Pročitaj mi članakOvo je čovek koji je izdao Nikolasa Madura — ne sa strane, ne spolja, već iz samog srca sistema: prijatelj iz detinjstva, čovek od apsolutnog poverenja, za novac CIA isključio odbranu države i poslao 32 čoveka u smrt.
Вршилац дужности председнице Венецуеле, Делси Родригез, прекинула је његову службу, ухапсила га и подигла тешке оптужбе које откривају размере унутрашње издаје: достављање прецизних координата америчким специјалним снагама ради напада на председника Мадура; систематско онемогућавање протокола противваздушне одбране; и директна одговорност за смрт 32 припадника председничког обезбеђења.
Генерал Хавијер Маркано Табата није био „било ко“. Био је Мадуров пријатељ из детињства. Одрастали су заједно. Веровао му је без резерве. Управо зато је издаја била смртоносна. За врећу долара продао је земљу, државу и њене ресурсе. Историја се понавља: најопаснији непријатељ је онај који те чува. Ово није први пут. Иста прича, исти образац, исти крај.
Тако је убијен и Томас Санкара (војни официр, пети председник Горње Волте/Буркине Фасо, борац против колонијализма и империјализма и теоретичар панафриканизма. Са њим је одрастао Блез Компаоре. Заједно су преузели власт. Заједно добили највише војне почасти. Компаоре је био задужен за Санкарину безбедност. И управо он га је на крају издао и ликвидирао. Није дошао непријатељ споља. Није било отвореног рата. Дошла је издаја изнутра.
Горка истина коју нико не жели да чује. Пријатељство је прецењено. Никога никада није издао непријатељ — издају чине „своји“. Никога није убио непријатељ — убијају они из обезбеђења.
Никога није отровао непријатељ — то раде људи од поверења. Нико није ликвидиран на састанку са непријатељем — већ са савезником.
Зато: веруј само себи. Не веруј функцији, униформи, заклетви. Не веруј ни пријатељу из детињства.
А понекад — ни сопственој породици. Јер историја нас учи једном суровом лекцијом:
државе не падају због спољних непријатеља, већ због унутрашњих издајника.
Последња вест
После драматичних догађаја у Каракасу, председница Делси Родригез сменила је генерала Хавијера Маркана Табату на месту команданта Председничке гарде — након што је та гарда пропустила да спречи америчку акцију у којој је ликвидиран или ухапшен висок број особља у обезбеђењу Мадура. Уместо њега је именован генерал Густаво Гонсалес Лопез, који је, такође, своју каријеру градио у безбедносним структурама Венецуеле.
ГЕНЕРАЛ ИЗ СЕНКЕ СИСТЕМА: Ко је Хавијер Маркано Табата и како се градила његова моћ
У политичким системима који почивају на снажном безбедносно-обавештајном апарату, стварна моћ се често не види у јавним наступима, већ у тишини структура. Један од људи који су годинама деловали управо у том простору био је генерал Хавијер Маркано Табата — официр који је каријеру градио у срцу венецуеланског војно-безбедносног система и који је, до свог пада, припадао најужем кругу људи од поверења председника Николас Мадуро.
Рано порекло и војно образовање
Хавијер Хосе Маркано Табата рођен је 1969. године у Венецуели, у време када је земља још увек функционисала као формална либерална демократија пре успона боливарског покрета. Као и многи официри његове генерације, у војску је ступио релативно рано, одабравши каријеру која је у Венецуели традиционално значила друштвени успон, стабилност и политички утицај.
Војно образовање стицао је у институцијама под директним надзором државе, где се, поред класичне војне обуке, посебна пажња посвећивала унутрашњој безбедности, лојалности и контраобавештајној заштити. Управо тај профил — мање „теренски командант“, а више човек система — одредио је његову каснију каријеру.
Успон у безбедносно-обавештајном апарату
За разлику од официра који су каријеру градили у јединицама копнене војске или ваздухопловства, Маркано Табата се постепено профилисао као кадар за унутрашњу контролу и безбедност режима.
Кључна прекретница у његовој каријери била је повезивање са структурама војне контраобавештајне службе — ДГЦИМ (Dirección General de Contrainteligencia Militar). Та институција, током година, постала је један од најмоћнијих инструмената власти у Венецуели, задужена за: праћење лојалности унутар оружаних снага; сузбијање пучева и унутрашњих заверa; и надзор над официрским кадром.
Напредовање у таквој структури није било могуће без апсолутног политичког поверења. Управо зато Маркано Табата временом стиче репутацију „тихог, али поузданог“ официра.
Председничка гарда – позиција апсолутног поверења
Круна његове каријере било је постављење на чело Председничке гарде (Guardia de Honor Presidencial) — јединице задужене за директну физичку заштиту председника, његове породице и кључних државних објеката. У политичкој пракси Латинске Америке, ова функција има посебну тежину. Командант Председничке гарде: има приступ најосетљивијим безбедносним информацијама
познаје кретања председника до детаља; и учествује у планирању заштите од унутрашњих и спољних претњи.
Истовремено, Маркано Табата је задржавао или стицао утицај у ДГЦИМ-у, што је значило да су две кључне полуге безбедности биле концентрисане у истим рукама. У пракси, то је положај који се додељује само људима од апсолутне лојалности.
Јавна улога и политичка реторика
Иако није био медијски експониран попут неких других генерала, Маркано Табата је у појединим тренуцима иступао јавно, нарочито када је реч о: одбрани режима од оптужби САД; демантовању навода о криминализацији државе; и истицању „антиимперијалистичке“ позиције војске. У тим наступима позиционирао се као тврдолинијски бранилац боливарске власти, што је додатно учвршћивало утисак да припада језгру режима.
Наводи о контактима са ЦИА – шта је познато, а шта није
Када је реч о тврдњама да је Маркано Табата ступио у контакт са ЦИА, неопходно је направити јасну разлику између: проверљивих чињеница, медијских навода, и обавештајних спекулација. До данас није објављен ниједан јаван документ (судски, истражни или званични међународни акт) који би детаљно описивао како, када и преко кога је успостављен наводни контакт са америчком обавештајном службом.
Постоје, међутим, медијски извештаји који се позивају на регионалне безбедносне изворе и у којима се наводи да су у одређеном периоду регистроване: шифроване комуникације, контакти са страним агентима, и цурење осетљивих безбедносних података. Важно је нагласити: ови наводи нису јавно поткрепљени доказима доступним јавности и у овом тренутку остају у домену тврдњи.
Да ли постоје везе са нарко-картелима?
Оптужбе о повезаности венецуеланских званичника са нарко-трафикингом годинама су део политичког и медијског рата између Каракаса и Вашингтона. У том контексту се понекад помиње и Маркано Табата. Међутим, у професионалном новинарском смислу мора се рећи следеће: не постоји јавна оптужница која Маркана Табату директно повезује са конкретним нарко-картелом; нема судске пресуде или финансијске истраге које би га именовале као део нарко-мреже; но, постоје опште политичке оптужбе и санкције, али без детаљне персонализације. Сам Маркано Табата је такве наводе јавно одбацивао као део шире кампање против венецуеланске државе.
Закључак: Официр система у систему који једе своје људе
Без уласка у коначну кривицу или невиност, једна ствар је јасна: Хавијер Маркано Табата није био маргинална фигура. Био је официр система, производ дугогодишњег апарата који почива на лојалности, тајности и концентрацији моћи. Његова биографија показује како се у таквим системима: гради каријера без јавне славе; стиче огроман утицај без политичке функције; и како пад, када до њега дође, обично бива нагли и немилосрдан.
Без обзира на исход истрага, случај Маркана Табате остаће пример унутрашњих ломова у државама где безбедност постаје политика, а политика безбедност.
