Pročitaj mi članakDa je opozicija umela da se ujedini i da pronađe zajednički način za smenu aktuelne vlasti – Vučić ne bi vladao već 13 nesrećnih godina! S obzirom da to nisu umeli za sve ovo vreme – ne može im se verovati da bi to uspeli ni ubuduće. Posebno s obzirom koliko su podeljeni, posvađani, kompromitovani i delimično pod kontrolom vladajućeg režima. Kada se na to sve doda da se u međuvremenu pojavila nova politička snaga koja je za nekoliko meseci uzdrmala vlast više nego opozicija za više od decenije – jasno je da opozicija mora da ide u drugi plan i da prati novi talas na političkoj sceni. Ključno pitanje glasi: da li je opozicija na to spremna ili će iznova prevagnuti lični i stranački interesi, liderske sujete, parlamentarne privilegije i režimski spavači u redovima opozicije?
Треба увек бити објективан и поштен, па тако и у овом случају рећи да је опозиција више оклеветана и прокажена него што то заслужује, да у редовима опозиције има много квалитетних и стручних људи, у свакој политичкој странци, да су многи људи много жртвовали од својих послова, породица и живота уопште, да су бројни опозиционари доживели различите прогоне од стране актуелне власти, где је посебно одвратна медијска сатанизација. То све не сме да се заборави! Опозицији треба признати борбу коју је уложила до сада и дати шансу на првим следећим изборима након пада Вучићеве власти да се у нормалном демократском поретку такмичи са својим различитим идеологијама и програмима.
Раскрсница на којој се сада опозиција налази је завршни тест њене зрелости или незрелости: наредни избори нису избори већ референдум на коме много веће шансе од свеукупне опозиције да победи Вучићеву изборну листу има Студентска изборна листа. Ту ћемо имати прилику да видимо да ли је опозиција тога свесна или ће на силу гурати своје пропале агенде. Тај тест до сада су положили само Демократска странка и Српски покрет Двери који су се јавно обавезали да неће излазити на ванредне изборе већ ће све своје ресурсе ставити у службу победе Студентске изборне листе, без икаквих очекивања и захтева према тој листи.
Тачније речено, основни мотив ДС и Двери за овакво нешто сигурно је у томе што схватају који је пут до изборне победе над владајућим режимом и што свој интерес виде у томе што ће та победа донети нормализацију политичког живота у Србији, ослобађање заробљених државних институција, слободу медија и регуларне изборе на којима ће онда ове две, као и све друге, политичке организације моћи да се представе са својим програмима а грађани да бирају слободно без икаквих притисака и уцена као до сада. Да ли може бити важнијег циља за свакога ко се данас бави политиком у Србији и ко је против садашње власти?
Ово питање, међутим, отвара Пандорину кутију страначких и личних интереса унутар опозиције. Како се одрећи изласка на изборе, скупштинских плата за водеће људе, као и скупштинског буџета за финансирање странке? Како неком другом препустити скупштинску говорницу и медијску пажњу коју она доноси? Како дати шансу новим људима у политици који би онда у политици могли и да се задрже на дуже стазе? Да би се победио лични и страначки интерес мора да постоји неки већи интерес општег добра, али да ли то странке и њихове вође могу да разумеју или уопште прихвате?
Наравно, није смак света ако комплетна опозиција не подржи Студентску изборну листу већ одлучи да изађе на изборе. Али само у случају да је спремна да на ванредне изборе изађе уједињена у једну или највише две колоне (леву, проевропску и десну, суверенистичку). Све друго ради искључиво за интересе власти јер ако буде више колона биће и више оних који ће остати испод цензуса, а ти мандати онда лако могу прећи у руке оних за које ти „бачени гласови” нису гласали, а то је власт. Да не говоримо да се владајући режим лакше побеђује у референдумској атмосфери само две листе – Вучићеве и Студентске. Могуће је такође победити и са две или три изборне листе опозиције, рачунајући овде и Студентску, које ће бити у координацији и које ће се пре избора обавезати на заједничко формирање власти после избора у случају победе. Овде, нажалост, остаје бојазан да власт има још понеког тројанца у редовима опозиције и да треба добро пазити коме дати глас, посебно када су у питању странке на тзв. десници.
На крају, у наступајућем периоду треба посебно обратити пажњу на убачене елементе у медијима, на друштвеним мрежама и у опозиционој јавности уопште који ће намерно правити поделе. Како они са лева тако и они са десна, како злонамерни тако и корисни идиоти, који ће форсирати крупне идеолошке теме које увек доносе сукобе и неслогу, а сада није време за то већ за заједништво у рушењу једног издајничког и лоповског режима и корениту промену комплетног корумпираног и неправедног система. Око тога се можемо сабрати сви, без обзира на наше идеолошке и политичке разлике. А онда у слободној Србији, у нормализованом политичком животу, слободно ћемо се такмичити свако са својом идеологијом и изборним програмом, а народ ће слободно бирати онога кога жели да буде на челу ослобођене државе. Шта овде може бити спорно за било кога коме је стало до Србије, а не до личних и страначких интереса или шема и комбинација са влашћу?
