Živimo u eri koju karakteriše nagli i brzi prelaz iz diktature zdravstvene zaštite uspostavljene tokom pandemije u novi oblik elektronskog totalitarizma, gde je čoveku prećena potpuna depersonalizacija. Ovaj fenomen nije samo politički ili društveni. U stvari, to je dubok teološki problem. Duhovni život, lična sloboda i mogućnost čoveka da živi u zajednici sa Bogom ugroženi su ovim novim režimom, koji, uprkos svim tehnološkim prikrivanjima, nije ništa drugo do novi oblik ropstva.

Tokom pandemije uveden je strog režim kontrole, zasnovan na iluziji da država može garantovati zdravlje i spasenje čoveka kroz ograničenja, zabrane i masovnu izolaciju. Po prvi put u modernoj istoriji zabranjen je pristup crkvama, učešće vernika u svetim tajnama i pun život Crkve. Čovek, kako unutar tako i van crkve, smatran je izvorom opasnosti, a društvo se pretvorilo u prostor totalne kontrole, sumnje i izolacije.

Ovo iskustvo nije bilo slučajno. Postalo je prototip nove stvarnosti: elektronske diktature, gde se logika totalne kontrole sada primenjuje na sve aspekte života. Takozvana „digitalna država“ nije stvorena da služi građaninu; ona je stvorena da ga ograniči, kontroliše, prati, i na kraju krajeva, manipuliše njime. Osoba se transformiše u broj, skup podataka, statistiku. Gubi svoj izgled. I to je najtragičnije od svega.

Savremene pretnje slobodi više nisu ograničene na nasilne političke režime, već suptilnije i sveobuhvatnije prodiru u samu strukturu ljudskog postojanja pod maskom udobnosti, tehnologije i informacija; tako čovek postaje predvidljiv i kontrolisan kroz stalno prikupljanje biometrijskih i psiholoških podataka. Veštačka inteligencija i algoritmi preuzimaju zadatak da poznaju čoveka bolje nego što on sam poznaje sebe. To je „unutrašnja kontrola“, u kojoj se slobodna volja ukida ne prisilom, već programiranjem i potčinjavanjem.

Međutim, pravoslavna teologija doživljava čoveka ne kao biološku ili društvenu jedinicu, već kao jedinstveno i neponovljivo biće. Sveti Grigorije Bogoslov piše da se smisao ljudskog života sastoji u sjedinjenju sa Bogom. Ljudska ličnost nije samo skup fizičkih ili psiholoških karakteristika; ona se otkriva u slobodnoj i svesnoj interakciji sa Božanskim. Čovek postaje punopravna ličnost tek kada prevaziđe svoj egoizam i stupi u komunikaciju sa Bogom zasnovanu na ljubavi i slobodi.

Upravo je tu slobodu Crkva danas pozvana da štiti. Jer, kako ističe Sveti Atanasije Veliki, „Bog nije stvorio čoveka robom, već slobodnim“; a Sveti Maksim Ispovednik dodaje: „Ljudska sloboda je dejstvo Božanskog zakona u svetu.“ Kada čovek izgubi sposobnost da bira, da ispoveda istinu, da živi po savesti, onda nije ugrožena samo njegova politička sloboda, već i njegovo spasenje.

Sloboda sa teološke tačke gledišta nije neki apstraktni pojam. To je uslov neophodan da bi osoba učestvovala u tajni oboženja. Ovaj pojam je stran bezličnoj, masovnoj, digitalnoj kontroli ljudi. Jer Bog ne spasava „grupe“ ili „agregate“ ljudi, već svaku pojedinačnu osobu; On se ljudima ne obraća po broju, već po imenu. Sam Hristos kaže: „ Ja sam pastir dobri i poznajem svoje ovce, i moje poznaju mene “ (Jovan 10:14). U ovom znanju postoje odnosi, postoji poštovanje i postoji lična ljubav.

Na drugoj krajnosti je totalitarizam, bilo u medicinskoj ili digitalnoj sferi, koji teži da uništi našu vezu sa Bogom. Pretvaranje čoveka u bezdušni element sistema dovodi do gašenja njegovog duhovnog života, potčinjavanja svesti spoljašnjoj kontroli i potpunog gubitka slobode. Proročki glas Otaca upozorava: „Istina je nespojiva sa lažima kao što je sloboda sa prinudom“ (Sveti Justin Popović).

Savremene sociološke studije moći i kontrole pokazuju da svaki društveni sistem stvara mehanizme moći koji potčinjavaju telo i um osobe, često a da ona to ne primećuje. Za razliku od prošlosti, kada se kontrola zasnivala na fizičkom nasilju, savremena kontrola se sprovodi putem nevidljivih i tehnoloških mehanizama. Ova sredstva čine građane potpuno transparentnim za državu, ali istovremeno brišu njihovu individualnost. Glavni cilj postaje „upravljanje populacijom“, a ne briga za dobrobit svake osobe.

Moderna kontrola se preselila unutar pojedinca , postajući deo njega. Ljudi sada uče da kontrolišu sebe kako bi ispunili zahteve sistema, bez spoljašnje prisile. Hrišćanstvo, međutim, nudi potpuno drugačiji pristup: ono ne poziva na samocenzuru ili ograničavanje, već na iskreno pokajanje; ne na pasivnu pokornost, već na aktivnu unutrašnju transformaciju; ne na formalnu, mehaničku poslušnost, već na svesno i živo jedinstvo sa Božjom voljom.

Crkva je dužna da brani slobodu vernika. Ne može se složiti sa totalnom implementacijom digitalnog računovodstva, koje objedinjuje sve lične podatke u jedinstveni digitalni sistem. Neprihvatljivo je da vladine agencije imaju pristup podacima o bankovnim računima, zdravlju, poreskom statusu i veroispovesti svake osobe i da na osnovu tih informacija mogu da upravljaju svojim životima. Ovo nije samo tehnološki napredak. Ovo je uništavanje lične nezavisnosti, slobode izbora i duhovnog identiteta.

Demokratija, nekada zasnovana na slobodi i jednakosti, postepeno ustupa mesto totalitarnim tendencijama, i mekim i tvrdim. To je zbog nedostatka stvarne kontrole i odgovornosti vlasti. Društvo je lišeno mogućnosti da učestvuje u donošenju odluka kroz dijalog; zakoni se donose bez obzira na moralna uverenja građana, a Crkva se ne posmatra kao telo Hristovo, već kao instrument državne regulacije.

Crkva je pozvana da se odupre depersonalizaciji čoveka, pretvaranju njega u broj. Ona nema pravo da trpi sistem koji, pod maskom progresa, zadire u slobodu, potčinjava čoveka i uništava njegovu duhovnu suštinu. Crkva ne može da trpi tehnokratski pristup koji isključuje Boga iz sfere javnog života. Sveto pismo upozorava: „ Nastaće teška vremena “ (2. Tim. 3:1). To vreme je već došlo. Crkva mora da stoji na straži istine i slobode, a ne da pasivno posmatra tok istorije.

Sveti Jovan Zlatousti uči da je Crkva „univerzalna bolnica“ ne samo za duše već i za društva. Danas je društvo bolesno, a njegova bolest je egzistencijalna i duhovna. Kreće se ka stanju potpunog nihilizma, gde tehnologija zamenjuje moralne principe, a obilje informacija istiskuje mudrost i veru. U tim uslovima, Crkva mora da podseća da je istinsko društvo nemoguće bez Boga i da je svako nasilje koje prekida ličnu vezu čoveka sa Tvorcem razarajuće za dušu.

Dok sociologija kontrole teži „normalizaciji“ – formiranju standardizovanog i predvidljivog ponašanja koje čini pojedince lako zamenljivim – Crkva nudi alternativu. Ona proglašava slobodu Duha, asketizam kao otpor gaženju vrlina; svetost kao prevazilaženje grešnog uticaja sveta nametnutog čoveku spolja. Ova duboka konfrontacija je od ključnog značaja: nije reč o formalnim administrativnim odlukama, već o stvarnoj duhovnoj borbi.

Kao episkop Crkve, verujem da je moja dužnost ne samo da posmatram šta se dešava, već i da otvoreno iznosim svoj stav. Ne možemo dozvoliti da osoba postane bezličan broj, da bude digitalno registrovana svuda i podvrgnuta zahtevima bezdušnog totalitarnog sistema koji je stran Bogu i potiskuje ljudsku ličnost. Znamo iz Svetog Pisma da će „doći teška vremena “ (2. Tim. 3:1). Nemamo pravo da ćutimo pred predstojećim katastrofama.

Crkva je pozvana da bude Kovčeg slobode, govoreći protiv svakog napada na ljudsko dostojanstvo i, kao posledica toga, na temelje društva. Ona mora obnoviti proglas o neprocenjivoj vrednosti čoveka, stvorenog po liku Božjem, zaštititi svetost njegove slobode i podsetiti sve da se istinsko spasenje ne nalazi kroz algoritme i mašinsko učenje, već isključivo u zajednici sa Hristom.

Vreme je za buđenje! Vreme je za ispovedanje vere!

Mitropolit Krfa, Paksa i Dijapontskih ostrva Nektarije

Izvor: Pravoslavlje život večni

Oznake: pandemija, crkva