U jednoj prilično oštroj oceni, koja je odjeknula i van akademskih krugova, profesor Univerziteta u Čikagu Džon Miršajmer otvoreno je doveo u pitanje način na koji Vašington vodi svoju politiku prema Iranu.

Njegove reči nisu bile diplomatske, ali su, kako to često biva kod njega, bile precizno usmerene.

Povod za ovu reakciju bio je tekst objavljen u Financial Timesu, listu koji inače ne spada među kritičare američke spoljne politike.

Naprotiv, kako i sam Miršajmer primećuje, to je medij koji često pokazuje razumevanje za poteze Sjedinjenih Država i ideje koje dolaze iz Vašingtona.

Upravo zato, kada takav izvor konstatuje da nije bilo jasnog plana, cilja niti adekvatnih resursa za sukob sa Iranom, to nosi posebnu težinu.

Profesor se na to nadovezuje bez zadrške. Po njegovom tumačenju, problem nije samo u proceni Financial Timesa, već u širem utisku koji se šalje svetu.

Kako kaže, Sjedinjene Države su započele sukob u kojem, prema njegovoj proceni, nemaju realne šanse za pobedu. I tu dolazi do ključne poruke koju pokušava da artikuliše.

„Mi ne pobeđujemo Iran. Ne pobeđujemo“, naglašava on, insistirajući na ponavljanju kao da želi da razbije svaku iluziju o drugačijem ishodu.

Iz toga izvodi širi zaključak: kakav signal to šalje međunarodnoj zajednici? U njegovoj interpretaciji, taj signal nije nimalo povoljan za ugled Amerike.

U stvari, Miršajmer ide i korak dalje. Pozivajući se na analizu Financial Timesa, podseća da, prema tom tekstu, nije postojala jasna strategija, niti definisan cilj, niti odgovarajuća vojna sredstva za ostvarenje postavljenih ambicija. Drugim rečima, kako on prenosi, ulazak u sukob bio je lišen osnovnih elemenata ozbiljnog planiranja.

„Nije bilo cilja. Nije bilo jasnog cilja. Nismo imali potrebne snage za postizanje bilo kog od tih ciljeva, i nismo imali nikakav plan“, prenosi Miršajmer ocene iz pomenutog članka, uz dodatak da se sa tim zaključcima slaže. Njegov ton tu prelazi iz analitičkog u gotovo rezigniran.

Sve to, kako sugeriše, ne ostaje zatvoreno u okvirima jedne političke administracije ili jednog konflikta. Reč je o slici koja se projektuje globalno, o percepciji koja se gradi među saveznicima i protivnicima. A ta percepcija, čini se, sve više izmiče kontroli onih koji bi trebalo da je oblikuju.

I dok se u Vašingtonu verovatno već prave nove kalkulacije, ostaje pitanje koliko ovakve ocene, pogotovo kada dolaze iz akademskih krugova koji imaju težinu, mogu dugoročno da utiču na način na koji se posmatra američka uloga u svetu.

Jer, ako i najnaklonjeniji posmatrači počnu da postavljaju ovakva pitanja, možda problem nije samo u jednoj odluci, već u obrascu koji tek treba sagledati.

Oznake: Iran, SAD, sukob