Australijska država Zapadna Australija doživela je dramatičan porast broja medicinski potpomognutih smrti.

Prošle nedelje vlada Zapadne Australije objavila je najnovije podatke o asistiranom samoubistvu, koji pokazuju rast od 63 procenta. Dok je u periodu 2023–24. zabeleženo 293 slučaja, u periodu 2024–25. bilo ih je 480.

Ovaj porast znači da dobrovoljne potpomognute smrti (VAD) sada čine 2,6 procenata od ukupno 18.380 smrtnih slučajeva u Zapadnoj Australiji. Najmlađa osoba koja je umrla nakon uzimanja VAD preparata imala je samo 23 godine, iako je srednja starost pacijenata bila 77 godina.

Ovo je četvrti godišnji izveštaj od donošenja Zakona o dobrovoljnoj potpomognutoj smrti iz 2019. godine i otkriva mnogo o stvarnosti ove prakse.

Izveštaj počinje više poetskim nego službenim opisom uticaja asistiranog samoubistva. Koristeći metaforu kamenčića koji pada u mirnu vodu i stvara kružne talase, autor nastoji da prikaže „empatiju“ prema pacijentima:

„Kada kamenčić padne u jezerce mirne vode, nastaje prasak, a zatim se šire kružni talasi. Tako je i kada osoba, koja će uskoro umreti i pati na način koji joj je neprihvatljiv, izabere dobrovoljnu potpomognutu smrt. Taj izbor oseća njena zajednica i ljudi koji rade u VAD sistemu […]“

Međutim, pažljivije čitanje sugeriše da izveštaj postavlja teren za zahteve za većim finansiranjem, ističući „potrebu“ za više obučenih lekara, farmaceuta i koordinatora VAD postupka.

Zašto pacijenti biraju da umru?

Prema zakonu, pacijent mora imati bolest koja će dovesti do smrti u roku od šest meseci (ili 12 meseci za neurodegenerativne bolesti) i trpeti patnju koja se „ne može ublažiti na način koji pacijent smatra podnošljivim“.

Iako zagovornici tvrde da većina pacijenata bira VAD zbog nepodnošljivog bola, izveštaj to demantuje. Dok neki zaista navode bol, znatno više njih kaže da su odlučili da umru zbog straha od gubitka uživanja u životu ili gubitka autonomije.

Većina pacijenata, 68,3 procenta, kao glavni razlog navodi da su „manje sposobni da se bave aktivnostima koje život čine prijatnim, ili strah da će to postati“. Tri od četiri godine ovo je bio najčešći motiv.

„Gubitak autonomije ili strah od toga“ i „gubitak dostojanstva ili strah od toga“ bili su drugi i treći najčešći razlozi, oba sa 58 procenata. Manje od polovine pacijenata navelo je „nedovoljnu kontrolu bola ili strah od toga“ kao glavni razlog.

Potresne ispovesti

Izveštaj sadrži svedočanstva porodica i medicinskih radnika koja pokazuju da sistem podrške često ne ohrabruje pacijente da izaberu život, već ih usmerava ka asistiranom samoubistvu.

Jedna ispovest prijatelja pacijenta ilustruje kako brigu o bolesnoj osobi ponekad zamenjuje navođenje na VAD:

„U ranoj fazi dijagnoze, moj prijatelj je bio uvereniji nego ikad da je samoubistvo najbolji put. Mnogo naših razgovora bilo je da ga ubedim da je VAD daleko bolja opcija za porodicu. Bilo je zanimljivo gledati kako mu se mišljenje menjalo tokom susreta i poziva sa VAD timom… Na početku je bio skeptičan, onda je želeo da sam uzme lek, a na kraju je prihvatio da je ispravno da [negovatelj] i [lekar] „obave taj poslednji zadatak“.“

Drugi navod ilustruje isto uverenje:

„Moj otac je razmišljao o samoubistvu… Strašno je i pomisliti kakve nesreće mogu nastati… Užase nelegalnih postupaka najbolje je izbegnuti tako što će se obezbediti brza informacija, proces i pristup… Hvala Bogu da je VAD sada dostupan u Zapadnoj Australiji. Moj otac je umro mirno, okružen porodicom.“

Ove priče pojačavaju lažnu predstavu da je asistirano samoubistvo „dostojanstven“ i „bezbolan“ čin, iako se to u praksi pokazuje netačnim. Na primer, jedan izveštaj iz Oregona beleži da pacijenti mogu umirati i do 47 sati – teško da je to „brzo i bezbolno“.

Izjave u izveštaju takođe izgledaju kao priprema terena za ukidanje prava na prigovor savesti, što se već dešava u državi Viktorija, gde su lekari koji se protive VAD-u primorani da upućuju pacijente kolegama koji to podržavaju.

Poetski narativ u uvodu, koji pokušava da ulepša praksu, nenamerno otkriva nešto važno: izbor asistiranog samoubistva ne pogađa samo pojedinca. Kao što talasi sa površine jezerca stižu do obala, tako i šire prihvatanje smrti umesto života šalje udarne talase kroz celu zajednicu koja postepeno gubi volju da štiti i vrednuje prirodan život do njegovog kraja.

Izvor: Nulta Tačka/InfoVors

Oznake: eutanazija, Zapadna Australija