитичком оријентацијом, побуну младих као жељу за некаквим ,,европским вредностима“? Шта су то европске вредности? Да ли Нова С и слични медији сматрају уцењивање Србије да се одрекне Косова и Метохије, да ли је то ,,европска вредност“. Да ли је врхунска европска вредност сакривање чињеница о жутој кући на Косову и Метохији, трговина органима жртава,ограниченост кретања Срба на својој вековној територији? Отимање српске земље и изградња рудника? Јесу ли то европске вредности за коју Нова С и слични тврде да се залажу млади у Србији!?

То је опасна подвала, владавина права није власништво Брисела, правда није никакав европски бренд већ универзална људска вредност и порив да се човек за њу бори.

Слободу институција, студенти и народ не траже због чланства у имагинарној ЕУ која се распада, која је корумпирана и антихумана, све оно што је требало да заступа, на делу против тога ради. Да ли ти медији заиста верују у добронамерност ЕУ или су само извршиоци наређења из исте?

Када се све то пакује као „проевропски талас“, режим добија идеалан изговор да све протесте представи као спољни притисак, а не унутрашњи устанак народа.

Највећа лаж оваквих текстова је покушај да се нова генерација представи као идеолошки пројекат Запада, а истина је дијаметрално супротна.

Млади у Србији данас су прва генерација која јасно одбија да буде ничији инструмент, ни режима, ни Брисела, ни Истока, ни Запада.

Они траже државу која функционише и то је оно што власт највише плаши, јер они то нису желели од тренутка када су се кандидовали за власт.

Иако се формално представља као критички медиј, Нова С оваквим текстовима у суштини ради исту ствар као таблоиди под директном контролом власти, само на софистициранији и прикривенији начин. Уместо грубе пропаганде, добијамо суптилно померање фокуса са суштинских проблема, корупције, одговорности и институционалног урушавања, ка геополитици и причи о „европском путу“. Народни бунт се тако намерно или несвесно преобликује у спољни пројекат, а борба за правду у политичко сврставање. Управо зато су овакви текстови често опаснији од отворено режимских, јер дају привид објективности, а у стварности легитимишу наратив да Србија не устаје због неправде и пљачке, већ због Брисела. То је највећи могући поклон режиму Александра Вучића, који годинама покушава да сваки народни отпор представи као страни утицај, а не као аутентичну побуну грађана.