Прочитај ми чланакПроменама Породичног закона предвиђено је да деца сведоче против својих родитеља. Поступке против родитеља под оптужбом да су физички кажњавали своју децу моћи ће да покрену рођаци, пријатељи, комшије, случајни пролазници… Иза парола о „заштити права детета“ и „усклађивања са стандардима Европске уније“ крије се намера напредњачког картела да значајно повећа број деце намењене домаћим и страним усвојитељима. Представници власти прошле године су тврдили да „деца не припадају родитељима, него држави“, а сада тај умоболни и злочиначки став уграђују у законску регулативу. Ако је свог сина Данила могао да преда под старатељство Веље Невоље и Аце Рошавог, не чуди што Вучић намерава да отимањем туђе деце уништи традиционалне породичне вредности. Ипак, народ му није опростио продају јавних ресурса, а нарочито неће распродају деце.
Новим Нацртом измена и допуна Породичног закона, Српска напредна странка припрема правне услове за уништавање традиционалних породичних вредности, обесмишљавање улоге родитеља и поједностављење процедуре за одузимање деце из матичне породице. Јавна расправа ће трајати до 26. априла ове године, да би потом ове спорне измене биле пуштене у скупштинску процедуру.
Режим Александра Вучића годинама намеће законска решења, која су му омогућила легалну пљачку јавних ресурса и приватне имовине. Серијом тзв. Лекс специјалиса, напредњачки картел је суспендовао сет закона о јавним набавкама, обавезним грађевинским дозволама и осталим прописима, који су представљали препреку његовим корупционашким комбинацијама.
Скупштинска већина променила је Закон о Војсци Србије како би Вучића прогласила за врховног команданта, иако је то у супротности са уставним решењима. Усвајањем тзв. Мрдићевих закона, власт је и званично преузела контролу над тужилаштвима и судовима. У скупштинској процедури већ се налази предлог закона којим ће бити уништена аутономија универзитета, као и предлог измена Закона о полицији, који има за циљ да је претвори у Вучићеву преторијанску гарду. Напослетку, власт је одлучила да наметне Породични закон, којим ће уништити породицу.
Нацртом измена и допуна тог закона само се процесуира оно што је још пре годину и по дана најавио народни посланик и функционер СНС-а Владимир Ђукановић, који је рекао да „деца не припадају родитељима, него држави„. У складу са тим, Влада Србије је припремила решења која олакшавају и убрзавају процедуру одузимања деце родитељима.
Као разлог за измене Породичног закона наведена је повећана потреба за „заштитом деце“ и „усклађивањем са стандардима Европске уније“. Иза флоскуле о „заштити права детета“ крије се намера законодавца да овласти државне институције да у одлучујућој мери утичу на односе у свакој породици. Према решењима која се наводе у Нацрту измена и допуна предвиђено је „појачавање надзора над родитељима, јер је то нужно за заштиту деце“.
Основно средство за притисак на родитеље представља „забрана сваког физичког кажњавања деце“. Притом, законом није дефинисано шта се сматра насиљем, а шта „лакши облик дисциплиновања“. Правне норме су прешироке и неодређене, што омогућава бројне злоупотребе. У пракси, таква решења ће омогућити деци, рођацима, породичним пријатељима, познаницима, комшијама, па и случајним пролазницима да подносе пријаве против родитеља.
Да ствар буде још гора, Нацрт измена закона предвиђа „јаче учешће детета у правним поступцима“. У одређеним случајевима мишљење детета ће бити „обавезујуће“ за доношење коначне одлуке о кажњавању родитеља. Ако се дете наљути на родитеље због повишеног тона или пљуске по дупету, оно може да их оптужи за насиље, па да комисије из центара за социјални рад експресно донесу одлуку о његовом удаљавању из породице. С обзиром да не постоји ништа природније од дечјег отпора родитељском наметању дисциплине, на којој се заснива кућно васпитање, може се очекивати да ће деца исказивањем револта створити услове за злоупотребу овог закона.
Иако се другим законима регулишу нивои правне одговорности и пословне способности малолетника, овим предлогом решења омогућава се деци од 8 или 10 година да сведоче против својих родитеља. Не постоји начин да се провери да ли је дете изнело самостално уверење или га је формирало под нечијим утицајем, родитеља или социјалних радника и судија. Без стогих психолошких стандарда, који нису обухваћени овим предлогом закона, могућа је манипулација децом.
Тај увод у пројектовану пропаст сваке породице најављиван је још прошле године, када су представници власти претили родитељима средњошколаца који су учествовали у протестима после масовног убиства под надстрешницом новосадске Железничке станице. Такође и јавни извршитељи прете одузимањем деце родитељима који се супротстављају, често незаконитим, пленидбама покретне и непокретне имовине.
Ако овакве измене и допуне Породичног закона буду усвојене у Народној скупштини, власт ће добити нови и јачи механизам за кажњавање неподобних родитеља. Ко год подржава опозицију или износи критику на рачун режима биће у опасности да га стигне најопаснија освета, да му центри за социјални рад одузму децу. Ипак, изостала је озбиљна и одлучна реакција на ту злослутну предикцију тортуре.
Опозиционе парламентарне странке ингоришу Нацрт измена и допуна Породичног закона, а невладине организације га у начелу подржавају, а у појединостима захтевају благе корекције. Комитет правника за људска права (YУКОМ) оцењује да је „закон добар у намери, али није правно довољно прецизан“. Центар за заштиту детета подржава идеју да „мишљење детета буде обавезујуће“, уз примедбу да правни систем није спреман за примену тог закона, па је потребна додатна едукација судија и социјалних радника.
Београдски центар за људска права сматра да „закон иде у добром правцу усклађивања са међународним стандардима“ и упозорава да поједине норме нису јасно дефинисане, па могу да доведу до неуједначене судске праксе.
Четири јавне расправе, које су до сада одржане, обележене су политичким паролама о потреби да се заштите права деце, а из готово свих анализа изостављено је право детета да нормално живи у матичној породици. Уместо потраге за решењима која ће ојачати породицу, као најзначајнију заједницу у сваком друштву, власт и њени сателити не баве се последицама које ће изазвати овако измењен Породични закон. Зарад потребе да „усклађивања са стандардима Европске уније“, напредњачки режим намеће законску регулативу каква је уништила породице и у државама чланицама Европске уније. Као да није довољно тешко стање у коме се налазе родитељи и деца у Србији, креира се правни оквир који у потпуности занемарује сурове чињенице.
Више од 400.000 деце у Србији нема основне услове за нормалан развој, него живи на граници апсолутног сиромаштва или испод ње, без три свакодневна оброка, редовне здравствене заштите и могућности за образовање.
Влада Србије, ресорно министарство и све остале државне институције немају јединствену базу агрерираних података о деци без родитељског старања. На основу информација из више извора (Влада Србије, УНИЦЕФ, разне НВО) процењује се да адекватно родитељско старање нема неколико хиљада деце. Те процене обухватају децу без родитеља, занемарену и децу која су измештена из породице. Током неколико последњих година, власт је збрињавање деце усмерила на деинституционализацију, односно на измештање деце из домова у хранитељске породице.
Доступни подаци указују да се у државним институцијама, која имају својеврсни статус резидуалног облика заштите, налази око хиљаду малолетника, углавном оних са посебним потребама и сметњама у развоју. У хранитељским породицама се налази око 4.000 деце. И тај облик „заштите деце“ није регулисан на задовољавајући начин.
Хранитељске породице добијају две основне месечне накнаде, једну за издржавање детета, а другу за рад. За издржавање добијају од 30.000 до 55.000 динара по детету, зависно од узраста и других услова. Тај новац је намењен за трошкове хране, одеће, школу и џепарац. Висина накнаде може да буде увећана до 50 посто уколико дете има здравствене проблеме или посебне потребе.
Као награду за свој рад, хранитељи добијају око 20.000 динара месечно, или око 12.000 уколико имају више деце. Осим тога, држава покрива трошкове за куповину уџбеника, екскурзије и посебне лекарске интервенције. Хранитељска породица, дакле, укупно прима око 80.000 динара месечно, што често отвара простор за јавне дебате.
Део стручне јавности сматра да је то превелик новчани износ, који ствара финансијски мотив за хранитељство, док други део тврди да накнада није довољна за тако одговоран целодневни посао. Као аргумент против хранитељског начина решавања проблема наводе се подаци да новчана социјална помоћ у Србији за појединца износи око 12.000 динара месечно, а за четворочлану породицу од 20.000 до 25.000 динара. Да, то је четири пута мање од месечних примања хранитеља, али већина њихових средстава троши се на децу, а притом имају огромну одговорност.
Хранитељ није формално запослен, али фактички ради најзахтевнији могући посао – брине о детету без родитеља. За то добија личну надокнаду која је дупло мања од минималца. Управо у тој разлици између перцепције и стварности настаје простор за неразумевање, који подстичу дубоке слабости система. У таквим околностима, које подстичу сумњу у хуманост људи који се одлучују да „удоме“ дете, логично је што постоји стални недостатак хранитељских породица.
Измењени Породични закон створиће услове за значајно повећање броја деце одузете од родитеља. Не зна се где ће она бити смештена и у каквим условима. Хранитељских породица нема довољно, а домови су намењени деци са сметањама у развоју. Државни интервенционизам повећаће број деце која ће бити понуђења за усвајање.
Породичним законом је предвиђено само „потпуно усвојење“, што значи да дете уласком у нову породицу прекида све правне везе са биолошким родитељима. Законом о социјалној заштити уређен је начин деловања центара за социјални рад, процес усвајења у Србији и иностранству, као и заштита од злоупотреба и трговине децом. У складу са тим прописима утврђује се подобност потенцијални усвојитеља, који морају да прођу проверу здравственог стања, психичке стабилности и материјалних услова.
Центри за социјални рад спроводе обавезну обуку будућих усвојитеља, који се уписују у Јединствени регистар усвојитеља. Иста институција врши и проверу детета, које може да буде усвојено ако нема родитеље, ако су они лишени права старатељства или ако су дали сагласност. Центар за социјални рад доноси процену „у најбољем интересу детета“, а коначну одлуку потписује ресорни министар. Усвојење је нераскидиво, не може да се поништи.
Деца из Србије могу бити предата станим усвојитељима ако у року од најмање годину дана није пронађена породица у Србији. Страни усвојитељи морају испунити исте критеријуме као и домаћи.
Тако је на папиру. Како је у пракси, видело се по информацијама из страних медија, који су објављивали текстове и документарне филмове о трговини децом из Србије. У Шведској је, пре четири године, емитована телевизијска емисија у којој је наведено да су њихове агенције организовале усвајање око 800 деце из Србије. Шведски усвојитељи су плаћали по 14.500 евра за једно дете. Влада Србије је то демантовала, али управо у то време потписала је уговоре са још неколико страних агенција за посредовање у поступку усвајања.
Током прошле године, 309 деце је имало статус „подобне за усвајање“, а 752 усвојитеља (појединаца или брачних парова) налазило се на чекању иако су испунили прописане услове. Раније је усвајано стотинак деце годишње, а у последње две године само по педесет. Наводно, мали број деце испуњава строге услове за усвајање. Међутим, то ће се променити новим Породичним законом, који ће домаћим и нарочито станим усвојитељима повећати понуду деце, коју ће моћи да узимају на ангро или по комаду.
Од Александра Вучића није могло ни да се очекује ништа друго, него да покуша да уништи породичне вредности. Одрастао у дисфункционалној породици, Вучић је и сам био жртва занемаривања родитеља. Неколико пута је у медијима препричавао како је тешко повредио око кад га је мајка Ангелина, кад је имао само годину дана, испустила из наручја, а званични отац Анђелко га је терао да једе покварену паштету. Вучић се још горе понео према својој деци, нарочито према сину Данилу, кога је криминализовао пре десетак година, кад га је дао под старатељство у хранидбени клан Вељка Беливука и Александра Вукојевића, званог Аца Рошави.
Ако се тако односио према својој, јасно је да Вучић нема разумевања за потребе туђе деце да живе у матичној породици, а не код домаћих или страних усвојитеља. После јавних ресурса, предузећа и остале државне имовине, Вучић намерава да озакони и продају деце. Ипак, ако и успе да пре следећих избора прогура овако измењен Породични закон, после ослобођења Србије, и он ће доживети исту судбину као и Вучић. Биће укинут и одбачен у прошлост.
