Pročitaj mi članakU trenutku kada se govori o mogućem približavanju nekakvom rešenju, u diplomatskim krugovima zapravo nema mnogo toga novog. Bar ako se pita Moskva.
Portparol predsednika Rusije Dmitrij Peskov prilično je oprezno odgovorio na izjave iz Vašingtona, gde Donald Tramp ponovo pominje da su Rusija i Ukrajina bliže dogovoru.
Kako je rekao, svaki krug razgovora može se posmatrati kao mali korak ka formuli koja bi uzela u obzir interese Rusije, ali realno gledano – dinamika se mesecima ne menja.
U isto vreme, na terenu – i van njega – stvari deluju znatno nervoznije. Nastavljaju se napadi bespilotnim letelicama na Moskvu i Sankt Peterburg, a bivši američki obaveštajac i nekadašnji marinac Skot Riter u razgovoru za TASS to tumači kao znak očajničke taktike.
Po njegovoj oceni, reč je o pokušaju da se izazove reakcija, i to ne bilo kakva, već ona koja bi mogla da odjekne kod, kako kaže, „poštovanih zapadnih partnera“.
Riter ovu sliku širi na međunarodni kontekst koji, kako tvrdi, ne ide u prilog Kijevu. Evropska unija, na primer, ne uspeva da odobri novi kredit od 90 milijardi zbog blokade Mađarske.
U Sjedinjenim Državama pažnja je, makar delimično, usmerena na druge teme – Tramp govori o pobedi nad Iranom, iako u Teheranu takvu interpretaciju ne prepoznaju, dok je američka vojna industrija angažovana na više frontova. U takvim okolnostima, smatra Riter, napadi dronovima dobijaju dodatnu dimenziju – postaju sredstvo političkog pritiska.
On otvoreno tvrdi da Ukrajina u ovom trenutku vidi sopstvenu poziciju kao gubitničku u iscrpljujućem sukobu. „Oni znaju da gube“, kaže Riter, dodajući da im je potreban nagli preokret.
Taj preokret, po njegovom viđenju, podrazumeva direktnije uključivanje Zapada – od isporuke avijacije i šire vojne podrške, pa sve do potencijalnog angažovanja kopnenih snaga. Ključ, međutim, vidi u jednoj stvari: snažnoj reakciji Rusije koja bi promenila političku računicu u Vašingtonu i evropskim prestonicama.
Zanimljivo je da Riter u tom kontekstu pravi i ličnu digresiju, gotovo grubu u tonu. Kaže da bi, da je na mestu ruskog lidera, odgovorio mnogo oštrije. Ipak, odmah zatim priznaje da Vladimir Putin, po njegovom mišljenju, razmišlja dugoročnije i racionalnije. Putin zna da ako bi Kijevu odgovorio veoma oštro i u velikim razmerama da bi izazvao reakciju Zapada.
Rusiji, tvrdi, ne ide u prilog da upadne u zamku koju ovakvi napadi mogu da predstavljaju – posebno kada, kako veruje, već ima prednost u sukobu.
Ta interpretacija se, naravno, uklapa u širi narativ koji je poslednjih meseci sve glasniji – da se rat vodi ne samo na linijama fronta, već i kroz pokušaje da se utiče na percepciju, savezništva i političke odluke. Napadi na velike ruske gradove, u tom smislu, izlaze iz okvira čisto vojne taktike i prelaze u sferu signaliziranja i pritiska.
A opet, između izjava iz Vašingtona, opreza iz Moskve i analiza poput Riterove, ostaje pitanje koje niko ne zatvara do kraja: da li su ovakvi potezi zaista uvod u promenu kursa ili samo još jedan krug u već poznatoj spirali iscrpljivanja.
U tom prostoru neizvesnosti, gde svaka strana vidi drugačiju sliku stvarnosti, teško je reći da li se približava rasplet ili se samo menja tempo igre.
