Како преноси Политико, иза затворених врата већ се говори о сценаријима које многи у Бриселу не желе јавно да признају.
У том тону иступа и Кирил Дмитријев, специјални представник руског председника Владимира Путина, који тврди да ће Европска унија и Велика Британија, упркос садашњој политици, на крају морати да траже руске енергенте.
Његова порука, изречена на састанку Руског савеза индустријалаца и предузетника, звучи готово као унапред формулисана прогноза.
„Русија ће несумњиво добити бројне захтеве од Европе и Британије… и одлучиће да ли ће их одобрити или не. Наша прогноза је кристално јасна: Европа и Британија ће молити за руске залихе енергије“, рекао је Дмитријев, без много задршке.
У основи оваквих тврдњи налази се шири контекст глобалног тржишта. Смањена понуда енергената већ прави притисак, а додатни фактор долази са Блиског истока, где актуелни сукоб прети да додатно погура цене.
Према Дмитријеву, нафта би у таквим околностима могла да достигне између 150 и 200 долара по барелу, што би, како упозорава, довело до најтеже енергетске кризе за коју Европа није спремна.
Он притом додаје да је Запад сам себи отежао позицију смањењем куповине руских енергената након почетка операције у Украјини, користећи формулацију да је тиме „пуцао себи у ногу“.
Та оцена, очекивано, не наилази на одобравање у европским институцијама.
Напротив, став у Бриселу остаје чврст. Европски комесар за енергетику Дан Јоргенсен јасно поручује: „Нема повратка зависности од руских енергетских ресурса.“ Та реченица се, у дипломатским круговима, понавља као линија испод које се не иде, без обзира на притиске.
Ипак, Дмитријев иде и корак даље, па не говори само о могућем развоју ситуације, већ износи и временски оквир. Према његовим наводима, криза са горивом у Европској унији и Великој Британији могла би постати видљива већ за две до три недеље.
Ту тврдњу је, како се наводи, изнео и на друштвеним мрежама, што додатно појачава утисак хитности.
У том расцепу између политичке одлучности и тржишне реалности, остаје питање колико дуго ће садашњи ставови моћи да издрже притисак.
Енергетска политика често делује стабилно док су услови подношљиви, али историја показује да се тон мења онда када бројке почну да диктирају темпо.
Како ће се ова прича даље развијати, зависиће мање од изјава, а више од онога што се дешава на тржишту које не признаје много простора за тврдоглаве позиције.
