Mora se priznati da je u svoju analizu eventualnog štrajka glađu ovaj dečačić uneo dozu indigniranog adrenalina velikih glumaca. Toliko da ga ni Aleksandar Vučić ne bi nadglumatao. Ni sam Šekspir ne bi mogao da smisli ovakav oksimoron. Bilo kako bilo, on svoju borbu shvata kao oslobodilačku, u ime svoje verzije istine, uskogrude i sporne za većinu drugih studenata, ali to njemu ne smeta: svi ostali ionako su jeretici i izdajnici, dok je istina samo njegova. To nam zvuči poznato. Objašnjenje je sasvim praktične prirode: pomfrit, big mekovi i šejkovi ne čekaju “na izvol’te”, pa sve mora da se isplanira brzo i efikasno. Da stomak ne zaboli.

Милош Павловић обратио се испред студената, односно грађана, који заузимају Пионирски парк, поводом најаве да ће штрајковати глађу уколико факултети не буду одблокирани. Одмуцао је неколико несувислих и противречних реченица.

– Оно што морам да кажем јесте да оштро осуђујемо нападе на професорку Правног факултета. Док се овакви инциденти дешавају, нама који желимо да учимо онемогућава се улазак на факултете. Разумете апсурдну ситуацију у којој се налазимо. Јуче смо разговарали са председником Александром Вучићем и након молби, ми смо донели одлуку да остајемо у Пионирском парку и дајемо рок држави да до Видовдана реши ствар и ако не реши ми заиста ступамо у штрајк глађу – рекао је Павловић и додао да ће у наредном периоду имати много више активности.

Реч је пала, а реч обавезује. За њу више нема назад. Дакле, ако остатку Србије и њеном становништву Павловић пружа само један избор: или идеш с нама у шуму (Пионирски парк) дођеш мечки на рупу и не једеш леба, или си сарадник окупатора. Међутим, Београд и остатак хришћанлука српског одолева искушењу да наседну на стратегију Ћациленда. Јавља се повремено глас режимских медија да ћемо имати величанствени приказ гладовања, који је, наравно, “миран и достојанствен”. А каква је иначе „приказ глади“ чији се “организациони одбор” састоји од Александра Вучића? Ако сте ових дана помислили да сте помешали даљинске управљаче, па укључили времеплов уместо телевизора и видели Томислава Николића и стиропор, не брините, нисте. Трагедија се понавља као фарса са све певањем Баје Малог Книнџе и још не научене химне Србије.

Галерија мусавих (маскираних) би да одустане од хране. И онда наравно помислиш: чекај, полако; овај „најбољи медицинар“ то није сам смислио! Овога пута, међутим, канда је претерао. Некако ми се јавља да је страх ту кључна реч. Ово је, међутим, питање психоаналитичко, јер људско биће суочено са погрешним и катастрофалним исходом властитих поступака прибегава разним одбрамбеним механизмима. Овај штрајк, у намери да буде драматично обзнањен, безобзирно је представљен маниром провинцијске циркуске атракције.

Рачун, дакле, стиже: а конобар све пише у оно блокче. А, ко каже да нисте имали салату?

Izvor: direktno

Oznake: Ćaci, Miloš Pavlović, pionirski park, štrajk glađu