Dok su se u vreme Obrenovića gradovi oslobađali jedan po jedan, da bi se na kraju došlo do samostalne države, današnja borba za demokratsku i pravednu Srbiju odvija se unutar sopstvenih granica. Današnji neprijatelj nije spoljašnji okupator, već sistem koji je postao sam sebi svrha, mreža interesa, političkih kalkulacija i straha.
На локалном нивоу последњих година видели смо примере сарадње различитих опозиционих група, где заједнички интерес надилази идеолошке разлике. У многим општинама та сарадња је показала да уједињење доноси резултате. Међутим, на републичком нивоу опозиција и даље седи у Скупштини и тиме, свесно или не, даје легитимитет власти коју критикује. Присуство у парламенту без стварне моћи постаје алиби за статус кво, а не корак ка промени.
Ако желимо истинску промену, грађанске иницијативе морају да прерасту у озбиљан политички фактор. Политичар се не рађа, он се ствара. Људи из локалних покрета, удружења и неформалних група већ показују да одговорност и одлучност могу да израсту из свакодневне борбе, а не из партијских канцеларија.
Кључно питање остаје: како раскинути са прошлошћу која нас спутава? Једини одговор је лустрација без насиља, законска, јасна и одлучна. Свако ко је учествовао у криминалу, злоупотреби власти или пљачки државне имовине мора да одговара. Не из освете, већ да би се повратило поверење у институције и показало да је правда достижна.
Али највећа опасност тек долази.
Народни бунт може бити моћна искра промене, али ако се енергија са улица преда старим или “новим” политичким елитама, ризикујемо да се историја понови. После сваке побуне постоји тренутак када народ може да поверe да није способан да води државу и да власт поново мора преузети неко “искусан”, било из претходне, било из садашње гарнитуре.
Ако локална ослобођења предамо партијама које су и даље под утицајем централизованих структура својих матичних организација, постоји опасност да ће се жртва грађана свести на то да једни моћници само замене друге. Слобода тада остаје симбол, а не стварност.
Зато је пресудно да грађани задрже право да одлучују о својој судбини и након промена, да се локални покрети не утапају у централне партијске оквире, већ да остану независни и одговорни онима који су их изнели – људима са улица, из комшилука, из свакодневног живота. Само тако ће слобода која је извојевана остати у рукама оних због којих је борба и почела.