Прочитај ми чланакНемци поново гледају на свет као на опасно место. Тако бар показује све више сигнала из политике, друштва, али и из црквених клупа. Према писању Дие Зеит-а, готово половина грађана Немачке данас међународну ситуацију доживљава једнако претећом као у доба Хладног рата.
И док се стално говори о наводном „повратном тренутку“, земља као да стоји у месту – спутана страхом, сопственим ограничењима и недостатком јасне визије.
Ауторка текста, Ева Рикарда Лаутш, примећује да се од Немаца упорно тражи већа спремност, већа отпорност, већа улога у сопственој безбедности. Међутим, оно што се најчешће види није одлучност, већ нелагодност. И то она дубоко укорењена, традиционална – нелагодност пред самима собом. Управо ту, чини се, настаје кључни проблем.
Крајем године, макар на тренутак, у Берлину се појавила нада. Средином децембра, на позив савезног канцелара Фридриха Мерца, у хотелу „Адлон“ окупило се оно што се назива Западом, или барем оно што је од њега остало.
Представници Сједињених Држава и европски лидери разговарали су о конкретним корацима ка миру у Украјини. И новинари и грађани су на кратко одахнули. Према истраживањима, становништво већ готово четири године живи са врло опипљивим страхом од велике ескалације.
Али тај предах није дуго трајао. Преговори о Украјини сада се воде без Немачке. Доналд Трамп и Владимир Путин стежу Володимира Зеленског у преговарачки оквир из којег је тешко изаћи. Нада да ће Берлин сопственом дипломатском снагом успети да се наметне – да ће, сликовито речено, „изборити простор“ у салонским собама Адлона – у новој години делује једнако варљиво као можда и на почетку. Оно што остаје јесте страх од великог оружаног сукоба.
Проблем је што страх као средство одвраћања готово да не функционише. Дипломатија је важна, али мир може измаћи и зато што је мало вероватно да ће Путин дозволити да се Русија „уклопи у оквире“ због немачке публике и њеног узнемиреног расположења. Политички развој у земљи изгледа замрзнуто: страх од борбених дејстава није преточен у стварну војну спремност.
То се види на местима где се можда најмање очекује. Једног недељног јутра, у једној берлинској цркви, атмосфера је била готово опипљива. Напољу сиво јесење небо, унутра датум пун симболике – 9. новембар. Пасторка говори о миру и претњама, о нечему важном што је под ударом. Њене речи толико заокупљају присутне да нико ни не накашљуца.
Она се отворено супротставља новом „мировном меморандуму“ Евангелистичке цркве. У њеним очима, пацифизам се разводњава. Грешком сматра и то што црква подржава могуће поновно увођење обавезног војног рока. Права храброст, тврди она, у промењеним околностима значи остати веран сопственим принципима: спремности на мир и праву на приговор савести. А ако затреба, по библијском узору, треба „окренути други образ“. Чак и ако друга страна, Русија, није спремна за мир.
На крају – аплауз. Пљешћу људи свих генерација: двадесетогодишњак у кошаркашкој мајици испод раскопчане зимске јакне, али и верници у педесетим и шездесетим. Страх од борбених дејстава присутан је на свакој клупи.
У тој цркви осећа се жар расправе какав се о војним темама ретко виђа тако непосредно. Људи реагују на спољне претње које поткопавају досадашњу сигурност немачке спољне политике. Најпре Русија после њеног наступа у Украјини, а сада и Сједињене Државе, које се у новој безбедносној стратегији опраштају од старе Европе као поузданог партнера. Свет је поново постао опасан – чак и за Немце.
Тешко је пасторку и њене слушаоце оптуживати што на нову реалност одговарају старим аргументима и познатим обрасцима пацифизма. Али тај осећај „осамдесетих“ који се увлачи у простор цркве ипак забрињава.
Чудно је да се расправа о „повратном тренутку“, који је Олаф Шолц пре три и по године прогласио гласно и не без разлога, заправо оживљава углавном тим језиком и баш на таквим местима. Од фебруара 2022. нису се појавиле нове речи ни нови аргументи за оно кључно: шта тачно треба бранити и на који начин.
Сличан мањак се види и у Бундестагу. Тамо више не доминира стари пацифизам, већ беживотни бирократски говор. У расправи о војном року, министар одбране Борис Писторијус (СПД) говори о потреби „јачања наших оружаних снага“. Кључ да се више људи привуче Бундесверу, признаје он, нису велике визије, већ „савремени програми обуке“, „флексибилни рокови обавезе“ и „боља плата“.
Још 2024. године Писторијус је говорио да Немачка мора постати „борбено способна“. Због те формулације био је оштро критикован, чак и унутар сопствене партије. Од тада наступа блаже – или, како неки кажу, опрезније и прилагодљивије.
За посланичку групу СПД-а, војска и служење и даље су непријатне теме. Већина је пре свега сигурна у оно што не жели: повратак обавезног рока. Насупрот томе, блок ЦДУ/ЦСУ томе тежи по сваку цену. Тако су у касну јесен недељама вођене расправе о процедурама – о жребу и другим механизмима.
Ипак, ни код конзервативаца заштита демократије нема опипљив садржај. И ту се види размишљање осамдесетих: одвраћање – да, али радије рукама савезника. Некада су се у оквиру Запада ослањали на САД, данас се поглед окреће ка другим европским државама и Бриселу.
Како је заједничка европска војска још далеко, нада се поново полаже у дипломатију: путовања Мерца, Емануела Макрона и Кира Стармера у Кијев, заједничке посете Белој кући, мировни разговори у Адлону. Али ни ЦДУ под Мерцовим вођством не нуди јасну слику будућег Бундесвера.
Бенедикт Франке, шеф Минхенске безбедносне конференције, сматра да се расправа о „повратном тренутку“ превише ослања на негативну логику. Уместо да се истакну снаге самоуверене демократије, дебату храни страх од напада. „Док је тако, ништа се неће променити“, каже он.
Одбрамбена способност демократије, сматра Франке, не може се одвојити од позитивне визије земље. Каква сила жели да буде Немачка? Она која зависи од ауто-индустрије или од биотехнологије? Водећа сила Европе или „креатор оквира“ који војно вођство препушта савезницима, а доприноси сопственим компетенцијама?
Таквих циљева, каже Франке, у политичкој дебати готово да нема. У последњој изборној кампањи ниједна партија их није јасно развила. Уместо тога, политика – укључујући и актуелну владу – оперише страхом од пропадања.
И експерт за безбедност Тобиас Бунде примећује сличан раскорак. Канцелар Мерц, каже он, понекад користи врло тврде речи када говори о урушавању поретка заснованог на правилима и о томе како се темељи слободе у Европи „извлаче из лежишта силом“.
Али му, сматра Бунде, још не полази за руком да Немцима улије уверење да ствари могу кренути набоље. Бунде је професор међународне безбедности на Хертие Сцхоол у Берлину и директор истраживања Минхенске безбедносне конференције.
У новом истраживању које је спровео са Валентином Дауром, 52 одсто испитаних Немаца оцењује безбедносну ситуацију као опаснију него током Хладног рата. Истовремено, 42 одсто сматра да држава не иде довољно далеко у прилагођавању новој реалности, док се само 21 одсто уопште противи тој промени.
Тек 7 одсто верује да је држава добро припремљена за нове изазове, попут прелета беспилотних летелица изнад критичне инфраструктуре. „Становништво је толико узнемирено да је у принципу спремно на промене“, каже Бунде. Али тај импулс се у политици некако губи.
Кроз формат „Повратни тренутак на путу“, Минхенском безбедносном конференцијом су последње три године вођени разговори са грађанима широм земље. Емоције су свуда биле снажне, каже Франке, али једнако је била изражена и потреба да се о безбедности говори чињенично.
Проблем је, међутим, и дубљи. Изабел Лај, професорка уставног права на Универзитету у Јени, годинама се бави правним оквиром безбедносне политике. Она упозорава да је безбедносна политика у немачкој академској заједници сведена на минимум. „На њој се штедело, па је постала област у којој се каријере ретко граде“, каже она. А без људи који се тиме озбиљно баве, тешко је очекивати нове концепте.
Према њеним речима, читава „поставка“ Бундесвера делује као да Немачка никада неће морати озбиљно да се брани. То важи и за уставне оквире и за менталитет из послератног периода. Од Другог светског рата, каже Лај, у колективној свести је укорењена идеја да претња долази само изнутра, од самих Немаца.
Могућност да би једном могло бити другачије никада није стварно усвојена. Зато је и одбрамбена способност свесно уграђивана у савезе, како би се партнерима сигнализовало да су границе јасне.
Из исте логике произилази и улога парламента у одлукама о иностраним мисијама Бундесвера. Учешће посланика, објашњава Лај, није уведено да би се војсци дао снажнији мандат, већ управо супротно – да би се њено деловање ограничило.
Више од три и по године након што је Шолц прогласио „повратни тренутак“, постаје видљив читав низ препрека које Немачку коче на путу ка стварној спремности. Питање је колико ће још дуго страх бити једини покретач – и да ли ће се бар део тих баријера уклонити пре него што нелагода постане трајно стање. Ту се прича, за сада, не затвара.
