Пре десет година – 18. јуна 2004. године на специјалном самиту ЕУ био је одобрен први Устав ЕУ. Међутим, пошто документ ипак није ступио на снагу, био је то први реални весник будућих институционалних проблема саме ЕУ.

Данас, када су озбиљно “зарибале” идеје евроинтеграција, када се редови евроскептика множе пред нашим очима, но, Србија и друге земље Балкана и даље не сумњају у “месијанску” улогу ЕУ – добро би било сетити се шта су предлагали управо сами аутори евроустава и због чега њихови напори нису овенчани успехом.

Текст документа под тачнијим називом “Споразум око увођења Устава за Европу” потписан је у Риму 29.10.2004. године. Према замисли руководилаца ЕУ он је требало да замени све претходне конститутивне акте ове организације и да унапреди систем одлучивања у ЕУ, узимајући у обзир велику експанзију која се десила раније те исте године. Текст основног закона ЕУ припремао се током три године и постао је (поред Устава Индије из 1950. године) најобимнијим уставним актом на свету. Устав садржи 450 чланова, а сам текст је припремљен на 20 званичних језика ЕУ.

Суштину овог документа представљао је изостанак консензуса и права вета појединих земаља приликом доношења одлука, смањење чланова Еврокомисије и одустајање од полугодишње ротације важећег председника ЕУ. Поред тога, посебна овлашћења добио је председник и министар иностраних послова ЕУ – они могу да спроводе самосталну, а не “консензусну” политику.1

Јасно је да овакве револуционарне промене траже подршку од стране грађана свих земаља ЕУ. И управо на тој етапи Устав ЕУ је и сахрањен. Становници Француске и Холандије су у мају и јуну 2005. године на референдумима у интервалу од неколико дана, одбацили пројекат основног закона ЕУ.

Против документа гласало је 55% Француза и 62% Холанђана.2 Услед тога, на самиту ЕУ који је одржан у јуну 2007. године лидери ЕУ су се договорили да уместо Устава разраде много умеренији “Споразум о реформама” који је потписан у Лисабону децембра месеца 2007. године.

Сећајући се тих, за бриселску бирократију драматичних догађаја, Гинтер Ферхојген (који је у периоду 1999-2004. године био Комесар ЕУ за проширење) сматра да је ЕУ постала жртва покушаја да истовремено реализује два крупна пројекта – “продубљење” евроинтеграција и ширење саме организације. Он сматра да би теоретски “било крајње време да се призна да су у праву Французи који су говорили – прво продубљење, потом проширење”.3

А већ 2008. године на просторе ЕУ закуцала је економска криза – и сви антикризни пројекти и стратегије су се показале “везаним”, због проблема са управљањем (како политичким, тако и економским) у ЕУ. Испоставило се да “олакшане” консензусне норме из Лисабона ометају Европу да се мобилише.

Крајем 2011. године имали смо најочигледнију демонстрацију слабости ЕУ, када је у организацији изникао озбиљан раскол по питању стварања фискалне уније. Дејвид Камерон, премијер Велике Британије, изјавио је тада да је за његову земљу неприхватљиво одустајање од финансијског суверенитета у том случају када би европске агенције за контролу банкарства, осигурања и хартија од вредности, почеле да се мешају у послове британског Ситија.

Камерон се притом ослањао управо на Бриселски споразум, изјавивши да он у свом постојећем облику даје право земљама-чланицама ЕУ да о сличним стварима одвојено одлучују и не смеју се поједине државе дискриминисати амандманима.

Поред Британаца, на непотпуност процеса централизације ЕУ традиционално се жале и Немци, на чија је плећа ако ћемо право, легло највеће бреме по питању изласка целе еврозоне из кризе. Није изненађујуће што Лондон сматра да је самосталност земаља-чланица у складу са интересима Британије, а да Берлин покреће блокирање најрадикалнијих механизама финансијског оздрављења све док централни органи ЕУ не добију реалну контролу над националним буџетима, банкама и пореским системима.

У вези са тим, веома праведно делује мисао Ханса Кунднанија, коју је изнео овај немачки представник из невладиног Европског савета за иностране односе. Он сматра да је у односу на његову земљу на делу принцип “што више новца – више проблема”: “Интензивни напори Немачке да брани своје економске интересе и даље ће стварати проблеме у односима са њеним западним партнерима”.4

Са друге стране неефикасност и претерана политизованост бриселске бирократије сама по себи представља дестабилизујући фактор. У ЕУ “сви већ тако добро схватају једни друге да чак и не гласају или гласове углавном и не броје. Разуме се да већина присутних по аутоматизму, свесно и политички коректно, подржава скоро сваки пројекат који је предложило руководство Европског Парламента (или Европске комисије или Савета Европе)” – каже бивши председник Чешке Вацлав Клаус.

Због тога не чуди да и данас, десет година после одобрења Устава који није ступио на снагу, Европску Унију тешко да можемо сматрати институцијом која ефикасно функционише.

1.http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/ALL/;ELX_SESSIONID=RCFfThwByyBjKxpyQ22CWsSDvz2lPh6YBh6x15VN7Yxv4v37nrhQ!-60128961?uri=OJ:C:2004:310:TOC

2 http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/3954327.stm

3 Ферхойген Г. Новая идентичность Европы // InternationalePolitik. 2006. № 3. Май-июнь. С.13.

4 Kundnani H. More Money, More Problems // International Politik. 2011. November/December. Vol.12. P.22.
(Фонд стратешке културе)

Ознаке: ЕУ, Петар Искендеров, Устав ЕУ, „Балкан”