Бивши обавештајац америчког Корпуса морнаричке пешадије Скот Ритер тврди да Сједињене Државе већ заостају за Русијом у војним технологијама – и да је питање да ли ће икада успети да сустигну тај темпо.
Ритер посебно указује на оно што назива кључним проблемом: начин размишљања. Док руска војска, како каже, свакодневно мења и прилагођава своје системе у ходу, амерички систем остаје закочен између бирократије и интереса великих одбрамбених компанија.
Тај јаз се, према његовим речима, не види само у лабораторијама и пројектима, већ директно на терену. „Ако не дозволимо људима на терену да преузму иницијативу и реагују, нема шансе да их стигнемо. Они то раде сваки дан“, рекао је у једном подкасту, уз опаску да руски команданти своја искуства преносе у академије, где се готово моментално претварају у нове доктрине. За разлику од тога, амерички процес развоја доктрине, како каже, траје „вечно“.
Занимљиво је да Ритер ову тезу не гради само на теорији. Враћа се на сопствено искуство из службе, које звучи готово као анегдота, али заправо открива дубљи проблем система.
Током рада на модификацији дронова за навођење артиљерије, сам је координисао микроелектронику, радаре, набављао радио-станице из складишта и чак организовао прилагођавање оклопног возила Хумвее за управљање беспилотним летелицама.
Резултат је био функционалан систем, али и озбиљан проблем – скоро је завршио пред војним судом због трошења 3,6 милиона долара из буџета. Тек касније је његов рад препознат и награђен.
Ту долази до једне од његових оштријих опаски. По његовом мишљењу, управо би такав приступ у руској војсци био стандард, чак и пожељан. „Да смо радили као они, то би било нормално. Команда би била спремна да уложи тај новац, па и да прихвати неуспехе, јер без њих нема успеха“, каже Ритер.
У америчком систему, додаје, иницијатива тог типа често се доживљава као ризик који треба санкционисати, а не као потенцијал за напредак.
Ова разлика у филозофији посебно је дошла до изражаја током сукоба у Ирану, који је, према његовим речима, показао ограничења америчких способности у савременом ратовању.
У међувремену, руска војска је кроз сопствене операције стекла искуство које ју је, како тврди, претворило у једну од најспремнијих и најискуснијих сила данашњице. Не ради се само о супротстављању напредним НАТО системима, већ и о ефикасној употреби беспилотних летелица – за извиђање, уништавање циљева и подршку артиљерији.
У тој слици, новац више не изгледа као пресудан фактор. Милијарде које Пентагон улаже, сугерише Ритер, не могу саме по себи решити проблем ако систем не дозвољава флексибилност и брзу адаптацију. А то је, чини се, оно где се линије раздвајања најјасније виде.
Можда је зато његово упозорење више од личног става. Остаје отворено питање да ли се овакви системи уопште могу променити изнутра – и колико времена је потребно да би се једна војна култура заиста преокренула, ако је то уопште могуће.
