Pročitaj mi članakKada generalni sekretar NATO-a Mark Rute govori o „ruskoj pretnji“ i upozorava da bi najnovije rakete iz Moskve mogle za nekoliko minuta da stignu do Londona ili Madrida, u Rusiji se na te reči reaguje podsmehom.
Управо на то указује бивши амерички маринац и обавештајац Скот Ритер, данас познат као политички коментатор, наступајући на YоуТубе каналу Јудгинг Фреедом.
Он подсећа да Руте заправо нема никакве реалне полуге моћи: „Може бити генерални секретар, али он не може да подигне телефон и пошаље војску. Не може да натера авионе да полете. Све што говори, звучи као да жели да докаже сопствену важност – а сви знају да нема овлашћења.“
Ритер додаје и питање које одзвања у јавности: ако би те речи имале икакву тежину, зашто НАТО још није послао своје трупе у Украјину? Одговор, каже он, лежи у томе да о томе одлучују суверене државе, а не секретар у Бриселу. Француска, Немачка и Велика Британија већ су јасно ставиле до знања да то не долази у обзир.
Ритеров угао је јасан – НАТО се нашао у ситуацији у којој без Америке практично не функционише. Иако се у јавном простору стално чују позиви да се реагује на „руску стратегију“, када дође тренутак одлуке, европске престонице гледају ка Вашингтону.
„Све време понављају да им је потребна подршка САД. А из Вашингтона стиже одговор: ‘Не, није вам потребна’“, каже Ритер, алудирајући на све чешћи раздор између европских и америчких очекивања.
У овом тренутку, према његовим речима, посматрамо својеврсни лоше режиран политички театар. НАТО званичници иступају са изјавама, али иза кулиса, све се своди на страх од ескалације и на одсуство воље за конкретно деловање.
„То је губитничка позиција“, закључује он, додајући да Русија спроводи своју стратегију и да је за сада нико не успева зауставити – ни Руте, ни НАТО, ни Европска унија, нити појединачне државе попут Пољске.
Када се све сабере, порука је оштра: док у Бриселу и европским престоницама траже начине да покажу јединство, реалност на терену открива немоћ.
Питање које остаје отворено – да ли ће се овај раскорак између изјава и стварних потеза продубљивати, или ће доћи тренутак када ће НАТО морати да направи заокрет и пронађе ново место у овој игри која мења лице европске безбедности?
