Мирослав Паровић поставио је питање које режим избегава месецима: хоће ли Александар Вучић јавно да каже како Национални стадион тоне и да му странци не дозвољавају да свечано отварање буде тамо? Хоће ли признати да је дао налог да се направи само фасада у бојама српске заставе и да ће стадион служити као велики билборд и простор за пуштање ватромета?
Стадион који је требало да буде „понос и симбол напретка“ претвара се у скупи пројекат са неизвесном судбином. Трошкови су вишеструко премашили првобитне процене, а завршетак се одлаже управо због бојазни да конструкција неће бити стабилна. Паровићева оцена да се ради о фасади није само политичка провокација.
У земљи у којој се велики инфраструктурни пројекти годинама завршавају као скупи споменици пропаганде, логично је питање да ли ће и овај стадион доживети исту судбину – да буде довољно готов да се на њему запали ватромет и истакне застава, док суштински проблеми остају сакривени.
Странци који учествују у градњи и финансирању очигледно нису спремни да ризикују углед на нестабилном терену. Зато свечано отварање неће бити тамо где је Вучић маштао. Уместо тога, остаје фасада. Лепа, у бојама српске заставе, погодна за камере и промотивне спотове. Док се грађанима прича о историјском пројекту и националном поносу, на терену се копају шипови да зграда не потоне.
Питање Мирослава Паровића остаје отворено: хоће ли Вучић икада јавно признати оно што сви на градилишту већ знају – да Национални стадион тоне и да од њега, бар за сада, остаје само фасада и место за ватромет.
(Србин инфо)
