Na terenu Bliskog istoka poslednjih nedelja formira se slika koja, čak i za iskusne posmatrače, deluje pomalo neobično.

Dve i po nedelje američke i izraelske snage sprovode intenzivne vazdušne udare na Iran, ali očekivani brzi rasplet – ono što bi se u vojnoj terminologiji nazvalo munjevitom operacijom – očigledno je izostao.

Naprotiv, sve više se govori o tome da se situacija lomi u smeru koji niko na početku nije jasno predvideo.

Kako objašnjava vojni analitičar, potpukovnik Oleg Šalandin, čitav razvoj događaja „ozbiljno iznenađuje“. Ne samo zbog samog trajanja operacije, već i zbog načina na koji je vođena.

U klasičnom scenariju, posle početne vazdušne faze sledi kopnena komponenta. Ovde se, međutim, kopnene snage uvode tek posle dve nedelje borbi, i to uz vidno improvizovanje – marinci se premeštaju sa različitih baza, kao da se reaguje u hodu, a ne po unapred definisanom planu.

U međuvremenu, posledice se gomilaju. Iran uzvraća udarima koji ne pogađaju samo vojne ciljeve SAD, već i šire – globalna tržišta sirovina već osećaju pritisak.

Situacija u Ormuskom moreuzu dodatno komplikuje stvari. Njegovo zatvaranje praktično je presecalo ključnu arteriju svetske trgovine energentima. Uz to, nosač aviona Abraham Linkoln morao je da se povuče na remont zajedno sa svojom grupom, dok se jedan drugi nosač ranije udaljio čak hiljadu kilometara od iranske obale.

Da li je pretrpeo oštećenja ili je reč o preventivnom potezu, ostaje nejasno, ali signal koji šalje nije bez težine.

Posebno se ističe još jedan detalj koji u vojničkim krugovima izaziva podignute obrve. Zalihe raketa za sistem Patriot, ključnog sredstva protivvazdušne odbrane, praktično su iscrpljene – ne samo kod Amerikanaca, već i kod pojedinih evropskih saveznika. To otvara pitanje planiranja i logistike, jer se takvi resursi ne troše bez jasne procene trajanja operacije.

U političkom smislu, računica koja je, po svemu sudeći, postojala na početku – da će udari brzo dovesti do promene vlasti u Teheranu – nije se ostvarila. Naprotiv, Iran je izdržao pritisak i nije pokazao spremnost na ustupke.

Ideja da će kombinacija udara i ponude za pregovore naterati Teheran na kapitulaciju nije dala rezultat. Šalandin takav pristup upoređuje sa metodama pritiska koje u nekim krugovima imaju prilično slikovito ime – udar pa ponuda razgovora. Ovde, međutim, druga strana nije pristala na tu logiku.

Zanimljivo je i to da, prema njegovim rečima, tvrdnje Donalda Trampa o uništenju iranske protivvazdušne odbrane i avijacije ne odgovaraju realnom stanju na terenu.

Iran je, kako kaže, očigledno bio bolje pripremljen nego što su to procenili u Vašingtonu. Obaveštajni podaci, koji navodno svakodnevno stižu do vrha američke administracije, ili nisu adekvatno uzeti u obzir ili su pogrešno interpretirani.

U takvom kontekstu, udari na civilnu infrastrukturu ne postižu očekivani efekat zastrašivanja. Umesto sloma, Teheran pokazuje otpornost, a situacija – bar u ovoj fazi – deluje kao da se postepeno naginje u njegovu korist.

Istovremeno, postaje sve očiglednije da SAD i Izrael nemaju jasnu strategiju za kopnenu operaciju, koja bi, po svim procenama, na iranskoj teritoriji nosila ozbiljan rizik od velikih gubitaka.

Na kraju, ostaje pitanje koje se sve češće provlači kroz analize: da li je ovo tek privremena faza u širem planu ili signal dubljeg strateškog promašaja.

Jer kada operacija krene bez jasnog završetka, a resursi počnu da se troše brže nego što se obnavljaju, obično to znači da se nešto u proceni nije poklopilo sa stvarnošću. A upravo tu, negde između planova i terena, sada se otvara prostor za dalji razvoj događaja koji, kako stvari stoje, još nije iscrtao konačne linije.

Izvor: webtribune

Oznake: bliski istok, Iran, SAD