Uvek me iznova zaprepaste oni koji pristaju. Da li je moguće da ih nasankate, svaki put na istu foru, na kintu i poklone – i da vam ponovo veruju? Da li je realno da nekog do daske ponizite i da taj ponovo glasa za vas?
Пред локалне изборе у Неготину, Мионици и Сечњу, по вашем старом обичају, ницали су шатори – а ла Ћациленд. Патентирано у Пионирском парку, код споменика нашем нобеловцу, Иви Андрићу. У тим малим местима, а вама тако значајним за победу, на ражњу су се вртели волови, као што се и у овом парку, у нашем главном граду, поред Андрића, повремено распали роштиљ. А ви сте ждрали то месо, нудећи уз чашицу грађанима – куле и градове. Обећање, лудом радовање – зато што паметан не би насео. Јер, чим остварите то што сте наумили, вама језик постаје бржи од памети. Према тим истим људима које користите у личне сврхе, почињете да се понашате – грубо. Паде ми на памет ваш разговор са радницима једне фабрике.
Није ме мрзело да пронађем тај клип на мом мобилном, у одељку – моје белешке, где чувам искључиво ваше небулозе и поспрдан начин на који се обраћате људима – кад вам више нису потребни. Ви људе третирате као потрошну робу. Користите их као тоалет папир. Обришете њима задњицу и пустите воду. А, кад вам поново затребају, вадите их одатле. Увек ме изнова запрепасте они који на то пристају. Да ли је могуће да их насанкате, сваки пут на исту фору, на кинту и поклоне – и да вам поново верују? Да ли је реално да неког до даске понизите и да тај поново гласа за вас? Не разумем. Сем што примећујем да су се многи од њих од вас оградили. Призвали се најзад памети. Не пристају да буду ваше вреће у које ударате кад год вам се прохте. Неће да буду ваше власништво и да их ви узимате и бацате, како вам кад затреба.
Да добро запамтимо
Кад сте ви у питању, мој мазохизам иде дотле – да ми је мало оног што данас лупетате, па копам по оном што сте некад рекли. Да се подсетим. Да не заборавим. И да доообро запамтим. Крајем прошлог лета, причали сте с групом радника. У фабрици, у којој су били запослени, остали су без зарада.
Није ме мрзело да пронађем тај клип на мом мобилном, у одељку – моје белешке, где чувам искључиво ваше небулозе и поспрдан начин на који се обраћате људима – кад вам више нису потребни
Моја супруга и ја радили смо у Каири… И још тридесет или четрдесет њих, којима нису исплаћене плате. Преко сто хиљада месечно сваки, од прошле године – исповедао вам се један човек у име свих, а ви сте гледали кроз њега. Ко зна шта вам се мотало по глави. Генералштаб. Вазнесенска црква. Цео центар града… Ово Амеру, ово Арапину, ово Турчину, ово Кинезу… Руши… О томе сте размишљали, док се човек исповедао. Не знам да ли је фирма о којој је причао она иста турска фирма која је у Малом Зворнику пословала четири године, па преко ноћи покупила своје прње и преселила се на Врачар. У сваком случају, подудара се. И они су остали дужни радницима, па су им нудили робу и машине. А, шта да једу? Крпене сендвиче? Брашно од млевених шрафова? Да испробавају нове рецепте, као Џејми Оливер?
И… колико је то?, упитали сте најзад, налакћени на кафански сто. Сто, двеста, триста хиљада по раднику, толико нам фирма дугује. Месецима не примамо плате, немамо шта да једемо. Мртви-хладни рекли сте му да је инвеститор приватни. Да ли то значи да неко ко купи фирму у нашој земљи, има право да купи и људе? Да ли то значи да ви више не одговарате за наше држављане који раде за предузећа или компаније, које сте ви дали у бесцење, уз субвенције, нашим парама?
Почели смо с локалним изборима и воловима. Завршавамо са неисплаћеним зарадама, наивним јагањцима и безосећајним свињама. То је наша судбина са вама
Напад је најбоља одбрана. Уместо да одговорите, упитали сте – и… какве то везе има са мном?, као да нисте одавде. Као да нисте на челу ове државе. Уместо разумевања, ви сте се тим људима подсмевали. Схватили сте да су немоћни и да сте последња адреса у коју се уздају. Пааа… инвеститор је приватни – рекли сте подругљиво. Паааа… ви сте га довели – узвикнуо је неко из те масе. То ваше – паааа… Кадгод изврдавате. Кадгод лажете. Кадгод понижавате… Ви сте те Турке довели. Ви сте им дозволили да отворе фирму. Ви сте им дозволили да рабе наше људе. Ви сте им дозволили да им не плате. Баш зато што знате да све то знамо, није вам се допало то што сте чули. Аааа, сад је битно ко их је довео, рекли сте као бајаги наивно. А, побеснели сте, кључали сте, кипели… Јер сте проваљени – да не говорите истину. Како Домагој рече, скенирајући вас – и кад лажете, ви лажете… И ви сте тога свесни.
Уместо да стишате капислу, ви сте се разјарили. Ваш аутогол. Пет плата нисте примили, аааааа? Да, поновио је овај стрпљив човек, мислећи да прича с човеком. И само паре да дођу, јелда?, упитали сте поспрдно. Радио је приватни инвеститор, а то има свој пут – закључили сте мрмљајући – не знам ко их је довео…. не знам ко их је довео… А, потом сте почели да вичете. Пали сте у транс. Ко их је довео, аааааааа? Штооо? А кад сам их довео и док су вас исплаћивали, јеси ли ми донео део од плате?, упитали сте овог сиротог човека који се усудио да разговара с вама. И додали сте… Кад добијеш паре, онда плата теби, а кад не добијеш, Вучић је крив, па нек’ Вучић плати оно што ти није дао инвеститор. Је ли, аааааа? Па, лепо сте ово смислили. Помози Вучићу. А кад си добијао плату, тад ми ниси ништа давао. Тад није било ни јагње ни прасе…
Да ли то значи, да неко ко купи фирму у нашој земљи, има право да купи и људе? Да ли то значи да ви више не одговарате за наше држављане који раде за предузећа или компаније које сте ви дали у бесцење, уз субвенције, нашим парама
Почели смо с локалним изборима и воловима. Завршавамо са неисплаћеним зарадама, наивним јагањцима и безосећајним свињама. То је наша судбина са вама.






